Министарство просвете, на челу са Младеном Шарчевићем, још једном се показало, најблаже речено, недораслим за посао који обављају.


Наиме, Кризни штаб и Министарство просвете су изашли са предлогом рада школа од 1. септембра и школама проследили Стручна упутства за организацију и остваривање наставе. Осим што је овим упутствима школама остављено да се саме изборе са предстојећим проблемима, школама и родитељима је остала и набавка средстава за чишћење и дезинфекцију, формирање некаквих санитарних тимова, едукација свих учесника у овом процесу и то пре почетка школске године, избор о начину реализације наставе у коме, на пример, нема ни помена школа са домом ученика, а таквих је приличан број  и слично.

Дакле, све је остављено на одговорност школе и родитеља. Притом, просветни радници уопште нису ни консултовани око новог предлога рада.

Највећу конфузију изазива подела ученика по групама, не већих од 15 ученика по групи, где ће једна група ићи преподне у школу, друга поподне, а у међувремену ће се радити дезинфекција школе. И овде је проблем двострук: прво, све то захтева далеко већи, додатни напор за просветне раднике, јер их ни сада нема довољно и друго, помоћно особље, такође због мањка радне снаге, неће моћи да постигне да дезинфикује школе.

Посебан проблем ће бити и наставак онлајн предавања јер ништа није урађено на побољшању брзине интернета, техничких предуслова (рачунара) нити појачавању електронских платформи.

У овом Стручном упутству које је прослеђено школама, министар закључује да се у претходним месецима “показало да су у већини школа најјачи људски ресурси“. Морам да подсетим да се само захваљујући тим ресурсима и привела успешно крају претходна школска година, али знајући шта нас чека од јесени, од министарства се очекивало да уложи средства у припрему наставе од 1. септембра, а не да се све поново сведе на поменуте људске ресурсе, односно просветне раднике. Министар охрабрује “тимски рад у изналажењу најбољих образовних решења“ у школама, али шта је тачно улога министарства и где је и зашто изостао њихов тимски рад и консултовање тих истих просветних радника у изналажењу решења које би министарство предложило благовремено и сврсисходно?

Након свега, морам да нагласим да се изгубило поверење у добронамерност, а о поверењу у стручност самог министра и да не говорим. Образовање нам је ионако било урушено, а сада, када је требало изаћи са јасним планом, са улагањем у дигитализацију система образовања, са мерама које би омогућиле бар минималан квалитет наставе, као и бригу о здрављу, направљен је један потпуно бесмислен и прилично збуњујући план. Оно чега се просветни радници највише плаше јесте да ће овакав план, нажалост, донети и такве резултате.

Гордана Маринковић Савовић
Председник Савета Двери за образовање и науку