Неолиберализам је мртав, али се неолиберали сјајно држе – да парафразирам чувену мисао Антонија Ђурића: „Комунизам је мртав, али се комунисти сјајно држе“. Србија је под Вучићевом влашћу доживела врхунац ДОС-овског неолиберализма. У економском смислу, млађани Вучић је најбољи Динкићев ученик: задуживање државе према међународним монетарним фондовима, распродаја домаћих привредних и природних богатстава, гашење домаћих банака, субвенционисање страних фирми, изнајмљивање домаће јефтине радне снаге…
Међутим, ученик је превазишао учитеља: Вучићев изум је довођење прљавих индустријских технологија и са Запада и са Истока, као и међународна корупција на све четири стране света, којом се путем директне међудржавне погодбе без међународних тендера праве разне шеме и комбинације преко којих масне провизије узимају и наша власт и страни инвеститори. СНС је једноставно откупио „жуто предузеће у стечају“ и наставио тамо где су они стали.
Зато је овој недемократској власти била потребна апсолутна контрола медија, како њихови бирачи не би схватили да гласају за политику ЛДП-а под плаштом СНС-а и да је садашња власт до максимума развила систем криминала и корупције који је зачет у време бивше власти. Вучић је као онај стечајни управник који прво себи исплати плату из стечајне масе а онда будзашто прода предузеће својим пословним другарима, док за раднике и повериоце не остане ништа сем обећања да ће бити боље и скретања пажње на то да су за све криви бивши власници.
Али, да ли је неолиберализам само Вучићева политика или она живи и у редовима опозиције? Ко из опозиције сме јасно и гласно да каже: Косово и Метохија су саставни део Србије и нема признања лажне државе Косово? Ко сме јавно да каже да се у Сребреници није десио геноцид, да је БиХ вештачка држава, да РС треба да буде независна и да се присаједини Србији? Ко сме да критикује „Отворени Балкан“ и интеграције са Албанијом и да се заложи за мини-шенген са Црном Гором и Републиком Српском, као Зоран Ђинћић који је у своје време рекао да је уједињење ове три српске државе у једну „најприроднија ствар“?
Добро, ајде, нећемо ова тешка национална и државна питања. Ко сме да каже „РИО ТИНТО“-у марш из Србије, заједно са Линглонгом? Ко сме да сва државна средства, рачунајући субвенције, пореске олакшице и извозне гаранције, преусмери са страних на домаће фирме? Ко сме да уведе прелевмане на увоз страних пољопривредних производа на које имамо право чак и на основу за нас веома неповољног Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ, или да домаћу робу и домаћег привредника заштити неким другим ванцаринским мерама, као што то раде све државе света? Ко сме и да помене строго контролисано емитовање државног новца и упумпавање у домаће банкарство, домаћу привреду и пољопривреду и велике инфраструктурне радове које би радила домаћа грађевинска оператива?
Ко је спреман да у Устав убаци забрану продаје воде и земље странцима, али и очување породице као најважније ћелије друштва? Ко је спреман да проба да направи домаћу вакцину, а не да морамо да их увозимо из иностранства? Ко је спреман за одлучну и свеобухватну борбу против беле куге и укидање ријалити програма? За преиспитивање свих диплома и доктората запослених у јавном сектору у доба разних власти? Ко је спреман за лустрацију и забрану обављања било које јавне функције за све оне који су се огрешили о закон или јавни морал у свим властима од 1990. до сада? Ко је, дакле, спреман за промену комплетног коруптивног политичког и правосудног система у Србији, који се овдеупркос променама на власти није мењао више од 30 година? И која је разлика у односу на власт свих оних у опозицији који за све ово нису спремни јер су још увек прозападни неолиберали заковани у 90-им годинама прошлог века?
Да не бисмо причали о овим темама и сличностима између власти и опозиције у идеолошком смислу, они са власти ће нам рећи да смо Ђиласовци, а ови из опозиције да смо Вучићевци, само да не бисмо причали о суштини. Њиховој заједничкој неолибералној суштини. Програм Српског покрета Двери, као модерних конзервативаца и демохришћана, и родољубивог покрета породичних људи, јесте нови суверенизам који подразумева повратак демократији и нацији: да државу и локалну самоуправу вратимо грађанима, али и грађане националној свести и бризи о националним и државним интересима, онако како то раде све државе света које на првом месту имају своје интересе.
Нови суверенизам значи превазилажење поделе на грађанско и национално, јер бити грађанин не значи не бити патриота, као што бити родољуб значи имати све најважније грађанске врлине попут храбрости, слободарности, правдољубивости и солидарности.
Када би данас већина грађана Србије могла да чује овај суверенистички програм Двери о одбрани КиМ у саставу Србије и очувању РС, српским а не европским интеграцијама, породици на првом месту у нашем друштву и држави, економском и еколошком патриотизму, и коначној промени система после три деценије владавине истих – већина грађана Србије би подржала овај програм који је изнад левице и деснице и изнад власти и опозиције. Зато се то не сме дозволити и зато заметак једне такве српске националне идеје и државе мора бити убијен у повоју. Да се гласачи не досете, да се странци не наљуте и да систем остане исти.
Зато је овој недемократској власти била потребна апсолутна контрола медија, како њихови бирачи не би схватили да гласају за политику ЛДП-а под плаштом СНС-а и да је садашња власт до максимума развила систем криминала и корупције који је зачет у време бивше власти. Вучић је као онај стечајни управник који прво себи исплати плату из стечајне масе а онда будзашто прода предузеће својим пословним другарима, док за раднике и повериоце не остане ништа сем обећања да ће бити боље и скретања пажње на то да су за све криви бивши власници.
Али, да ли је неолиберализам само Вучићева политика или она живи и у редовима опозиције? Ко из опозиције сме јасно и гласно да каже: Косово и Метохија су саставни део Србије и нема признања лажне државе Косово? Ко сме јавно да каже да се у Сребреници није десио геноцид, да је БиХ вештачка држава, да РС треба да буде независна и да се присаједини Србији? Ко сме да критикује „Отворени Балкан“ и интеграције са Албанијом и да се заложи за мини-шенген са Црном Гором и Републиком Српском, као Зоран Ђинћић који је у своје време рекао да је уједињење ове три српске државе у једну „најприроднија ствар“?
Добро, ајде, нећемо ова тешка национална и државна питања. Ко сме да каже „РИО ТИНТО“-у марш из Србије, заједно са Линглонгом? Ко сме да сва државна средства, рачунајући субвенције, пореске олакшице и извозне гаранције, преусмери са страних на домаће фирме? Ко сме да уведе прелевмане на увоз страних пољопривредних производа на које имамо право чак и на основу за нас веома неповољног Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ, или да домаћу робу и домаћег привредника заштити неким другим ванцаринским мерама, као што то раде све државе света? Ко сме и да помене строго контролисано емитовање државног новца и упумпавање у домаће банкарство, домаћу привреду и пољопривреду и велике инфраструктурне радове које би радила домаћа грађевинска оператива?
Ко је спреман да у Устав убаци забрану продаје воде и земље странцима, али и очување породице као најважније ћелије друштва? Ко је спреман да проба да направи домаћу вакцину, а не да морамо да их увозимо из иностранства? Ко је спреман за одлучну и свеобухватну борбу против беле куге и укидање ријалити програма? За преиспитивање свих диплома и доктората запослених у јавном сектору у доба разних власти? Ко је спреман за лустрацију и забрану обављања било које јавне функције за све оне који су се огрешили о закон или јавни морал у свим властима од 1990. до сада? Ко је, дакле, спреман за промену комплетног коруптивног политичког и правосудног система у Србији, који се овдеупркос променама на власти није мењао више од 30 година? И која је разлика у односу на власт свих оних у опозицији који за све ово нису спремни јер су још увек прозападни неолиберали заковани у 90-им годинама прошлог века?
Да не бисмо причали о овим темама и сличностима између власти и опозиције у идеолошком смислу, они са власти ће нам рећи да смо Ђиласовци, а ови из опозиције да смо Вучићевци, само да не бисмо причали о суштини. Њиховој заједничкој неолибералној суштини. Програм Српског покрета Двери, као модерних конзервативаца и демохришћана, и родољубивог покрета породичних људи, јесте нови суверенизам који подразумева повратак демократији и нацији: да државу и локалну самоуправу вратимо грађанима, али и грађане националној свести и бризи о националним и државним интересима, онако како то раде све државе света које на првом месту имају своје интересе.
Нови суверенизам значи превазилажење поделе на грађанско и национално, јер бити грађанин не значи не бити патриота, као што бити родољуб значи имати све најважније грађанске врлине попут храбрости, слободарности, правдољубивости и солидарности.
Када би данас већина грађана Србије могла да чује овај суверенистички програм Двери о одбрани КиМ у саставу Србије и очувању РС, српским а не европским интеграцијама, породици на првом месту у нашем друштву и држави, економском и еколошком патриотизму, и коначној промени система после три деценије владавине истих – већина грађана Србије би подржала овај програм који је изнад левице и деснице и изнад власти и опозиције. Зато се то не сме дозволити и зато заметак једне такве српске националне идеје и државе мора бити убијен у повоју. Да се гласачи не досете, да се странци не наљуте и да систем остане исти.
Бошко Обрадовић
Председник Двери
*Извор: Интернет портал Директно.рс