Игре без граница или „Мали Шенген – Велика Албанија“

   Уместо да одлуку Савета Европе, да Албанији и Северној Македонији ускрати почетак преговора, српска власт схвати као јасно упозорење да проширења ЕУ задуго неће бити, Вучић као једини доносилац свих одлука у земљи, брже боље прихвата да ствара интегрисани простор тзв. „Мини Шенгена“ са истим земљама са којима Европа више не жели ни да преговара. ЕУ одбија Албанију и Северну Македонију за преговоре али их намеће Србији.

Чак и да Србији над главом не виси европски „Дамоклов мач“ правно обавезујућег споразума којим се захтева противуставно признање КиМ као суверене државе, чак и да Северна Македонија нема проблем са Албанцима, чији је језик као уступак ЕУ признала за службени, чак и да политичка елита Албаније не заговара отворено пројекат „Велике Албаније“, чак и да српска власт већ годинама доследно не чини акте издаје националних интереса и разарања српског државног и народног бића, креирање ове врсте економске, царинске и политичке интеграције показало би сав дилетантизам и величину издаје националних интереса од стране актуелне српске власти. Та би издаја била комплетна јер би сам чин издаје имао и своју економску, и политичку и државничку и дипломатску форму  а њоме би се на посредан начин извршило фактичко признање суверености тзв. Републике Косово. 

Због чега је „Мали Шенген“ велика превара?

     Најпре, Србија се заједно са ове две земље, са Албанијом и Северном Македонијом (некадашњом Јужном Србијом)  али и са БиХ, Црном Гором, УНМИК-ом у име Косова и Молдавијом налази у Споразуму о зони слободне трговине у централној Европи тзв. CEFTA споразуму још од 27.октобра 2007.год. Овај Споразум је створио пуну либерализацију бесцаринске трговине са овим земљама, што значи да између чланица  нема ни царина ни других сличних мера, а постигнута је и либерализација стопа царина за пољопривредне производе. У 2018.год. Србија је из ових  земаља увезла производе у износу од 940 милиона еура, док је у земље CEFTA Србија извезла три пута више робе http://transparency.cefta.int/mabd/trade-data/Serbia/Exports/). Највиши обим размене Србија има са БиХ (40% од укупног извоза у земље CEFTA), Црном Гором (24%) и Северном Македонијом (19%). Овај Споразум Србији већ обезбеђује ниво трговинске размене који је адекватан српском тржишту, а које је далеко веће у односу на тржишта свих других земаља чланица CEFTA. Који је разлог да Србија, поред зоне слободне трговине коју већ има са Албанијом  Северном Македонијом  отвара своје границе још и за људе и за капитал  и интегрише се у простор који представља испуњење идеје о Великој Албанији?

Даље, и искуство из CEFTA зоне слободне трговине у централној Европи показује да су заштитини механизми овог Споразума у виду Заједничког комитета и Арбитраже за решавање спорова, потпуно немоћни и неефикасни када дође до кршења правила CEFTA Споразума. Србија је немогућност примене CEFTA Споразума јако добро искусила и плаћа цену и даље. Царине односно таксе у износу од 100% које је још 2018.год. једнострано увела самозвана тзв. косовска Влада увела Србији и БиХ, директно су кршење овог Споразума. Да не помињемо скандал из јуна 2019.год. када су на састанку CEFTA у Валони чланови косовске делегације флашом гађали шефа српске делегације уз прећутно одобравање албанског домаћина (http://rs.n1info.com/Vesti/a495836/Predstavnici-Pristine-flasom-gadjali-srpsku-delegaciju.html). Јасно је да је и сам CEFTA Споразум само nudum ius тзв. „голо право“ без заштите . Како ће се овакви партнери понашати у много озбиљнијој и судбоноснијој интеграцији званој „Мини Шенген“?

Једину корист од овог споразума могу да имају Албанија и Северна Македонија. Слободно кретање њихових грађана и капитала по Србији не значи само увоз албанског парадајза о коме је тако надахнуто и брижно говорио „свезнајући“ српски председник. То значи да ће и наркодилери, и мафијаши и новообогаћена албанска елита и трговци органима моћи да, по опустелом Југу Србије, докрајче оно што је српска власт оставила непродато у Медвеђи, Прешеву, Бујановцу, Врању, Лесковцу, Нишу а онда даље према Београду, чија новообогаћена елита  даље од Велике Плане и не зна да Србија постоји.

Метафора о девојци (ЕУ) која је момку (Србији) обећана под условом да он по мери девојке смрша, развије мишице, образује се, купи стан, промени боју очију, почне да пуши марихуану и одрекне се рођака и пријатеља, а уместо тога на крају добије девојчину бабу из старачког дома („мини Шенген“) којом проф. Мирослав Јовановић објашњава последњу идеју српских власти је симпатична илустрација ове нове катастрофе у коју ЕУ охрабрује Србију да уђе.

 

проф. др Тамара Миленковић Керковић, потпредседник Српског покрета Двери