Зашто власт жели на силу да наметне један закон који није био део предизборног програма СНС и супротан је вољи већине грађана Србије? Зашто о томе не би био расписан референдум?

       Ако заиста желимо да будемо демократско друштво, референдум мора бити једна од његових најзначајнијих тековина. То се посебно односи на оне кључне законе које власт жели да донесе, а за које унапред знамо да је већина грађана против, какав је и планирани Закон о истополним заједницама.

Овакав закон никада није био у програму Српске напредне странке пред било које изборе. Није био ни у програму Александра Вучића када је био кандидат за председника Србије. Посебно је лицемерно од стране владајућег режима сада потурати Гордану Чомић, која је кадар бивше власти, да намеће један овакав закон и сакривати се иза ње.

Заговорници Закона о истополним заједницама истичу да није могућ референдум по овом питању јер је то мањинско право. Ова тврдња је апсолутно нетачна, јер су о истом закону референдуми одржани у Словенији и Хрватској, на којима се већина грађана изјаснила против. У Словенији је 2015. године одржан референдум  на коме је 63% гласача било против легализације истополних бракова, а у Хрватској 2013. године грађани су готово двотрећинском већином подржали предложену промену Устава која је предвидела да се брак дефинише искључиво као заједница мушкарца и жене, упркос томе што је целокупан политички естаблишмент и невладин сектор био против. 

Српски покрет Двери предлаже да се Закон о истополним заједницама, за који не постоји друштвени консензус, нађе на референдуму како би се грађани Србије изјаснили о њему. Став Двери је јасно против по питању овог Закона, а сличног става је и већина грађана Србије, као и све традиционалне верске заједнице. Зато позивамо актуелну власт да организује референдум и увери се у истинитост ове наше тврдње, односно провери колику подршку у народу има за своје нове идеје које никада нису биле део њиховог предизборног програма.

Такође, користимо се приликом да позовемо све институције, невладине организације, политичке странке, угледне јавне личности и друге истакнуте појединце и сваког грађанина да заједнички дигнемо глас против овог закона и инсистирамо на референдуму по овом питању. Зар то није најпоштеније и најдемократскије решење да крајњи резултат референдума одлучи да ли овај закон треба усвојити или не? Зашто би власт била против тога, изузев ако се не плаши резултата референдума или жели да нешто прогура на силу насупрот воље већине грађана Србије?

 

Бошко Обрадовић

Председник Двери