Бошко Обрадовић један је од најпознатијих српских политичара, као и оснивач политичке организације Српски покрет Двери. За њега би се могло рећи да је један од најактуелнијих политичара опозиционог дела политичког неба Србије. Каже да је љубав према отаџбини била пресудна да од једног невладиног удружења, “Двери” постану покрет који се бави политиком.
Сматра да у Чачку треба истицати духовност, историју и културу, док се не појаве генерације које могу поправити политчки углед града. Како кроз програм странке чији је председник, тако и кроз примере из личног живота, бори се да истакне колико је важно бити локал патриота. Он са поносом истиче своје Враниће, кроз политичко деловање се труди да подједнако подржи и село и град.
Шта мисли о свом родном граду, како види пријатељства у свету политике, али и како реагује на коментаре о приватном животу, Бошко Обрадовић открива у разговору са “Чачанкама”.
Као рођени Чачанин, шта бисте рекли, по чему је Чачак препознатљив у Србији? По доброј кошарци или политици?
По Чачанкама, на првом месту, јер су међу најлепшим женама на свету. Што се тиче кошарке, ту нема дилеме да смо вероватно најбоља школа кошарке у Европи. А што се тиче политике, ту се до сада нисмо прославили. Надамо се да ће нове генерације политичара поправити углед Чачка и у тој друштвеној области. До тада треба да истичемо нашу духовност, историју и културу, Танаска Рајића, Надежду Петровић, Диса, Степу, Точка, др Бранка Ђуровића или Жељка Обрадовића, овчарско-кабларске манастире и наше јунаке из устанака и ослободилачких ратова, али и наше дивне савремене чачанске књижевнике, уметнике, спортисте, професоре, лекаре, предузетнике, сеоске домаћине… Ово је град веома талентованих и проактивних људи и то је можда наша најважнија лична карта: предузимљивост, храброст, патриотизам, бунтовнички дух… Али, потребно је да будемо и самокритични. Не дам на свој град и наше људе, али нисам спреман да прелазим преко онога што не стоји. Умемо да претерамо и одемо у крајности, али то је наша словенска крв. Делујемо у распонима од најбољих до најгорих људи. Морамо да вратимо онај стари чачански грађански, племенити дух. Овај град то има у себи, али је то некако протерано у илегалу у овом времену.
Који вам је омиљени део града? Како бисте описали Чачак људима који нису из Чачка?
Чачак не може да се похвали урбанизмом, али може људима и градским духом који је нажалост у последњих неколико деценија назадовао. Дух града мора да се негује, а ми смо нажалост били жртве неких других тенденција: од оних „дизелашких” из 90-их година прошлог века до турбо-фокла, турбо- архитектуре и турбо-политике новијег доба. Ја сам рођен у селу Вранићима и класично сам дете из времена социјализма које је одрасло на пола пута село-град. Везан сам за Алваџиницу на којој сам одрастао, а омиљени део града ми је стари Чачак кога више нема. Недостаје нам више старих градских четврти, улица без саобраћаја, шеталишта, мини-тргова, бициклистичких стаза… Основна ствар која овде мора да се уради јесте излазак Чачка на Мораву и уређење обе обале Мораве кроз читаву дужину којом река протиче кроз град. На десној обали Мораве у појасу некадашње индустријске зоне могао би да никне Нови Чачак, једно ново и коначно како треба урбанизовано стамбено насеље зграда и индивидуалних кућа. То би био занимљив пројекат који бисмо могли да понудимо младим брачним паровима и повратницима из дијаспоре.
Да ли Вас је политика одувек занимала, током школовања или претходног посла? Како сте „преломили“ да је политичка сцена прави позив за Вас?
Одувек ме занимала судбина народа коме припадам, по речима великог српског песника Алексе Шантића из песме „Моја отаџбина” да „мене све ране мога рода боле”. Дуго нисам желео у политику. Никада нисам био члан ниједне странке. Двери су настале као студентски часопис и патриотско удружење грађана и 12 пуних година пре уласка у политику деловали смо у невладином сектору. Међутим, схватили смо да све оно што радимо и за шта се залажемо не може да успе без политичке подршке. Србији је недостала једна светосавска, родољубива и хришћанско-демократска политичка опција, модерног конзервативног типа, која би ставила породицу, домаћу привреду и село на прво место, а у новије време истакла и заштиту животне средине у први план. Лично сам преломио онога тренутка када сам схватио да ће нам сва деца отићи у иностранство, као и да ако се не ангажујемо у политици и не пробамо нешто да променимо већ стојимо са стране и кукамо – онда немамо право да се жалимо на власт која није добра. Да ли је то прави позив за мене одлучиће грађани својим гласом на наредним изборима. Не намеравам да се задржим у политици ако немам подршку за оно што радим. Презирем вечите политичаре који су од политике направили бизнис и лични интерес.
Шта мислите, постоје ли пријатељства у свету политике међу онима који нису истог политичког уверења?
Политика није баш идеално место за тражење пријатељства, Ја сам одвојио те две ствари. Политику доживљавам као службу народу и Отаџбини, а пријатеље нисам мењао од основне и средње школе. Поносим се својим пријатељима из основне школе „Филип Филиповић” и Гимназије. То су људи различитих животних и политичких уверења, али проверених људских и моралних квалитета. То је у политици много теже наћи.
Политика странке „Двери“ заснована је на породичним вредностима, породицу стављате у први план, међутим, многи користе Ваш приватни живот како би Вам оспорили идеју, с обзиром да сте у другом браку. Сматрате ли да они нису добро разумели идеју брака и породице или да су лажни моралисти?
Ја сам просечан Србин, јер је – нажалост – развод бракова данас уобичајена ствар. Лично сматрам развод брака трагедијом и поразом. Постоје, наравно, животне судбине када је то неизбежно, али нема веће вредности од брака и породице и за њих се увек треба борити до краја. И други брак је брак и захтева исту љубав, жртву и спремност за борбу за његов успех.
Мислим да могу да говорим у име свих породичних људи, како оних који су у браку, разведених, самохраних родитеља, другобрачних…, јер сам све то лично прошао. Апсолутно сам уверен да је породична политика политика будућности и све државне мере треба ставити у функцију помоћи породици и борби против беле куге.
Да ли користите социјалне мреже и шта мислите какав је њихов утицај на друштво?
Због свог политичког ангажмана као Двери или лично имам налоге на свим друштвеним мрежама: од Твитера, преко Фејсбука и Инстаграма, до Тик тока. Једно време сам био и (помало времешни) јутјубер, а недавно сам открио можда и најбољу платформу на Интернету за озбиљне дискусије, али и добар хумор, а то је Редит, или у српској верзији названи „Бредит“. Нисам луд за социјалним мрежама јер су се одавно претвориле у средство које нас одвлачи из праве реалности у виртуелну. То јесте место на коме се човек може добро насмејати, сазнати бројне занимљиве ствари и на великим медијима цензурисане информације, одржавати контакте са људима који су далеко, па и од тога направити социјалне медије, али сам ипак већи присталица уживо сусрета и разговора који ништа не може да замени. Као ни оне загрљаје и дружења који су нам одузети у време ове несрећне пандемије.
Ако Вас не бих питала као политичара, како бисте прокоментарисали место данашње жене у друштву?
Жене су данас бољи део нашег друштва. Озбиљније су, лојалније, пожртвованије… Савремена жена има најмање два радна времена дневно: један у својој пословној каријери, а други у породици и кући. То се често заборавља и недовољно цени. Посебан проблем је што материнство није препознато нити награђено као једно од најважнијих занимања. Сматрам да мора да се уведе нерадна недеља и у приватном сектору и да сви можемо да се недељом посветимо својој породици. Жене нико не сме да уцењује да не смеју да остану у другом стању јер ће изгубити посао. Мајке са малом децом треба да раде скраћено радно време и само преподневну смену, а никако ноћну. Прековремени рад мора да буде додатно плаћен. Жена на селу мора да има бољу здравствену и социјалну заштиту. Генерално, женама треба више мајчинских привилегија и законских могућности да ускладе мајчинство и каријеру. Посебно се поносим тиме што се све више жена ангажује у Српском покрету Двери.
То је оно у шта ја верујем: жене ће спасити Србију.
*Извор: Чачанке