Кривичноправни институт нужне одбране имао је своју еволуцију по многим питањима кроз векове и задржао се до данас у савременом, модерном кривичном праву као обавезан основ за искључење кривичног дела. Спорно је у теорији који су аргументи одлучни у примени овог института у судској пракси и свакодневном животу. Посебно питање је примена овог института у међународном кривичном праву и међународном ратном праву.
Такође, ту се можемо срести са сличним терминима који су карактеристични за ове гране права – репресалије, правно дозвољена употреба силе, појам самоодбране у међународном праву, право на колективну одбрану итд.
Није кривично дело оно дело које је учињено у нужној одбрани. На основу логичког, циљног и граматичког тумачења одредаба КЗ Србије, сматра се да је управо противправност дела (од свих осталих општих елемената кривичног дела предвиђених у Законику), тај кључни елеменат који нужна одбрана искључује.
Дакле, нужна одбрана је основ који искључује постојање кривичног дела. Нужна одбрана је она одбрана која је неопходно потребна да учинилац од себе (свог добра) или другога (добра другога) одбије истовремени противправни напад. Ту је сукоб права са неправом.
Нужна одбрана би требало да буде дефинисана као средство друштва у борби против неправа, као од државе признато право , али тако да се доведе у склад принцип заштите права и принцип самозаштите, као и да при томе се уважи идеја сразмерности и правног осећања.
Опште је прихваћено да нужна одбрана има два елемента – напад и одбрану , те да се услови за нужну одбрану везују за ове две компоненте.
Услов напада је да га предузима човек, да буде уперен против неког заштићеног добра, да је противправан, истовремен и да стварно постоји.
Напад је свака радња човека управљена на повреду или угрожавање неког правног добра. Напад се састоји у чињењу , а само изузетно у нечињењу. Напад који предузме сваки човек даје право нападнутом на нужну одбрану. Ако је као средство извршења напада употребљена животиња, сматра се да је нападач човек који је предузео радњу извршења. Исто тако, за право на нужну одбрану није важно да ли је нападач неурачунљив или да ли ужива имунитет. У судској пракси се срећу питања да ли је нужна одбрана могућа код вербалних деликата.
Као објект напада, може да се појавити било које правно добро. Она је могућа у одбрани живота ,физичког или психичког интегритета, слободе, полне слободе, породичног права итд.
Напад мора бити противправан, односно супротан нормама правног система. Он је такав када нападач нема никаквог правног овлашћења за своју делатност. Није дозвољена нужна одбрана на нужну одбрану или на радње предузете у крајњој нужди. Дозвољена је нужна одбрана на оне радње које представљају прекорачење нужне одбране. Напад је противправан и кад га је нападнути изазвао, али код изазваног напада нужна одбрана подлеже одређеним ограничењима. Она је искључена ако је напад намерно испровоциран да би се злоупотребило право на нужну одбрану, ради повреде нападачевог добра. Нападнутом се не признаје право на нужну одбрану ако се делатност која је управљена против њега заснива на неком законском овлашћењу. Ако је лице које се брани прекорачило границе нужне одбране, првобитни нападач добија право на нужну одбрану.
Напад мора бити истовремен, а истовременост постоји све док напад траје, а то значи док не престане, као и онда када напад непосредно предстоји. У пракси су познате ситуације када су радње предузете након престанка напада, па остаје дилема да ли се тада ради о непостојању услова истовремености или да одбрана није била неопходно потребна – што је пресудно за постојање прекорачења граница нужне одбране. За оцену да ли постоји напад, меродавно је објективно стање ствари, а не схватање учесника напада, односно одбране. Од тренутка кад је нападач побегао, нападнути није више у стању нужне одбране. Важно је разликовати да ли је напад престао или је прекинут.
Напад мора стварно постојати. Он мора бити стваран. Ако неко лице због околности погрешно сматра да је нападнуто, те ради “уображеног напада” предузима мере и повреди добро “нападача”, постојаће путативна нужна одбрана.
Предузета одбрана од стране нападнутог лица, да би била нужна одбрана, мора бити неопходно потребна за одбијање напада, истовремена са нападом и да се њоме повређује неко правно добро нападача, односно да је остварено неко биће кривичног дела. Одбрана може бити дефанзивна – нечињењем и офанзивна – чињењем.
Радња предузета у одбрани треба да представља кривично дело, јер у супротном нема ни сврхе примењивати нужну одбрану.
Радња предузета у одбрани мора бити усмерена против нападача, њега лично и свега онога што користи у нападу. Међутим, треба утврдити да ли је лицу које је скривило напад, било могуће да се склони од напада изазваног лица.На други начин треба ценити ситуацију кад је “нападнути” сам намерно изазвао напад.То се зове испровоцирано стање нужне одбране и подразумева када се свесно ишло за тим да се изазове друго лице, да би га касније као нападача, под изговором нужне одбране лишио живота, телесно повредио и сл.
Као нужна одбрана сматра се случај када неко лице које није нападнуто, односно није носилац нападнутог добра, одбије противправни напад. Свако лице, по законској дефиницији нужне одбране, може за другога одбити противправни напад.
Није потребно да треће лице буде у одређеном односу са титуларом права нападнутог добра или са самим нападнутим добром. Ова тзв. нужна помоћ значајна је за разумевање саме природе нужне одбране. Она показује да нужна одбрана није само нека самоодбрана, већ је то одбрана права уопште.
Неопходно потребна је она одбрана којом би се на околности случаја могао ефикасно одбити напад, уз најмању повреду нападачевог добра. Ово је најспорнији услов код нужне одбране. Ради се о фактичком питању, али се истиче неколико критеријума за оцену да ли је овај услов испуњен : интензитет напада и употребљена средства, начини и средства која су нападнутом стајала на располагању, сразмера између вредности нападачевог добра и добра које се брани…
Одбрана треба да је истовремена са нападом. Постоје две ситуације овде. Напад је започео предузимањем делатности и траје док постоји опасност повреде. Напад непосредно предстоји када понашање нападача несумњиво указује на намеру напада и када се према објективној процени може констатовати да ће напад започети. Оно што би могло бити спорно јесте субјективни супстрат који се састоји у свести и вољи нападнутог да одбије напад.
Прекорачење нужне одбране постоји кад се за време трајања противправног напада тај напад одбија на начин који се по свим релевантним околностима не показује потребним, јер се напад могао одбити и повредом мањег добра од нападнутог. Кад је нападнути прешао границе дозвољене одбране, његове ексцесне радње не могу се више оцењивати као нужна одбрана. Те његове радње учињене у том ексцесном вакууму су противправне и као такве представљају кривично дело. Ово прекорачење се просуђује као свако кривично дело, с тим да постоји могућност блажег кажњавања или ослобођења од казне.
Путативна нужна одбрана је одбрана против напада који не постоји. Такав случај се не просуђује по правилима која важе за нужну одбрану, већ по правилима која важе за стварну заблуду. Путативна нужна одбрана представља недостатак свести код учиниоца о извесној стварној околности, он има погрешну представу да је нападнут и да се налази и поступа у (непостојећој) нужној одбрани. Учинилац у овом случају погрешно држи да постоји напад, односно да је тај напад стваран. Гранични случајеви по питању овог института се односе на ситуације неотклоњиве или отклоњиве стварне заблуде, затим стварне заблуде у ширем или ужем смислу, као и могућности прекорачења путативне нужне одбране. Ако је учинилац у заблуди да је напад који је већ престао, још увек траје, и у тој погрешној представи учини радњу одбране која има обележја кривичног дела, тада се његова кривична одговорност процењује по одредбама КЗ-а које се односе на стварну заблуду, а не на нужну одбрану.
Адвокат Михаило Лакчевић
Члан Савета Двери за уставна питања, правду и законодавство
Фото: Марина Лопичић