Грађани Србије не знају да имамо најгори изборни систем у Европи иако осећају да ту нешто дебело није у реду. Виде да гласају, али да не бирају народне посланике. Зато све више беже у апстиненте и искључују се из политике, не желећи више ни да излазе на изборе.

Шта је ту заправо проблем и зашто је толико важна промена изборног система?

       Србија је уз Црну Гору једина земља у Европи у којој влада пропорционални изборни систем са затвореним изборним листама, а читава држава је једна изборна јединица. Да је ово добро било би тако и у другим европским државама, али то није случај. Овако катастрофалан изборни систем очито одговара двема последњим европским диктатурама. Шта су његове главне слабости:

  1. Бирач не може да бира народног посланика из његове изборне јединице, већ само гласа за изборну листу коју праве политичке партије од којих зависи који кандидат ће бити на ком месту на листи и самим тим ко ће онда ући у Народну скупштину. Исправно је да бирач бира народног посланика по имену и презимену и да онда зна ко га из његове изборне јединице представља у Парламенту.
  2. С обзиром да је Србија једна изборна јединица то значи да нема добре географске репрезентативности у Народној скупштини и да више од пола општина у Србији увек остане без свог представника у Парламенту.
Народна скупштина (фото: Милица Вучковић)

У скупштинском сазиву 2012-2016. године готово пола народних посланика били су из Београда (119), а 122 општине нису имале свог посланика. Народни посланици из Београда и Новог Сада чинили су већину у Народној скупштини у прошлом сазиву (2016-2020), док 96 општина нису имале своје представнике у Парламенту. У последњих 30 година обновљеног вишестраначја 13 општина никада нису имале народног посланика, а 43 општине немају своје представнике у Парламенту од 2008. године. И у садашњем, новом сазиву Скупштине 90 општина нема свог политичког представника, а из Београда долази 96 посланика или 37% (Београд има највише 25% становништва Србије). За нове народне посланике изабране на лажним изборима ове године дефинитивно нико није гласао – они су делегирани од стране СНС и других сателитских партија власти.

Оно што је веома важно за квалитет демократије јесте да председнички, парламентарни, покрајински и локални избори не смеју бити истовремено. Председник државе не може бити носилац страначке листе на свим нивоима, па чак и на изборима за савете месних заједница, већ то морају бити они кандидати са својим именом и презименом који се кандидују на одређеним изборним нивоима.

Највећи проблем садашњег изборног система је тај што посланик има већу одговорност према партији него према грађанима и не представља оне који су гласали већ партију која га је поставила. Тако недостаје кључна функција Народне скупштине, а то је надзор над радом Владе, што је немогуће ако су народни посланици подређени страначким шефовима у министарствима од којих им зависи реизбор за нови мандат. Зато је толико важна промена изборног система која ће донети две најважније разлике: 1) Снажнију везу између изабраних народних посланика и бирача, и 2) Географску репрезентативност Парламента.

Наш циљ треба да буде да грађани, а не само странке бирају народне посланике и да коначно имамо заиста народну, а не само партијску скупштину. То значи промену изборног система који мора добити елементе већинског, а то је могуће чак и у овом пропорционалном систему тако што би изборне листе биле отворене, а грађани директно гласали не само за изборну листу већ и за кандидате по имену и презимену и тако они одлучивали ко ће у Народну скупштину. То значи да више неће бити важно на ком си месту на изборној листи већ какав изборни резултат имаш у својој бирачкој јединици, јер Србију треба поделити у више бирачких јединица и омогућити грађанима да директно бирају своје представнике у њима. На тај начин ћемо коначно добити много већу одговорност посланика према својој бирачкој бази, а испунићемо и географску репрезентативност Парламента, односно сви делови Србије имаће своје народне посланике.

Лично сматрам да промена изборног система треба да буде један од услова опозиције да би избори били заиста демократски. СНС се много плаши тога јер би њихови кандидати тада морали да се на изборима појаве под својим именом и презименом и не би више могли да се крију иза Вучићевог имена. Зато позивам на отварање широке стручне и политичке јавне расправе на ову тему, уз коришћење упоредних искустава из других демократских земаља, а све у циљу дебате и договора о коначним решењима за промену политичког и изборног система у Србији, која би била плод широког друштвено-политичког консензуса.

Наш приоритет треба да буде оживљавање партиципативне демократије и вишестраначког парламентаризма у Србији, да се грађани врате у политику и учествују у одлучивању о томе како ће живети. Ако грађани виде да заиста могу да бирају своје представнике у Парламенту, онда ће се више и заинтересовати.

 

Бошко Обрадовић
Председник Двери

 
*Извор: Интернет портал Директно.рс