Пред наступајући дијалог између власти и опозиције, који председник лажне и нелегитимне скупштине Ивица Дачић стално одлаже, још увек није постављено неколико суштинских питања. Нема сумње да је дијалог једино мирно решење актуелне политичке кризе у Србији настале након прошлогодишњих лажних избора и да треба да почне што пре. У том смислу је све јаснија Дачићева улога да опструише почетак дијалога и што више потроши време до избора како се ништа не би променило на боље по питању изборних услова. Међутим, није довољан дијалог ради дијалога већ и његов квалитет и које све теме ће бити на дневном реду.

      Рецимо, важније питање од хитности почетка дијалога јесте битност рока за завршетак дијалога. Пре одређивања термина за почетак дијалога треба одредити крајњи рок за завршетак дијалога, јер је за слободне и поштене изборе пресудно да ли ће остати довољно времена за спровођење онога што је договорено, а пре свега ослобођење медија за критику власти, другачије мишљење и глас опозиције. То у пракси значи да дијалог између власти и опозиције треба да буде завршен најмање 6-9 месеци пре првих следећих избора да би бирачи могли да чују да у Србији постоји било шта сем власти и виде демократску дебату на основу које би имали понуђене све политичке опције и могли да се одлуче. Јасно је да нема смисла оно што власт управо ради, а то је да ако на нешто и пристане то онда буде у последњи час и важи само неколико недеља пред изборе како би самим тим било без икаквог утицаја да ти избори буду заиста слободни и поштени. Ово се пре свега односи на сферу медија који морају бити слободни не само у току изборног процеса већ и између два изборна циклуса да би грађани били објективно информисани. 
 
Значајније од самог садржаја платформе са којом ће опозиција наступити на тим преговорима са влашћу јесте да то буде заједничка платформа комплетне опозиције која је бојкотовала изборе на свим нивоима прошле године и да је заступа заједничка делегација, а у томе им се могу придружити и други из опозиције који су на лажне изборе излазили.
Једну ствар никако не би требало сметнути с ума. Ово није борба за демократију, политички плурализам и вишестраначки парламентаризам само на републичком нивоу, већ на свим државним нивоима. Колико је бесмислен републички парламент без опозиције, исто тако немају смисла ни покрајинска скупштина у Војводини нити локалне скупштине градова и општина широм Србије које су такође изабране на недемократским и противуставним изборима 21. јуна прошле године и у којима такође нема опозиције. Зато наш први заједнички опозициони став мора бити захтев за ванредним изборима на свим нивоима (републички, покрајински и локални), који треба да буду у одвојеним терминима од председничких избора.
 
Сасвим начелно, а не само због тога што Александар Вучић константно злоупотребљава тренутни изборни систем да себе постави за носиоца изборних листи на свим нивоима избора од републичког до месних заједница, тако нешто би морало бити забрањено и уведена нова законска и изборна пракса да носилац изборне листе може бити само онај ко је истовремено и кандидат за посланика, одборника или члана савета МЗ и који има пребивалиште на територији на којој се одржавају избори. Дакле, Александар Вучић нити било који будући председник државе или политичке партије или нека друга личност не може да буде носилац изборне листе на којој се не кандидује и у изборној јединици у којој не живи.
 
Српски покрет Двери је за сада остао усамљен у једном веома драгоценом захтеву за будућност српске демократије, а то је да се у будући дијалог између власти и опозиције уврсти и предлог за промену садашњег веома мањкавог изборног система. То, пре свега, значи да бирачи у Србији коначно добију могућност да директно бирају народне представнике тако што би могли да гласају и за кандидате по имену и презимену, а не само за затворене (блокиране) изборне листе, на којима је унапред одређен редослед оних који ће постати народни посланици или одборници у зависности од броја гласова које изборна листа освоји. 

Фото: Н1

Оно око чега више дефинитивно нема дилеме јесте да најважнији заједнички захтев опозиције у будућем дијалогу са влашћу треба да буду гаранције да ће оно што се договоримо заиста бити и примењено. Једине гаранције су то да представници опозиције учествују у спровођењу договореног и контроли комплетног предизборног и изборног процеса. Међутим, до сада у нашој јавности нису разматрана три већ виђена могућа модела како до тога да дођемо: један је прелазна, техничка влада нестраначких стручњака (по узору на Аустрију), други су ко-министри из редова опозиције у кључним министарствима за спровођење изборног процеса (по узору на Црну Гору), а трећи је заједничка комисија састављена од представника власти и опозиције (по узору на Северну Македонију).

 
Опозиција треба да буде спремна и за онај негативан сценарио да власт неће прихватити опозиционе захтеве и да ћемо за њих морати да се изборимо на улици. То је, такође, демократски начин борбе против једног недемократског режима и у том смислу су сва мирна и ненасилна средства, попут демонстрација и грађанске непослушности, дозвољена. Властима које не разумеју језик дијалога и демократије морамо се онда обратити на језику који разумеју да би нас саслушали и уважили. 
Све ово се тиче само прве и основне борбе да обезбедимо слободне и поштене изборе у Србији, а онда нас тек чекају још тежа питања, попут оног који је најбољи опозициони начин изласка на те изборе, односно који би то био оптималан број опозиционих колона у којима би на те изборе требало изаћи: једна, две или више њих. Лично сматрам да одлуку по овом питању треба да донесемо уз помоћ истраживања јавног мњења односно да о томе питамо грађане. Најбољи је онај модел у коме нити један опозициони глас неће бити испод цензуса, тј. у коме се гласови сабирају а не одузимају, и у коначном збиру дају већину за смену власти. Наш циљ да победимо актуелну власт може се постићи и кроз једну колону (као 2000. у Србији), као и помоћу три колоне које ће сарађивати и неће се међусобно нападати (као у Црној Гори 2020). Треба питати грађане шта они мисле који од ова два модела је бољи за Србију 2022. године.

 

Бошко Обрадовић
Председник Двери

 
*Извор: Интернет портал Директно.рс