Током тродневног боравка у Нишу председника Српског покрета Двери Бошка Обрадовића и капмање „Од породице до породице“, градска организација Двери Ниш се сусрела са многим Нишлијама, боравила у више породица и уверила се да велики број грађана Ниша живи веома тешко. Недавна изјава градоначелнице Сотировски дата на јавном сервису о томе „да се у Нишу боље живи“ је још једна опсена жене постављене на место где јој место није.
Поред неподношљиве ситуације 60 избегличких породица у Паси Пољани, којима извршитељи пописују ствари и прете да их због нагомиланих дугова Граду избаце из станова изграђених донацијама, сусрели смо се са многим људским и породичним причама о којима нишка СНС власт нимало не брине.
Једна од потреснијих је прича мајке Тихане Николић, избеглице из Книна, коју је, поред проблема са дуговањима коју деле и њене комшије у Паси Пољани, задесила још једна трагедија. Њен петнаестогодишњи син болује од аутизма и упркос тешкој терапији од 17 медикамената за смирење, и мајка и читава породица трпе тешке агресивне испаде болесног детета, а у Нишу али ни у читавој Србији не постоји институција која би могла да га у таквим акутним стањима прими и спаси и дете и породицу од његовог агресивног, а несвесног стања. Ни локална власт, ни Центар за социјални рад али ни Министарство здравља, као ни Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања не пружају било какав облик заштите ни помоћи породицама које се носе са тешком болешћу своје деце. Центар за децу са аутизмом не постоји ни у Нишу, али ни било где у Србији, а ова мајка, као да јој је мало избегличке муке, сама се носи са својом трагедијом без наде да ће икада бити боље. Снимили смо њену потресну изјаву и сведочење о несносном животу који и она и њено болесно дете воде.
Нишки узбуњивачи су у можда најтежем положају у Србији. О својој жртви и прогону надређених у борби коју води против злоупотреба у правосудној институцији у којој ради, са председником Обрадовићем разговарала је и Нишлијка Андријана Трифуновић, самохрана мајка, узбуњивач и судијски помоћник у Прекршајном апелационом суду. Ни два штрајка глађу од по двадесет дана нису помогли да укаже на проблеме, сукобе интереса и злоупотребе које је годинама откривала, а цена коју плаћа је растурена породица, нарушено здравље, многобројни дисциплински поступци, а сада и изречена неправоснажна санкција по кривичној пресуди.
У обиласку ромског насеља иза фабрике стари Вулкан, у улици Симе Матавуља бр. 6, упознали смо се са девет породица које са 42-је деце живе крај саме обале Нишаве. У овом крају, претвореном у депонију, само неколико стотина метара од центра града, у крајњем сиромаштву, без воде и санитарног чвора, уз сталну борбу са несавесним суграђанима који током ноћи истоварују отпад крај њихових кућа, или га бацају у Нишаву, ови људи и деца проводе своје дане, а једина жеља им је увођење здраве пијаће воде и канализације и један контејнер испред њихових домова. Јуче су ову породицу поново посетили потпредседница Двери проф. Тамара Миленковић Керковић и чланови Двери Ниш, видели потресне слике крајњег сиромаштва и безнађа, али се и уверили колико је мало пажње потребно да се овим људима помогне и да им се врати нада. Ови људи моле да им се постави један контејнер испред кућа. То није много и обећали смо да ћемо у њихово име то тражити од локалне власти.
Има још пуно оваквих прича о животима људи у нашем граду за који градоначелница тврди да се у њему „живи све боље“. Пре него што идући пут изрекне тако нешто, нека оде до гђе Тихане Николић у Паси Пољану, нека упозна гђу Андријану Трифуновић и нека посети чика Радета и његових 20 праунука у ромском насељу иза старог Вулкана.