Када тврдимо да Други светски рат још увек није завршен, то не чинимо зато да бисмо пробудили духове грађанског и братоубилачког рата међу Србима, већ управо да бисмо их једном заувек упокојили. У 21. веку нам дефинитивно нису потребне никакве нове а камоли старе поделе, па тако ни поделе на партизане и четнике, комунисте и антикомунисте. Међутим, коначно исправљање још увек неисправљених неправди из прошлости није никакво подгревање незацељених рана већ историјска обавеза.
Примера ради, када говоримо о још увек неоткопаним гробницама жртава комунистичког терора у Београду и широм Србије након доласка југословенских комуниста на власт 1944. године на тенковима Црвене армије, захтев да се посмртни остаци жртва изваде и достојно сахране је елементарни цивилизацијски чин. Два највећа књижевна дела античке књижевности „Илијада“ и „Антигона“ говоре управо о значају права на сахрану најближих који су пострадали без обзира на разлог. Право на гроб и достојну сахрану је мера људскости и цивилизације. Зашто је ово основно цивилизацијско право ускраћено једино жртвама комунистичког терора у Србији?
Масовне гробнице треба откопати, жртве достојно сахранити, стратишта обележити и на тим местима подићи одговарајућа спомен-обележја да грађани знају шта се ту десило и да нам се такви злочини никада не понове. Ко може да има нешто против тога? Шта је спорно да се отворе тајне архиве тајне комунистичке полиције после 75 година и да коначно сазнамо имена убица и доушника? То је урађено у бројним бившим комунистичким европским државама, па не видим зашто не би било урађено и у Србији.
Исто се односи и на реституцију неправедно одузете приватне имовине после Другог светског рата. Где у демократском свету некоме можете бесправно отети приватну имовину? Шта је спорно да се све оно што је противзаконито отето коначно и врати?
Посебно је питање и невиђена срамота за српски народ и државу да још увек није утврђено гробно место ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, првог устаника у окупираној Европи под нацизмом. Просто је невероватно да се ни 75 година после његове мученичке смрти након монтираног комунистичког судског процеса још увек не зна како је и где убијен. Основни људски и цивилизацијски ред налаже да најпре његова породица, а потом и читав српски народ који га поштује, сазна место његовог страдања, да оно буде достојно обележено и да у Београду буде подигнут споменик Чича Дражи, како га је народ звао из поштовања и љубави према њему.
С обзиром да је у последње време иницирано подизање више нових споменика у престоници, Српски покрет Двери у свом програму за градске изборе у Београду има предлог за још четири споменика која треба подићи у нашем главном граду. То су споменици владики Николају Велимировићу, војводи Момчилу Ђујићу, шајкачи и ћирилици.
На овај начин бисмо се одужили једном од највећих Срба после Светог Саве, Светом Николају Жичком, затим једном од највећих прекодринских Срба и једном од највећих личности српске политичке емиграције Момчилу Ђујићу, што би био леп гест према свим нашим сународницима који су морали да емигрирају након доласка комуниста на власт и њиховим потомцима који живе широм расејања, шајкачи – као симболу српског села и сељака, и ћирилици – као једној од најважнијих одредница нашег националног и културног идентитета.
На крају ове приче о исправљању историјских неправди треба поменути и насилно укидање монархије и свргавање народне династије Карађорђевића са чела државе. Ово је такође учињено као недело револуционарних власти које треба да буде преиспитано. Најмање што можемо јесте да изнова отворимо питање државног уређења и отворимо широку јавну расправу о предностима монархистичког државног уређења над републиканским.
О Републици смо слушали 75 година само хвалоспеве, док се о монархији могло чути само све најгоре. Сада је време да се објективно сагледају аргументи и за и против и једног и другог државног облика, па да грађани Србије одлуче у каквом уређењу желе да живе. Тек на овај начин можемо да кажемо да смо подвукли црту испод историјске прошлости и да сем историчара нико други нема потребе да јој се враћа. Све до тада гласови предака ће нас опомињати да је остао један велики недовршени посао који коначно морамо да урадимо.
Масовне гробнице треба откопати, жртве достојно сахранити, стратишта обележити и на тим местима подићи одговарајућа спомен-обележја да грађани знају шта се ту десило и да нам се такви злочини никада не понове. Ко може да има нешто против тога? Шта је спорно да се отворе тајне архиве тајне комунистичке полиције после 75 година и да коначно сазнамо имена убица и доушника? То је урађено у бројним бившим комунистичким европским државама, па не видим зашто не би било урађено и у Србији.
Исто се односи и на реституцију неправедно одузете приватне имовине после Другог светског рата. Где у демократском свету некоме можете бесправно отети приватну имовину? Шта је спорно да се све оно што је противзаконито отето коначно и врати?
Посебно је питање и невиђена срамота за српски народ и државу да још увек није утврђено гробно место ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, првог устаника у окупираној Европи под нацизмом. Просто је невероватно да се ни 75 година после његове мученичке смрти након монтираног комунистичког судског процеса још увек не зна како је и где убијен. Основни људски и цивилизацијски ред налаже да најпре његова породица, а потом и читав српски народ који га поштује, сазна место његовог страдања, да оно буде достојно обележено и да у Београду буде подигнут споменик Чича Дражи, како га је народ звао из поштовања и љубави према њему.
С обзиром да је у последње време иницирано подизање више нових споменика у престоници, Српски покрет Двери у свом програму за градске изборе у Београду има предлог за још четири споменика која треба подићи у нашем главном граду. То су споменици владики Николају Велимировићу, војводи Момчилу Ђујићу, шајкачи и ћирилици.
На овај начин бисмо се одужили једном од највећих Срба после Светог Саве, Светом Николају Жичком, затим једном од највећих прекодринских Срба и једном од највећих личности српске политичке емиграције Момчилу Ђујићу, што би био леп гест према свим нашим сународницима који су морали да емигрирају након доласка комуниста на власт и њиховим потомцима који живе широм расејања, шајкачи – као симболу српског села и сељака, и ћирилици – као једној од најважнијих одредница нашег националног и културног идентитета.
На крају ове приче о исправљању историјских неправди треба поменути и насилно укидање монархије и свргавање народне династије Карађорђевића са чела државе. Ово је такође учињено као недело револуционарних власти које треба да буде преиспитано. Најмање што можемо јесте да изнова отворимо питање државног уређења и отворимо широку јавну расправу о предностима монархистичког државног уређења над републиканским.
О Републици смо слушали 75 година само хвалоспеве, док се о монархији могло чути само све најгоре. Сада је време да се објективно сагледају аргументи и за и против и једног и другог државног облика, па да грађани Србије одлуче у каквом уређењу желе да живе. Тек на овај начин можемо да кажемо да смо подвукли црту испод историјске прошлости и да сем историчара нико други нема потребе да јој се враћа. Све до тада гласови предака ће нас опомињати да је остао један велики недовршени посао који коначно морамо да урадимо.
Бошко Обрадовић
Председник Двери
*Извор: Интернет портал Директно.рс
Фото: И. Милутиновић