Српски покрет Двери сматра да је климатски пакт из Глазгова (са састанка под окриљем УН тзв. COP26) о мерама прилагођавања климатским променама и смањења емисија са ефектом стаклене баште, показао да резвијене земље и даље не желе суштински да плате свој „климатски дуг“ као ни да смање емисије ових гасова пропорционално истроријски емитованим количинама.
Истраживања су показала да су (индустријски) развијене земље одговорне и за до 90% историјских емисија ових гасова, чиме су ефективно купиле себи економски просперитет по цену диспропорционално виших емисија и искористиле већи део могућности атмосфере да исте апсорбује.
Земљама у развоју остало је само мање или веће сиромаштво, опустошени ресурси и штета у животној средини али и ограничење могућности у даљем економском развоју. Појаву коју многи економски стручњаци називају тзв. „климатским колонијализмом“.
Земље у развоју су оправдано већ деценијама па и на сасатанку у Глазгову захтевале од развијених да плате штету од поменутог „климатског колонијализма“ тј. свој „климатски дуг“.
Развијене земље су се кроз климатски пакт из Глазгова, као и у ранијим неиспуњеним сличним договорима, обавезале да ће са 100 милијарди долара годишње, „помоћи“ неразвијеним да сносе трошкове прилагођавања климатским променама као и мера за за смањење емисија.
Нажалост, ова „помоћ“ иако није ни приближно довољна да подмири поменути „климатски дуг“ и за очекивати је да ће иста као и претходних година, углавном додељивати у форми позајмица (или кредита), чиме ће се само додатно повећати већ ионако превелика задуженост већине земаља у развоју.
Климатским пактом из Глазгова, а нарочито због недовољних обећања у погледу смањењу емисија управо развијених земаља, предвиђено је ограничење глобалног загревања од само 2,4oC (до 2030. године) и то ако се поменута обећања испуне. А слична ранија обећања иначе нису…
Ако глобалне температуре порасту за више од 1,5 oC то ће имати за резултата јако озбиљне климатске последице а које ће што се Европе тиче, бити израженије у области Медитерана а нарочито у Србији. Ограничење глобалног загревања на око 2,4oC имаће за резултата КАТАСТРОФАЛНЕ ПОСЛЕДИЦЕ.
На крају, иако су поједине развијене (углавном „западне“ земље) инсистирале да климатски пакт подразумева потпуно укидање угља као енергента (до 2050. године), на инсистирање земаља у развоју (нарочито Кине и Индије), договорено је само његово смањење.
Земље у развоју су оправдано могле само да пристану на постепено укудање угља јер без овог горива неби био могућ њихов даљи економски развоја и тиме практично ни излазак из сиромаштва већине земаља у развоју.