Међународно јавно право познаје више врста међународно правних уговора.


     Питање класификације ових уговора, како теоретске тако и практичне, поставља се нарочито у светлу вашингтонског и бриселског споразума којима су државни органи Републике Србије суспендовали без икаквог стварног разлога резолуцију Савета безбедности 12 44, а која је била гарант територијалног суверенитета Републике Србије на целој својој територији укључујући и Косово и Метохију као саставни део наше државе.

Најпре можемо поћи од класификације међународних Уговора на билатералне и мултилатералне, у зависности од броја потписница. Оно што свакако јавност у овом моменту занима пре свега јесте то ко је надлежан да у име Републике Србије потписује међународне уговоре и у ком случају исти производе правно дејство.

За нас је тренутно најбитнија класификација Уговора на свечане Уговоре, којима се регулишу најбитнија питања из области међународног права, и тзв. упрошћене Уговоре, којима се регулишу питања мањег значаја. Неподељен став стручне јавности јесте да вашингтонски и бриселски уговор, с обзиром да задиру у област измене међународних конвенција укључујући и оне најзначајније, спадају у прву категорију међународних Уговора.

Код таквих уговора дипломатска пракса је да се процес закључивања истих дели у најмање четири фазе и траје шест до дванаест месеци почев од предлога за потписивање Уговора, па до ратификације. Моменат потписа уговора је проста овера споразума после ког се момента више не може мењати садржина истог. Да би такви Уговори производили било какво дејство исти морају бити ратификовани од стране Парламента Републике Србије.

Следеће питање јесте овлашћење за потписивање оваквих Уговора. С обзиром да је споразум у име Републике Србије у конкретном случају потписао председник Републике који је уставна категорија „per se“, за потписивање му није било потребно посебно овлашћење. Али у складу са напред наведеним његов потпис не производи дејство без ратификације парламента већ је обичан чин овере Уговора.

Следеће питање јесте питање у којој су мери за Републику Србију обавезујуће одредбе вашингтонског споразума? Стручна јавност сматра да је обавезно дејство истих врло проблематично јер се споразумом стварају обавезе у корист и на терет трећих лица па је извршење истог споразума пред међународним судовима и арбитражама готово неизвршиво. Такође, готово је немогућа ратификација ових вишеструко билатералних споразума јер се очигледно ради о више међусобних билатералних споразума, обзиром да се Законом о ратификацији не могу предвидети никако обавезе држава које нису потписнице међународног уговора

Оно што произилази као закључак јесте да је Председник Републике у жељи да испуни захтеве својих страних налoгодаваца потписао уговоре који са правне стране представљају апсолутни нонсенс, а са дипломатске стране ће имати врло озбиљне безбедносне и политичке компликације, обзиром да већина арапских земаља као ни Израел до дана потписивања Уговора нису признавале државноправни провизоријум звани Косово. Са друге стране, у споразуму се потпуно беспотребно спомињу терористичке организације које до сада нису деловале на територији Републике Србије. При свему томе треба имати у виду да се на територији наше државе тренутно налази огроман број миграната од којих многи припадају управо пораженим терористичким организацијама са Блиског истока.

Адвокат Миленко Пауновић

Члан Савета Двери за уставна питања, правду и законодавство