Очигледно је да одлука којом се замрзавају све војне вежбе и активности са свим партнерима у наредних шест месеци – одлука само једног човека, Александра Вучића.

     Политика је ипак изнад војске. На жалост, тако морамо посматрати и ову, за многе ненадану и неразумну, одлуку коју потписује Влада Републике Србије, а коју је у препознатљивом епско-наративном наступу јавности пренео њен министар задужен за послове одбране. У ствари, јасно је да је то одлука једног човека, једне једине иоле легалне институције власти коју тренутно Србије има – њеног председника Александра Вучића. А колико је то само или у опште његова одлука види се из недавне изјаве министарке за европске интеграције Јадранке Јоксимовић: „Србија чврсто стоји уз спољну политику Европске уније и прва је земља у региону која је почела да усклађује своје стратегије националне безбедности и одбране са Глобалном стратегијом ЕУ.“ (Блиц, Београд 29. август)

Знамо да се Србија недавно придружила Декларацији ЕУ о председничким изборима у Белорусији, у којој се осуђује примена силе над демонстрантима који траже смену Лукашенка, констатује укидање слободе говора, медија и окупљања и позивају власти у Минску да пусте на слободу ухапшене демонстранте.

Поједини аналитичари покушавају да овај потез оправдају наводном бригом да се наши војници не нађу на могућој линији разграничења НАТО и ОДКБ. И тако се избегне да на било који начин буду увучени у евентуалне сукобе или претње. Али они су већ тамо. У Белорусији су учествовали на  такмичењу у гађању далекометном пушком – Снајперска граница. У Руској Федерацији су учествовали на недавно завршеном Тенковском биатлону и Војном релију. Значи, наши војници су боравили на територији Белорусије током свих тих догађања и самих протеста.

Дакле, војнички гледано, учешће наших снага на вежби „Словенско братство 2020″ не би требало да представља никакав проблем. Наиме, ради се о вежби која ће бити одржана на полигону белоруске 38. падобранске бригаде код града Бреста. У маневрима, које ће предводити командант белоруских јединица за специјалне операције, учествоваће укупно око 1.500 војника из три земље – Белорусије, Руске Федерације и Србије, који ће образовати мултинационалну тактичку групу. Како наводи белоруско министарство:

„На маневрима ће бити увежбана сарадња јединица у обављању задатака у борби против тероризма. Војно особље ће бити у прилици да размени искуство у решавању антитерористичких задатака и подигне ниво сарадње међу јединицама у спровођењу заједничких акција“.

Учешће наше војске на овој вежби не може се сматрати никаквом провокацијом. Ова активност планирана је и наговештена још почетком године, када се није могло знати да ће доћи до демонстрација у Минску, конфронтације Запада и Белорусије, претње санкцијама и гомилања снага НАТО у Пољској. Али до проблема може доћи из другог смера и на другим пољима војне сарадње. Не треба сметнути са ума да нам је Белорусија изузетно значајан партнер за даље опремање војске.

У овој години, поред ове, биле су планиране вежбе са војскама Руске Федерације и НР Кине. Ту су и две врло значајне активности стручног оспособљавања пилота „Мигова-29“ и хеликоптера „Ми-17В-5“. Са друге стране, према нашим и изворима званичника НАТО, никакве заједничке активности са њиховим снагама нису били у плану за ову годину. Не може се отказати и замрзнути нешто што не постоји. Тако да прича о некаквој неутралности и самосталном доношењу одлука губи сваку веродостојност.

Небулозне изјаве о наводним притисцима из ЕУ, опасностима по српски народ на КиМ и Републици Српској не треба никога да изненаде, јер опет служе само да се оправда неспособност и вазалски положај  Србије на међународној сцени. Претња која је упућена тој истој међународној заједници у виду преиспитивања нашег учешћа у мировним операцијама такође је „млаћење празне сламе и махање празном пушком“. Мора се имати на уму да се ради о уговорно регулисаним обавезама са Уједињеним нацијама, ЕУ и појединачним учесницима ових операција, те да је све те споразуме ратификовала и Народна скупштина. Тренутно су наши војници ангажовани у 5 мултинационалних операција под покровитељством Уједињених нација (у Либану, Централноафричкој Републици, на Кипру, у ДР Конгу и на Блиском истоку) и 3 мултинационалне операције Европске уније (у Централноафричкој Републици и две у Сомалији).

На крају уместо закључка, постоје два питања која се намећу:

Шта је у ствари права порука мале усамљене столице на неуобичајеном и непримереном месту у Овалном кабинету Беле куће?

Да ли је то самозваном лидеру у региону симболично речено да више не само што не може седети на две столице, већ и да му је и ова једна постала премала, те да ће остати сам у препуној соби?

 

Небојша Станковић   

Председник Савета за одбрану и безбедност Српског покрета Двери

генералштабни пуковник у пензији