Покушаји организовања народних протеста на сваку „коску коју баци Вучић“ само ће и даље и све више разбијати опозициону борбу и настојања да дође до укрупњавања опозиције, па макар и у више колона.
Под хитно се мора престати са пребројавањима колико је којих било на протестима, ко је са ким, кога није било и ко је против протеста и окупљања. Од жалопојки и међусобних прозивања нема вајде. За опозицију би било боље да надаље своје предизборне комбинације обавља што више у тишини.
Поготово су погубне друштвене мреже и покушаји организовања политичког отпора путем њих. Такозвани ботови, или дежурни страначки коментатори на овим мрежама толико су добро организовани, обучени и синхронизовани из централа да перфектно манипулишу наметањем својих ставова и мишљења. Често се представљајући као противници власти, стављају се час на једну час на другу страну разједињене опозиције. Додуше, најбоље им пролазе ставови некаквих грађанских иницијатива у којима траже да се политика не меша, те вређају или омаловажавају политичаре. Погрешно је и што се поједини лидери опозиционих група и странака понашају у складу са спиновима владајућих структура.
Како то у стварности изгледа? Форсирају се ставови да увек има важнијих тема и да опозиција убире јефтине политичке поене на проблемима грађана. Ако опозициони лидер присуствује или подржи протест питају га шта тражи ту, ако пак не дође прозивају га што није уз народ. Критикују га и ако је говорио и ако није говорио на протесту. Увек је политичар покушао или украо протест од грађана, или чак и штрајк. Када смо бојкотовали критиковани смо због тога. Данас су једва дочекали да нас критикују што смо одлучили да учествујемо на изборима…
Има ту и оних „објективних које политика и странке не интересују“, а у све се разумеју. Они најчешће читају само наслове или гледају ко је написао не упуштајући се у ризик да прочитају шта тамо пише или да саслушају шта је неко хтео да каже. Јер могу да чују и другачије мишљење, а за то никако нису спремни.
У уређеним демократијама сасвим је нормално да се народ буни и бори за своја права када су очигледно оштећени и угрожени.
Али како то изгледало у земљи и систему какав је сада у Србији?
Тренутно се протестује, или има разлога да се протестује због Ковид пропусница од 22.00 за угоститељске објекте. До скора је то била одлука Врховног касационог суда да банке ипак имају право да наплаћују трошкове обраде кредита због чега су протестовали и штрајковали адвокати. А пре тога активни су били еколози. Почело је са протестима против изградње мини хидроелектрана, депонија и загађења ваздуха да би сада најактуелнији био долазак компаније Рио Тинто и почетак истраживања и експлоатације руде литијума. Са њиховим „истраживачима“ се већ дуже времена играју жмурке по њивама западне Србије и поморавља, док се мештанима Лађеваца и Обрве отима обрадиво земљиште. Има простора и разлога за протесте због криминала и корупције у врху власти, те због сумњивих тендера и јавних набавки. Ко зна шта нас још све чека?
Све то је у други план ставило оно што би требало највише да смета обичном човеку. Тако да данас никоме не пада на памет да се буни зато што свакодневно поскупљује гориво, зато што енормно поскупљују све животне намирнице и зато што ни повећана минимална зарада није довољна за просечну месечну потрошачку корпу. Народ се због тога не буни, иако већина живи на рубу егзистенције, а само се они блиски владајућим странкама богате.
Аустријски канцелар поднео је оставку зато што је тужилаштво отворило истрагу јер се сумња да су државним парама плаћане неке анкете за страначке потребе. То је оцењено као корупција. Кад наш човек овако нешто прочита, не може а да се не зачуди и почне грохотом да се смеје. Код нас би ово била ситница која није вредна помена, готово нормална ствар. Замислите да тужилаштво покрене истрагу против председника републике, премијера, неког министра… То је једноставно немогуће. Додуше, хоће они понекад да оду добровољно на полиграф да се играју са њим, али то је необавезно и може се сматрати забавом. Нека врста такмичења ко ће боље да превари полиграф, односно ко боље лаже.
А, питамо се шта би било када би у Аустрији биле све наше до сада познате афере: Крушик, Сава-мала, Јовањица, лажни докторати и купљене дипломе, станови Синише Малог, буразерски и кумовски послови, пандорини папири, злочини навијачко-криминалне групе Веље Беливука, прислушкивање и покушаји атентата на Вучића, државна секретарка у МУП-у Дијана Хркаловић, џипови без таблица на локалним изборима, догађаји на Косову и Метохији, Република српска, догађаји у Црној Гори, мигрантска криза, кредити у швајцарцима, хеликоптер, Београд на води, напади на лидере Савеза за Србију, ванредно стање, лупање и звиждање са бакљадама по крововима стамбених зграда, прошлогодишњи од стране власти „отети“ протести у Београду и немири због најављеног поновног затварања… Тешко да би аустријанци све то могли да сваре. А, ми, ето, можемо. Без проблема. Па ми смо Срби!
Буквално испада да би непрестано требало да се бунимо, а то јасно није могуће. Једноставно, људи немају времена да непрекидно протестују. Мора неко и да ради. Не знају и на који протест пре да оду. Према томе очигледно је да велики број афера и разлога за бунт иде на руку властима, а посебно у условима разједињене опозиције и великог броја политичких чиниоца, звали се они странке, партије, покрети или пак групе – удружења грађана.
На жалост није искоришћена енергија која је постојала у протестима који су покренути након напада на лидере Свеза за Србију у Крушевцу. Пре свега због неразумне одлуке челника Свеза да се вођство протеста препусти некаквој групи грађана „1 од 5 милиона“, пропуштена је прилика и изгубљено време. Прилике су пропуштене и на највећем опозиционом скупу у Београду 13. априла 2019. године, као и прошле године када је Бошко Обрадовић штрајковао глађу.
Тренутно стање је такво да нема ни расположења ни онакве енергије код народа, али и код политичара, за организовање масовнијих протеста. То не значи да протеста не треба да буде. Ми само апелујемо, пре свега на организаторе да се не заносе идејом да могу окупити велику масу и већи број политичких организација око своје идеје за протест, а самим тим и да не исказују нервозу и нетрпељивост према онима у опозицији који имају другачији став.
Тренутно се ломе копља око протеста против Ковид пасоша, или како их неко назива – савременим аусвајсима. Управо та полемика оцртава све оно о чему смо овде говорили. Олако се врши омаловажавање, етикетирање и тангетирање неистомишљеника. У подељеној Србији никако нам не требају још и поделе на вакцинисане и не вакцинисане, као и на оне коју су за и који су против Ковид пропусница. Пре свега у кампањи вакцинације иде се и превише далеко. Она је попримила елементе застрашивања, претњи, па чак и вређања и клетви. Па није ни чудно што је одзив такав какав је. Код увођења забране уласка у угоститељске објекте после 22 часа онима коју немају Ковид пасоше основно је питање: да ли таква мера може имати ефекта? Јасно је да се у тренутним условима повећања броја заражених и броја умрлих треба нешто конкретније предузети. Међутим овај кризни штаб можда и има кредибилитета, али је изгубио ауторитет да предложи мере којима ће народ веровати. Ако томе додамо да је ту и Влада иза које се крије аутократија председника странке и државе, коме је основни интерес рејтинг за предстојеће изборе, нормално је да ће се код извесног броја људи јавити потреба и жеља да искажу незадовољство и неслагање.
Зато, ако желимо да живимо у друштву без афера и да нам одлазак на протесте не постане редовна активност, морамо да променимо систем! Он је тај који генерише афере. Стање ствари на српској политичкој сцени и у друштву је такво да се то једино може урадити мирним путем и на изборима.
Због тога су Двери и пристале на дијалог о изборним условима и одлучиле да изађу на изборе. Од избора све почиње. Хаотична ситуација у којој живимо може се лако отети контроли. Због тога позивамо грађане да се активно укључе у предстојећи изборни процес и дају свој допринос нормализацији живота у нашој земљи.
Медијски тим
ОО Двери Горњи Милановац
Фото: ГМИнфо