Разумљиво је зашто водеће представнике СНС све више хвата страх од закона и одговорности.

         
     Брзопотезна реакција Небојше Стефановића и Маје Гојковић на моју јучерашњу конференцију за медије испред Уставног суда Србије није само у функцији њиховог личног препоручивања Александру Вучићу да их поново постави на високе функције у власти. Нема сумње да је за њих важно да се јавно види да су спремни да и даље верно служе Господару и да нема тог задатка који неће испунити да се поново нађу на функцијама на које у било ком нормалном и демократском друштву никада не би могли да дођу.
         
Када Маја Гојковић говори о „кристално јасно израженој вољи грађана на недавно одржаним изборима“ – то значи да она као најпознатији политички прелетач у Србији нема никакав проблем да изјави или уради било шта да би задржала позицију у власти. Ту исту особину показује и Небојша Стефановић, некадашњи „први бот Србије“ са купљеном дипломом и плагираним докторатом, када ме у наступу безграничног политичког етикетирања назива „тајкуном“, иако је то бесмислено чак и за ону публику којој 24 сата дневно режимски медији испирају мозак. Поред отворених Стефановићевих лажи о томе да сам „претио линчовањем и злостављањем“ судија Уставног суда апсолутно нигде на режимским медијима није могло да се чује шта сам заиста радио и рекао испред Уставног суда. Посебно је невероватна и срамотна Стефановићева лаж да сам позивао стране државе да пошаљу „некакву мисију која би успоставила власт у Србији“, из чега су увек спремни медији под контролом СНС извукли наслове да позивам НАТО да интервенише и окупира Србију. Управо супротно, у својој јучерашњој изјави сам по ко зна који пут поновио да нам нису потребни ни нови грађански сукоби ни страни посредници већ да је најбоље да наше државне институције раде свој посао и да – у овом случају – Уставни суд Србије донесе свој став о по мом мишљењу лажним, недемократским и противуставним изборима.

Оно што њих заправо боли и плаши јесте да ће независне државне институције коначно почети да функционишу и да ће они морати да одговарају за све што су учинили. Овој истој кривичној одговорности подлежу и тужиоци и судије који не раде свој посао и који крију најкрупније афере криминала и корупције у врху актуелне власти, и не видим у томе ништа спорно. Закон мора да важи за све, па и за њих.

Највећи страх власти је у томе да Уставни суд Србије смогне снаге и независности да донесе једину исправну одлуку и поништи комплетан изборни процес на свим нивоима и да онда мора да се иде на нове изборе. Они сада грозничаво раде на томе да се Уставни суд Србије прогласи ненадлежним, као у случајевима антиуставних бриселских споразума, закона о смањењу пензија, лекс специјалиса о Београду на води или свих до сада поднетих оцена уставности недемократских избора. Не заборавимо да ми живимо у држави у којој су председник и министар правде под овом влашћу писали Уставном суду тражећи да се не оглашава по одређеним питањима, што је незапамћен случај мешања извршне власти у надлежности судске власти, Својим јавним обраћањима од јуче и Небојша Стефановић и Маја Гојковић поново притискају Уставни суд Србије да одбије да пресуђује по Уставу и закону, и на тај начин изнова заштити „њихове фотеље и њихову пљачку народне касе“, како се изразио Стефановић у покушају да оклевета опозицију, а говорећи заправо о себи.

Владајући режим је убио демократију и укинуо слободу медија и избора до те мере да нити у једном парламенту у Србији више нема опозиције, од републичког преко покрајинског до локалног нивоа. Незадовољство у народу је огромно и оно више не може да се каналише кроз медије или институције већ се излива на улицу. Улица је постала једини прави народни парламент и у водеће представнике власти се с правом увукла велика зебња да ће се народне демонстрације против њихове бахатости, криминала и насиља над здравим разумом сигурно поновити, Као што и хоће, ако независне државне институције попут Уставног суда не буду радиле свој посао или ако не дође до преговора између власти и опозиције како да се превазиђе ова уставно-политичка криза који су једино право решење. А другог начина за излазак из ове кризе изузев поништавања лажних избора на свим нивоима, формирања прелазне Владе и нових избора након одређеног периода слободе медија – не видим нити мислим да има. И власт то сваким даном све више схвата и покушава да тај сценарио избегне по сваку цену.

 

Бошко Обрадовић
Председник Двери