Наша демографска будућност и нова Влада државе Србије

Предуслов обнове демографије

др Владимир Димитријевић

Србија је земља која изумире. Мање од један посто људи у Србији има четворо и више деце. Да би се ситуација поправила, неопходне су озбиљне мере, које се уопште не могу свести на материјалну помоћ вишедетним породицама, која је ионако само реторички озбиљна, а практично вишеструко условљена и суштински оскудна.

Чувани руски социолог и философ, Александар Панарин (умро 2003.), у свом тексту о хоризонтима глобалног грађанског рата, тврдио је  да није довољно само материјално подржати рађање да би се демографска слика једног друштва поправила. Неопходно је људима у некој земљи открити обзорја будућности. Здравље и напредак једног народа духовно су одређени јер, како Панарин каже на основу руских научних истраживања, «показало се да главни деструктивни фактор, који изазива превремену смртност људи и снижавање средње дужине животног века у националним размерама, није  материјална беда сама по себи, него осећај  безизгледности перспективе, осећај историјског безнађа.» Кад нема наде, нема ни рађања.

Обнова демократије и материјално стање друштва

Панарин је указивао на чињеницу да је демографска обнова у Совјетском Савезу почела после Другог светског рата, иако су материјални услови били веома лоши: »Материјални положај становништва СССР у ратној 1945. години у поређењу с 1940. годином био је неупоредиво гори (потрошња меса смањила се за 62%, млека –  51%, јаја –  72%, шећера – 55%, кромпира –  54%. Па ипак  смртност код жена (за разлику од мушкараца  у рату)  и обично разболевање код мушкараца знатно  се смањила». Панарин каже да је, у епохи демографске обнове, Совјетски Савез био пун енергије која је извирала из наде, што ју је, упркос огромним страдањима, покренула победа у Другом светском рату. Он додаје: „После рата у земљама Источне Европе, које су чиниле социјалистички систем, уочено је скоро двоструко снижење смртности  средином 1960-их година. Немогуће је тај ефект објаснити растом материјалног благостања, јер у Западној Европи, где су приходи расли знатно брже, такво побољшање здравља није примећено… Основна разлика била је у томе, што су се народи земаља Варшавског уговора били устремили да граде ново, како им се тада чинило – праведније, друштво, и та духовна енергија се показала моћним исцелитељским фактором. Обрнуто, после окончања хрушчовског „пролећа” разочараност „застојем” довела је, после 1964. године, до  погоршања здравља и раста смртности. Неповољни демографски процеси 1970-их година бујали су у земљама социјалистическог лагера на фону непрекидног побољшања животног стандарда становништва”.        

Обнова рађања међу Русима почела је, поново, у доба наде настале почетком Горбачовљеве перестројке, која се, ипак, претворила у катастрофу, и довела до стравичног пада броја становника за време пљачкашког капитализма Јељцинове епохе. Када је Русија, у доба јачања за владавине Владимира Путина, опет кренула да стиче наду, и демографија се побошљала, да би, услед нове кризе, и светске и унутрашње, резултати у тој области поново постали неповољни.

Наш демографски суноврат

Тако је било и у Југославији после Другог светског рата: народ је почео да се биолошки обнавља, надајући се будућности. А онда је, мада је, нарочито седамдесетих година прошлог века, кренуо да расте стандард, отпочео демографски колапс – егоизам и хедонизам учинили су своје. Вишедетне породице су, у зениту титоизма, сматране изразом заосталости. Данас је ситуација још гора.

Тријумф потрошачке логике позног капитализма све је разорио.

Некада је брачни однос био узрок продужења врсте, својеврсне биолошке борбе за бесмртност, а деца су се рађала као помоћници и наследници. Данас су, тврдио је философ Зигмунд Бауман, она постала само несигурна инвестиција: дете је пуки „објекат емотивне потрошње“. Уосталом, каже Бауман, „у чисто монетарном смислу, деца коштају више него луксузни, најмодернији аутомобил, крстарење око света, чак и здање на које сте поносни. Још горе, укупна цена ће порасти током година и њен износ не може бити унапред утврђен, бити процењен уз било коју дозу сигурности“. Бауман додаје: „Осим тога, имати децу је у наше време ствар одлуке, а не случајности – околност која још више погоршава узнемиреност. Имати или немати децу је неспорно одлука са највише последица, која има најтрајнији утицај међу свим другима, и зато је то одлука која највише тестира живце и ствара највише тензија с којима се неко може сусрести током целог живота“. Стварање породице је, вели Бауман, скок наглавачке у вир неизрецивих дубина. Одбацивање и одлагање неиспробаних потрошачких радости зарад стварања породице је жртва која је у раскораку са „навикама разборитог потрошача“.

Ко има децу, угрозиће своју каријеру, и преузеће обавезе које су против модерне флуидности јер, како каже Бауман, „радости родитељства изгледа да долазе у пакету са тугом саможртвовања и страховима неистражених опасности“. Зато се кренуло у потрошачку логику везану за децу – бирање из каталога „квалитетних” донатора сперме већ је постало уобичајено. Сексуалност без љубави је норма живота у нашој епохи – зато се и деца не доживљавају као плод љубави, него као „пројекат“.

Томе треба додати и доминацију противпородичних идеологија и наметање пожељних облика друштвеног понашања који обнови демографије нимало не одговарају.       

Политика рађања у Србији

То што је у новој Влади Србије формирано Министарство за породицу, које би требало да се бави и демографском обновом, највероватније је бацање прашине у очи јавности. Јер, Србија је земља без будућности, из које млади масовно беже.

Уз то, на власти у Србији су људи којима је стало само до те исте власти, до моћи и привилегија, и они, без обзира на реторику, о демографији мисле као о лањском снегу. Такви су, да би им либерални бриселско – вашингтонски господари допустили да се нађу на челу земље, усвојили све принципе противпородичних идеологија, попут радикалног феминизма, и не пада им на памет да се мењају.

Као што каже Миша Ђурковић у својој књизи „Рат за породицу у Србији“: „Огроман проблем на овом пољу је настојање великих делова друштва да побију идеју да држава уопште може и сме да води било какву популациону политику. Феминисти у Србији, који су зацарили простором породичне политике, универзитетима и јавном речју, побијају сваку идеју да држава или црква има право да говори о депопулацији као проблему и да врши пропагандни  или мисионарски рад усмерен ка подизању броја рођених. /…/ Кад међутим питате било кога од тих актера, који најчешће сами немају деце, да ли очекују да примају пензију, одговор ће наравно бити потврдан. Кад их осим тога питате ко ће да ради да би обезбедио средства из којих ће држава да им плаћа пензију, остају без икаквог одговора. За њих је потпуно нормално да се други жртвују, подижу децу, школују их и осопособљавају за посао, а да они хедонистички уживају без обавеза и да при томе очекују да наша деца зараде пензију за њих. И уз то нам забрањују да уопште говоримо о томе да нема довољно деце која би сутра требало да раде и да и њима створе пензију.»

Кратко, јасно, сурово!

 „GAY FRIENDLY“ Влада

У том смислу, слика новооктроисане Владе Србије је сасвим јасна: на месту премијера је и даље декларисана јуришница политичког хомосексуализма, Ана Брнабић, која демонстративно присуствује «прајдовима» и подржава своје саборце, мада јој они радикални не признају потребну «радикалност».

Потпредседник Владе и министар просвете је Бранко Ружић, најактивнији СПС борац за права «елџибитника и елџибитница».

Његов својевремени саветник, политички хомосексуалац Борис Милићевић, јасно је рекао да, после избора Ане Брнабић за премијера/ ку/ а/ у ( ово је, наравно, иронисање на рачун «елџибитничко-џендерске» граматике и правописа ), нема назад и да ће «права и слободе» политичких хомосексуалаца у Србији  – која, наравно, изумире – само расти.

Милићевићев сличномишљеник, Предраг Аздејковић, јасно је рекао да је владајућа, тзв. напредна ( «Напред, па у кречану!», говорило се некад у народу), странка учинила више од свих «постпетооктобарских» власти за «елџибитнике&елџибитнице».

Од Ружића као министра просвете може се очекивати неки нови «елџибити ил` не бити» образовни пакетић, какве смо имали у доба отишавшег упропаститеља школства, Шарчевића.

Додамо ли томе и, маскулино одлучну, феминисткињу – јуришкињу Гордану Чомић, на месту министар – даме која анимира друштвени дијалог и брани људска права, ето нама слике демографске будућности Србије.

Она ће, наравно, као и до сада, бити црна без имало белог (осим ако се не рачуна бело што се, упркос званичној борби власти против мафије, редовно и «повољно» може набављати код одговарајућих неопорезованих трговаца).

То, међутим, не значи да они који знају о чему је реч не треба да се боре, јавно и одлучно, за преокретање ситуације и заустављање демографског слома. А, као што рече Његош, код нас одавно наде више нема ни у кога – «до у Бога и у своје руке».

 

Др Владимир Димитријевић

председник Политичког савета Двери

*Извор: IFN