Ивана Стојановић: СНС форе и фазони у борби против беле куге и права борба Двери за наталитет

        Зар то није онај исти председник СНС који је предлагао да се проблем беле куге у Србији реши насељавањем миграната као што је то урадила Ангела Меркел у Немачкој? Све то се дешава после 10 година антипородичне политике ове власти промовисањем разврата и сваке друге врсте неморала кроз ријалити програме, геј параде, најаве увођења истополних бракова, док је за то време више стотина хиљада младих и читавих породица заувек напустило земљу. Шта је власт чекала 10 година да крене са овим мерама за подршку рађању?

То што се рађамо мање него у оба светска рата и што годишње изумре читав један град од 50.000 становника и што је црвени аларм одавно упаљен – власт сад очито жели да искористи само једнократно пред изборе. Боље ишта него ништа и икад него никад. Али, док се помпезно најављују нове подстицајне мере за младе  брачне парове  углавном преписане из програма Двери, вешто се прећуткују крупни пропусти.

Бесплатна обданишта којима се власт у граду Новом Саду дичи су леп пример повећане бриге о породици, али у највећој мери то су уствари Потемкинова села јер у државним обдаништима слободних места је мало, листе чекања дуге и – како многе маме кажу – у већини случајева се у њих улази преко везе или страначких привилегија. Алтернатива су приватна обдаништима која донекле субвенционише град, често нередовно измирујући обавезе. До ове школске године родитељи су имали обавезу да  месечно однесу литар течног сапуна и паковање тоалет папира, а сада су ти трошкови рпебачени ка школској деци на плаћање школског обезбеђења 1300 динара. Само за комплет књига за двоје деце у старту вам треба 25 000 динара, без одеће и обуће и свих осталих потреба детета. А замислите ако имате више од двоје деце.

Зашто су дискриминисане породице са троје и четворо деце доношењем новог Закона о родитељском додатку, јер су њихова деца рођена пре доношења овог закона? Зар она не постоје и не треба да буду помогнута од ове државе до пунолества као и сва друга? Шта је са породицама са више од четворо деце – зар  она Србији нису потребна?

Како једна просечна породица са укупним примањима од 500-600 евра кад оба родитеља раде и нема свој кров над главом уопште може да преживи и рађа децу? Дечији додатак износи три хиљаде динара по детету, односно за четворо деце  само 12 хиљада динара ? Испод црте за њега се остаје за пар стотина динара разлике. Колико је  младих брачних парова добило ове године помоћ  Покрајинске владе у форми куће на селу и да ли је тачно да је за њу потребна огромна папирологија па многи одустају да аплицирају?

Све мере које су од државе донете за подстицај рађању треба поздравити, али оне су само крпљење рупа и суштински неће решити проблем наталитета. Прави проблем је у несигурности за очување радног места после рађања већ првог  детета, а камоли где даље – већина мајки нема привилегију да ради у државним установама и јавним предузећима. Неолиберални капитализам који је и претходна и ова власт здушно прихватила учинио је своје. На све то иду мале зараде, скупа одећа и обућа за децу коју држава није ослободила плаћања пореза. Нерешено је и  питање мајки предузетница, као и оних које се баве пољопривредом – оне су дискриминисане.

Да не би било више оних Вучићевих изјава како породиље „које могу волу реп да ишчупају” узимају социјална давања да не би радиле, држава треба да омогући мајкама са више деце да могу да се определе да им мајчинство буде занимање уз одређену зараду, радни стаж и пензију. Потребно је додатно урадити социјалне карте сваке породице. Уџбеници морају бити бесплатни за све разреде у основној школи, као и бављење спортом. Неопходно је и стипендирање сиромашних студената и талентоване деце. Ту је и прогресивно смањење пореза на зараде и имовину од ступања у брак и рађања деце, као и додела бескаматних кредита за куповину првог стана после рађања одређеног броја деце.
Све горе наведено уз  максимално промовисање породице и породичног начина живота преко медија и свих државних ресурса мора донети бољитак.