У међународна кривична дела у ужем смислу спадају ратни злочини, злочини против човечности, злочини против мира и геноцид.

Ово дело настало је Конвенцијом о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године, а  уведено је у наше кривично законодавство 1951. године.

Радња извршења код овог кривичног дела је алтернативно прописана у нашем праву и састоји се из:

а) вршења убистава чланова групе

б) вршења тешких телесних повреда  или тешког нарушавања физичког или душевног здравља чланова групе

в) стављања групе у животне услове који доводе до потпуног или делимичног истребљења групе

г) примене мера којима се спречава рађање између припадника групе

д) принудног исељавања деце у другу групу

Оно што чини специфичним ово дело јесте тзв. геноцидна намера. Дакле, изразито јак субјективни елеменат у виду намере учиниоца да потпуно или делимично уништи неку верску, етничку, националну или етничку групу. Тачније, извршилац чини ово дело фактички само зато што оштећени припада тој групи а све са циљем да оствари такву намеру. Кроз медије се може чути и жаргон  намера истребљења припадника одређене групе.

Оно што је пресудно да би постојало ово дело јесте припадност оштећеног одређеној групи. Та чињеница разликује ово кривично дело од других ратних злочина.

 Дакле, нема селективности у одабиру оштећених нити мотива односно побуда ( мржња, освета….) зашто се ово дело врши. Реч је о планском и систематском уништењу припадника одређених група.

Такође, ово дело се може учинити и за време мира па се и по томе разликује од ратних злочина.

Споран термин јесте колики је део групе када се помиње термин потпуног или делимичног уништења припадника исте. Претпоставља се да се ипак мора радити о знатнијем делу припадника одређене групе, што је фактичко питање.

Имајући у виду да се за ово дело тражи посебна намера, као што је већ напоменуто као геноцидна намера, евидентно је да ово дело може бити извршено само са директним умишљајем што искључује могућност да ово дело може бити извршено са евентуалним умишљајем. Ово из разлога јер је намера извршиоца толико јаког интензитета на кривичноправној лествици умишљаја да просто природа овог кривичног дела “не дозвољава” пристајање на последицу која се тражи код евентуалног умишљаја.

Ово дело није политичко кривично дело нити може да застари у кривично правном смислу.

Извршилац овог дела може бити свако, и страни и домаћи држављанин, што значи и припадник оне групе над којом се врши геноцид.

По питању саучесништва у овом кривичном делу, поред непосредног извршиоца, кривично ће одговарати и лице које је наредило радњу извршења.

Међутим, споран је еквилибријум и знак једнакости између лица које је наредило геноцид и лица које је знало или могло да зна да ће његов потчињени извршити дело геноцида.

На рачун командне одговорности се могло уопште чути низ примедби до сада, али по питању дела геноцида је правно, животно и логично немогућа ситуација да кривично одговара лице за несвесни нехат као претпостављени код командне одговорности, а посебно у тзв. ланцу командовања. Иако ово чини могућим члан 28. Римског статута о командној одговорности. 

У пракси и медијима се често поистовећују термини геноцида и етничког чишћења, иако је кривичноправна теорија јасна и прави разлику. Тачније код геноцида имамо намеру уништења становништва, а код етничког чишћења постоји намера да се становништво принудно пресели са једне територије на другу.

Поменута Конвенција из 1948. године забрањује такође директно и јавно подстицање на геноцид. Узрочно последична веза се тражи између умишљајног подстицања на геноцид које је било јавно и директно и намере уништења групе. Међународни кривични трибунал за Руанду је донео неколико судских одлука о подстицању на геноцид као посебном међународном кривичном делу у којима се спомиње квалификовани облик говора мржње.

 

Михаило Лакчевић

Адвокат из Београда