„Реци ми ђеде“, прозборих тада,
„Што нам се ово са земљом чини,
од чијег гријеха српство пострада,
зашто су браћа постала туђини?“
О Закону о слободи вероисповести и положају СПЦ у Црној Гори већ дуго се полемише на позорници где централно место заузимају србофобне политичке елите и Митрополија црногорско-приморска са верним народом.
Последња дешавања у Црној Гори везана за усвајање овог закона требало би да озбиљно потресу и забрину сваког добронамерног човека, без обзира на то, којој верској или националној заједници припада.
Требало би да у свакоме пробуди осећај људскости, правде и емпатије. Оно осећање које је засигурно имао и муслиман из Бијелог Поља, Исо Махмутовић, који је, не тако давно, на Ивановим коритима управнику градилишта који је окупљао раднике за рушење Његошеве капеле, храбро и недвосмислено рекао: – „Ја нећу да рушим цркву!“
Оно што данас видимо је реакција која је покуљала као лава из дубине црногорског крша, потпаљена искром великог Његоша и светог Петра Цетињског, а за шта су многи мислили (и није им први пут) да се може угасити. Они који ништа не знају, другачије и нису могли мислити.
Тако је милогорски премијер Душко Марковић и раније претио да ће „силом закона довести познанију права све у Црној Гори, па и Митрополију црногорско-приморску„. Додајући да је актуелни режим способан да уради оно од чега су и многи освајачи из прошлости често зазирали – да руши цркве и крстионице.
Са друге стране, МЦП је братски и крајње добронамерно, управо у духу онога што представља, упозоравала на могуће негативне исходе таквог односа према највећој верској заједници у дубоко подељеној држави која је често на ивици озбиљних сукоба.
Како би ствари заиста довели познанију права, легалним путем, поштујући државне институције и законе, МЦП је предложила три амандмана који би спречили заоштравање и довели до праведног решења. То би било сасвим могуће, да није изостала добра воља друге стране.
После покушаја да спрече одржавање седнице, ухапшено је седамнаест посланика опозиционог Демократског фронта, који су брутално одстрањени из парламента без обзира на њихове посланичке имунитете, а један од функционера је ухапшен на путу до храма Св. Василија Острошког због поседовања српске заставе.
Сва 103 амандмана опозиције, укључујући и она три које је предложила МЦП, глатко су одбијени.
Закон је усвојен у 02.30 часова, после чега је уследио громогласан аплауз који је пробудио и затресао земљу владике Рада.
Закон који је изгласан у што би народ рекао, „глуво доба“, противан је свим међународним актима, не уважава дате смернице ОЕБС-а и Савета Европе, као и више пресуда Европског суда у Стразбуру. Противе му се све верске заједнице и Венецијанска комисија.
Њиме се укида неотуђиво право сваког појединца на слободу вероисповести и савести, што је ван свих стандарда савремених демократских држава.
Дакле, нема Закона о слободи вероисповести, него је на делу, како је то патријарх Иринеј означио „државни терор и отимачина“ имовине СПЦ у Црној Гори и покушај њеног расрбљавања променом верске карте Црне Горе.
Погледајмо и ширу слику онога што овакав закон може да произведе и како може утицати на будуће догађаје и процесе у региону, дакле и ван црногорских граница.
Наиме, није остало готово ништа од значајних институција што повезује данашњу Србију и Црну Гору, до СПЦ. Исти случај имамо и на КиМ и у Северној Македонији.
Ради се о уклањању последње препреке која стоји пред великим играчима из сенке, суфлерима који нису видљиви на већ поменутој позорници. Ради се о потпуном одузимању српског идентитета Црној Гори, али и другим просторима где је црква једина која чува, веже и сабира српски елемент у културном, националном и духовном смислу за своју матицу.
Овај закон је зато преседан, што нас доводи у ситуацију да се запитамо да ли Мило Ђукановић овиме отвара пут да исти преседан буде примењен и на КиМ, обзиром да још од 2012. године трају покушаји усвајања измена и допуна Закона о верским слободама који садржи низ готово идентичних одредби. Што се тиче Северне Македоније, радио Слободна Европа и још неки су у мају ове године већ поставили питање о спремности СПЦ за дијалог са македонском црквом о аутокефалности.
Очигледно је да је идентитетско питање Срба и геополитичко питање. Црна Гора може бити само део операције великих играча који су, проценивши да је после инсталирања и оснаживања квислиншке владе у Србији, придруживању Црне Горе НАТО савезу и вишегодишње антисрпске пропаганде и изнуривања, дошло време за наставак њихове старе непријатељске агенде према српском фактору на једном од простора бивше Југославије. А знамо ко то воли да игра шах на овим просторима и да се шаховски турнир опасно захуктао још када је Верховни Вожд померио неке фигуре.
Иако не видимо јачи утицај тромог руског медведа, охрабрује изјава коју је својевремено дао члан Одбора Државне думе Русије за међународне послове, Сергеј Железњак: „Питање подршке верницима СПЦ у Црној Гори заједно са борбом за територијални интегритет КиМ као дела Србије, остаје камен темељац читаве балканске агенде“.
Ипак, као и тада, „дигла се раја, ко из земље трава.“
После потписивања спорног закона од стране председника Ђукановића, тим чином, као и сваким следећим неразумним потезом, милогорски естаблишмент само ће додатно себи отежати положај и искомпликовати стање у земљи. Могуће је да ће, уколико се отпор верног народа настави несмањеном жестином, међународни фактор покушати да посредује у смиривању ситуације, али само на неко време и до боље прилике.
Само црква, на коју се бацају камењем и које су се одрекли, може да допринесе амортизацији стања. Али за непоштовање и игнорисање великог дела народа, методе силе и репресије, за своју тврдоглавост, одговорност могу сносити само они који су аплаудирали у парламенту по налогу председника, настављача Дрљевићеве идеологије и коминтерне.
И на нама у Србији лежи бреме одговорности, јер сумњам да би се црногорски диктатор усудио на овако радикалан потез да у Србији на трону не седи његов политички брат близанац, Александар Вучић. Нека нас понесе пример отпора честитих Црногораца, да би сви могли да продишемо.
Порука за честите Србе у Србији гласи:
„Ако се дигнемо, можда нешто и буде.
Ако се не дигнемо, неће бити ништа!“
А браћи из Црне Горе упућујем стихове Марка С. Марковића које сам навео и у почетку:
„Јер мрије демон, зато и сикће!
Ово је пакла последње слово…
У име Христа, док сунце грије,
живјеће вјечно име Србиново!“
Владимир Трифунов, потпредседник ОО Двери у Старој Пазови