У организацији Српског покрета Двери, у Медија центру је одржан округли сто под називом „Није касно за лустрацију“. Своје виђење ове теме дали су: Сеад Спаховић – адвокат, Божо Прелевић – адвокат и координатор Савета за безбедност Скупштине слободне Србије, Саво Манојловић – председник Удружења за заштиту уставности и законитости (УЗУЗ) и члан Скупштине слободне Србије, Михаило Лакчевић – адвокат и мастер кривичног права, Радомир Ђунић – адвокат и члан Председништва Покрета слободних грађана и Бошко Обрадовић – председник Српског покрета Двери. Модератор на округлом столу била је адвокат Маја Митић.

Сеад Спаховић: Мислим да је код нас рано за лустрацију јер промена власти претходи могућности примене лустрације. Ако на власт дође неко ко је сличан овима који су сада на власти, који дели њихове идеолошке ставове, који сматра да су они само „мало лопови“ и слично, од лустрације нема ништа. Нама је потребно тужилаштво и полиција, а не лустрација, јер је та ствар онда законом регулисана. Међутим, да би дошло до лустрације, потребно је имати демократске ставове, за разлику оних које желите лустрирати. Ви сада имате једно недемократско и тоталитарно друштво и тиме лустрација није могућа, већ је потребно независно тужилаштво и независни рад јавног тужиоца.

Божо Прелевић: Основно полазиште у лустрацији јесте да је грађанин жртва режима и ту се намеће питање да ли грађани уопште имају свест да су жртве режима и чега су жртве. Поставља се питање и да ли су удобно пристали да живе у лажи или су удобно живели у лажи. Они који су одабрали да живе у истини пре Петог октобра били су озбиљно прогањани, а тако је и данас. Један од циљева лустрације је и спречавање уцењивања људи на јавним функцијама од стране људи који су задржали базе података Службе безбедности. У вези са питањем отварања тајних досијеа, и после Петог октобра је било јасно да се лустрација мора радити паралелно са отварањем тајних досијеа. Мислим да је то било неопходно и за то сам се залагао. Тада смо их отворили на најгори и најчуднији начин, а још брже затворили пре него што су грађани могли да изврше увид у то. Тако да смо ми заправо фингирали отварање досијеа. Поставља се и питање да ли је лустрација била могућа после Петог октобра. Моје мишљење је да је за нас карактеристично доношење закона, али не и примена истих. Ово говори о односу финансијске моћи групације која је морала да буде лустрирана у односу на стручни и морални капацитет победника.

Саво Манојловић: Ако би се кренуло у процес лустрације, ја бих отворио питање да ли би то било кршење права и ставио бих то у раван међународних институција. Лустрација би онда значила да и сам међународни поредак који је прихватао овај режим и овај поредак као такав – чланица смо Савета Европе и имамо Европски суд за људска права који контролише све то – ако би се дозволило спровођење лустрације, то би значило да ће те одлуке ићи на оцену Европског суда за људска права. Кључно питање би тада било да ли би те међународне институције дозволиле и признале да су оне, у политичком смислу, признавале режим који је у суштини био недемократски, али је имао демократско рухо, а њихове су институције морале то да врше. Мени се чини да се судбина тога неће десити само на примеру Србије, ако би лустрација била заиста спроведена, то би морало да буде циљано и одобрено од стране међународних институција, али би то значило да би сви хибридни режими морали да дођу под тај модел.

Михаило Лакчевић: Ако икада буде донет, Закон о лустрацији осудом кршења људских права изражава демократске вредности. Када говоримо о лустрацији, говоримо о њој као о моралној санкцији. Ја схватам то као њену превасходну дефиницију која спаја два оквира у којима се креће. То су психолошко-морални аспект и институционални оквир, односно дисквалификација лица која су учествовала у вршењу тоталитарне власти на разним нивоима система диктаторског режима и због тога заслужују да буду лустрирани. Многи мешају појмове кривично дело и људска права. Могуће је вршењем кривичног дела кршити људска права, али је могуће и не извршити кривично дело, а прекршити људска права чиме подлежете само лустрацији. Важно је напоменути да лустрација не предвиђа забрану бављења политиком, лустрација није Институт кривичног права и циљ лустрације није кажњавање, нити оно представља било какву врсту одмазде. Лустрација је забрана вршења делатности, али не као мера безбедности. Такође, лустрација је одузимање права на привилегију, а не на рад.

Радомир Ђунић: Лустрација не може да има карактер освете над појединцем за кога је утврђено да је кршио људска, грађанска и политичка права. Она је заправо мера правде и омогућава спровођење закона сходно постојећим законским и уставним одредбама. Сматрам да лустрација треба да буде поступак који траје и који мора да постане део нашег политичког система. Лустрација мора да постане део нашег позитивног права и можда ће она бити корективни моменат за све будуће потенцијалне прекршиоце људских, грађанских и политичких права.

Бошко Обрадовић: Српски покрет Двери ставио је лустрацију у приоритете свог политичког програма. Тако је Главни одбор Двери прошле године усвојио Декларацију о лустрацији, а недавно и Проглас „Промена система – сигурност за све“, који у другој тачки говори о правној и политичкој одговорности са посебним нагласком на лустрацији. Наиме, поред затворске, имовинске и финансијске казне за све јавне функционере који су се огрешили о закон и обогатили се на функцији, за шта предлажемо и увођење новог кривичног дела незаконито богаћење, предлажемо и лустрацију као забрану обављања јавне функције у дужем временском периоду. Лустрација је потребна јер решава проблеме разореног система у коме деценијама делује иста корумпирана структура политичара, новинара, полицајаца, тужилаца и судија. Овај политички систем је зрео за лустрацију и не постоји други начин његовог очишћења и оздрављења.


Цео видео материјал са округлог стола можете погледати овде:

 

Инфослужба Двери