Свакодневно лицитирање бројем убијених у Јасеновцу већ превазилази сваку меру и води релативизацији жртава која граничи са добрим укусом. Потпуно је јасно да о  теми  геноцида проведеног над нашим народом са друге стране Дрине треба што више да се говори, јер је то најважнији вид превенције. И нема другог начина, сем можда породичног васпитања, да се та порука пренесе млађим генерацијама које кроз дуално образовање и сличне небулозе у систему образовања никада неће сазнати праву истину о страдању Срба у другом светском рату.

Нико не пориче ни то да је неопходно установити тачан број жртава, Али какве су шансе за то након 70 година? Никакве! Сви знамо да је тај број немогуће установити. То знају и птице на грани, а и река Сава и њене обале. Чему онда сва ова расправа? Она би можда имала смисла када би у Ватикану и Хрватској  свест о почињеном злочину достигла ниво искреног покајања. Чак и тада би ова расправа требала да се одвија у уским академским круговима  на експертском нивоу, а њени резултати саопште тек по постизању консензуса. Овако уз свакодневне претње минорном остатку нашег народа у Хрватској, расправа о броју убијених нема никаквог смисла и постаје дегутантна.

Оно што је неумитно јасно  и необориво тачно је да је убијен максимални могући број Срба. Да је технологија и степен ефикасности те творевине зване српским именом независна(а не неовисна) била развијенија овај број би био и већи. Дакле тај број је одређен максималним физичким могућностима које су испољили католички достојанственици ( у највећем броју) и њихов  „исукани нож“ у виду верских конвертита из Босне, Херцеговине, Загоре и Лике (у великом броју) са жељом да се заувек сагради непрелазни бедем међу различитим деловима једног истог народа. И то је главни разлог што ово зло неће стати.  И сваки „тачно“ установљени број жртава биће њихова победа и после 70 и више година. Бар за сада је тако.

 

Синиша Јагодић