Сви догађаји последњих година, јасно указују да ниједна од земаља на тзв. Западном Балкану, укључујући и Србију неће постати чланица ЕУ још дуги низ година. Њихови се системи мењају исувише споро. А и ако би се мењали брже, никакве гаранције за чланство нема.  Хоће ли Европске Уније до тада уопште бити?

     Криза евро-интеграција је део кризе у којој се налази и ЕУ, кризе процеса приступања земаља тзв. Западног Балкана али и  кризе српске државе и демократије која све више удаљава Србију од тог тзв. „пута без алтернативе“.

Алтернатива је ипак пронађена у Макроновој идеји о тзв. „Малом Шенгену“, подржана и у тзв. „Вашингтонском споразуму“ из септембра 2020.год. који је овој интеграцији додао и непостојећу државу Косово, и тиме и јавном учинио идеју о „Мини Шенгену“ као историјској претходнику „велике Албаније“.  Овај споразум  нејасне правне природе, биће запамћен не само по коментару Захарове и вашарској лакрдији са „кључевима Беле куће“ већ и по томе што је одлучан корак ка признању независне државе Косово, и остварења вековне идеје о „Великој Албанији“. 

Који је други разлог да Србија, поред зоне слободне трговине коју већ има са Албанијом Северном Македонијом  отвара своје границе још и за људе и за капитал  и интегрише се у простор који представља испуњење идеје о Великој Албанији?

Срспки покрет Двери се најодлучније противи „Мини Шенгену“ и сматрамо га издајом националних интереса, и продаји Косова и Метохије за „Трампово пенкало.  Уместо „Мини Шенгена“ Српски покрет Двери предлаже „Српски Шенген“ као облик регионалне интеграције простора на коме живе Срби

Уместо национално и економски штетне идеје „Мини Шенгена“ Српски покрет Двери покренуо је идеју економске, али и сваке друге интеграције простора на коме живе Срби, пре свега простора  Републике Србије, Републике Српске и Црне Горе, а касније и БиХ и Северне Македоније. Поред зоне слободне трговине CEFTA споразума, у којој се Србија, Црна Гора и Република Српска сада налазе, могући су и други виши облици интеграција, попут заједничког тржишта, који би довели до либерализације не само промета роба и услуга, већ и до слободног протока људи и капитала.

Тај могући начин интегрисања простора на коме живе Срби је облик економске али и шире интеграције засноване на културној, образовној, научној, еколошкој, антимонополској и другим политикама који су од изузетног значаја за ове просторе и њихов трансфер од либералне ка привреди заснованој на заштити домаћих економских интереса.

Модел тог повезивања може бити тзв. „Скандинавски модел“, тзв. Нордијска Унија кога чини 5 земаља са различитим статусом у односу на ЕУ (Данска, Финска, Исланд, Норвешка и Шведска и три аутономне области, Фарска острва, Гренланд и Оландска острва) а чија је форма повезивања тзв. Нордијски савет и Нордијски савет министара. Културни и језички идентитет народа (шведски, дански, норвешки језик) који живе на овим подручјима је створио заједничко тржиште, социјално осигурање и слободно кретање људи а од 1952.год. ова два тела чине представници парламената и влада чланица Савета. Области у којима се сарадња одвија су рад и социјална заштита, одрживи развој и екологија, обновљиви извори енергије, уметност и култура.

Поред економских чинилаца заједничког тржишта, кретања робе и услуга, капитала и људи, овај  облик „Српске Уније“ би поред економских чинилаца требало да доведе и до интеграције или бар хармонизовања културних политика, тржишта рада, социјалног осигурања, система образовања, политике заштите животне средине, обновљивих извора енергије, политике заштите лојалне конкуренције (антимонополско право), политике благостања породице, деце и младих и заштиту угрожених категорија становништва. 

Српски језик, нација  и  српски културни идентитет, а свакако и српска православна црква који су кохезивни фактор становништва на овом простору јесу темељ овог повезивања. Култура треба да подржава конкуренцију а заједнички интереси људи на овом простору би, под условом да их подрже политичке елите, могли да доведу до промоције најбољих пракси.

„Српски Шенген“ правилно конципиран, пре свега, у својој економској равни треба да почива на консензусу о приротетима овог подручја

Успешна економска, привредна  али и културна, образовна и научна интеграција простора на коме живе Срби –  Србије, Републике Српске и Црне Горе може бити основ ширења ове регионалне интеграције и на БиХ и Северну Македонију, којим ће ова, појединачно мала а потенцијално укрупњена тржишта, са здравом економијом и  правно сигурним амбијентом постати суштински атрактивна и за квалитетна, дугорочна страна улагања као и за ширење извозног тржишта „Српског Шенгена“.

 

проф. др Тамара Миленковић Керковић

Потпредседник Двери