Говор проф. др Милорада Маринковића, председника Савета Двери за културу, на конференцији за новинаре приликом представљања програма Двери о образовању и култури
Свој хуманистички светоназор Двери постављају на јеванђељској максими блаженопочившег патријарха Павла „будимо људи“, не делећи људе и не гледајући ко је ко, али снажно заступајући свој духовни, национални и политички идентитет. Са таквом начелном оријентацијом у своме политичком деловању опредељујемо се за заступање српског интереса, окупљање оних грађана којима је до тог интереса стало и спровођење културне политике идентитета, која се темељи на традиционалним српским вредностима, посвећени очувању и даљој изградњи културног модела који нас чини оним што јесмо. 
Но, културна политика идентитета се на један начин водила у 19. веку, на други начин у 20. веку, док 21. век захтева нови, савремен приступ вођењу ове политике. У том смислу, наш културни суверенизам и конзервативизам јесу део глобалног покрета борбе за очување идентитетских посебности заједница, нација и култура.
Након јасно заузете преовлађујуће европејске културне оријентације приликом рађања модерне Србије у 19. веку и након деценија проведених у заједничкој држави јужних Словена, српска култура је у потпуности асимиловала европски културни модел и постала део широко схваћеног европског културног простора. У том смислу, остајање у оквиру тог културног модела, са свим његовим специфичностима које на сличан начин постоје и у осталим словенским и православним земљама, као и с обзиром на специфична укрштања многобројних култура на овим просторима и са јасном аутономијом српске културе, јесте за Српски покрет Двери сасвим неупитна ствар. Неупитно је и партиципирање српске културне сцене у глобалним токовима.
Међутим, културна политика авнојевске Југославије, која се између осталог базирала на брисању идентитета највећег народа у Југославији и на ојачавању националних идентитета мањих народа, за Србе је била погубна, посебно зато што се баш међу Србима доста и примила. Ова политика и данас има своје наследнике на свим екс Ју просторима, где је српски народ не ретко изложен отвореној асимилацији и брисању идентитета. Двери се таквој политици снажно супротстављају.
Дакле, наша политика ставља акценат на обнови, актуелизацији и промоцији националне културе, ћирилице и српског језика (али и националних култура мањинских народа, према свим међународним стандардима), као и јачања домаће уметничке сцене. На овоме инсистирамо из следећих разлога:
- Желимо да се супротставимо потирућем утицају глобализације на националне културе, а посебно на културе малих народа, а с обзиром на богатство културног диверзитета овог дела Европе, у коме као најбројнија нација сносимо и највећу одговорност за заштиту свеколике баштине.
- Желимо да пренесемо потомцима благо наше материјалне и нематеријалне културе, дух и начин мишљења по коме смо препознатљиви, као и свој хришћански етос који је грађен уз многе жртве наших предака вековима на овим просторима. Ово желимо и у обавези смо посебно имајући у виду геноцид над Србима у 20 веку и масовну емиграцију наших људи у последње три деценије, а свесни тога да само матица може дугорочно системски чувати културу једног народа.
- Желимо у сопственој култури да пронађемо плодоносне искре надахнућа за формирање нашег специфичног и препознатљивог гласа у оквиру све више интегрисаног глобалног културног простора у будућности која је пред нама, што значи да је од пресудне важности да се са својом културом што успешније представимо свету, и да се наш глас, колико год био мајушан у том свету, ипак разговетно чује. На том пољу резултате можемо постићи само ако имамо јасан план, краткорочне и дугорочне стратегије деловања, које подразумевају снажније довођење врхунске културе у Србију и снажније пласирање српске културе у свет.
Ово је начелни курс културне политике Двери, који упркос својој јасној одређености не пледира да се меша у аутономију уметничког стваралаштва, да заснива неке уметничке и стилске идеологије, нити да заговара концепт „државне културе“. Овај курс је ту да на активно деловање усмерава заједничку бригу читавог друштва о својој култури као о свом виталном интересу. У том смислу, својом културом сматрамо свеколику културу српског народа и свеколику културу коју кроз време стварају сви грађани Србије без обзира на свој идентитет.
Програм деловања Српског покрета Двери у области културе у начелу нуди решења за следеће теме, које су према нашем мишљењу од виталног значаја:
- Питања законодавства у култури
Наше културно законодавство је некомплетно. Кровни Закон о култури јасно прецизира у првом члану, став други: „појединачне области културе, регулисаће се посебним законима“(Закон о култури, Сл. гласник РС бр. 72/09, 13/16, 30/16 – исправка). До сада, неке области културе попут кинематографије, библиотечке делатности или нематеријалног наслеђа јесу добиле своје засебне законе. На основу закона о кинематографији, на пример, добили смо Филмски центар Србије и јасну линију његовог финансирања артикулисану тим Законом. Међутим, читаве огромне области попут музичке уметности, ликовних и визуелних уметности и многе друге немају своје припадајуће законе (зато немамо ни Музички центар Србије нити Центар за ликовне и визуелне уметности итд….). Ови нижи закони уређују обавезе и деловање институција културе које се баве областима на које се односи закон. Све институције културе које немају своје обласне ниже законе, немају самим тим и никакве обавезе према законима који не постоје, а кровни Закон о култури је исувише начелан и заправо необавезујући. Такође, постоји један страшан парадокс: за кршење слова и духа Закона о култури или за одступање од њега, појединци у институцијама које се финансирају из буџета не могу бити ни на који начин кажњени осим сменом, дакле нема материјалне одговорности. Тако је могуће да један Иван Тасовац, у Београдској филхармонији, без икаквих последица спроводи програмску политику у којој скоро да нема српске уметничке музике, српских диригената и српских солиста. На сличан начин, Народно позориште у Београду изузетно ретко поставља, а још ређе наручује опере и балете српских композитора. Нешто је боља ситуација са домаћим драмским текстовима, али ни у тој области ништа није сјајно. Све би то било у реду да су ове институције финансиране из приватне касе својих директора и управника, али све док их финансирају грађани Србије, оне МОРАЈУ имати јасно дефинисане програмске обавезе. То се односи и на фестивале који добијају новац на конкурсима. Ове институције не смеју наступати са комерцијалних позиција и користити (не)интересовање публике као изговор за непромоцију домаће уметности. Зато је неопходно најпре донети појединачне недостајуће Законе, а потом програмске и друге обавезе дефинисане њима пренети у Статуте установа културе које се финансирају из Буџета. Тај посао је огроман и Савет за културу Српског покрета Двери ће до избора имати оквирно пописане све законе који недостају, тј који треба да буду донети да би поједине уметничке гране добиле своје неупитне линије финансирања државним новцем. Кроз јасно дефинисање програмских обавеза у свим институцијама културе, решићемо питање незаступљености домаћих уметника на програмима наше културне сцене.
- Начин финансирања културе и статус и положај уметника
У Србији је на делу чисто државни концепт финансирања културе. Са друге стране, у државама попут САД-а имамо концепт тржишне културе – где је културни производ изложен на тржишту. Оба система финансирања културе имају своје значајне предности и недостатке. Двери сматрају да је концепт државних дотација култури, који је актуелан код нас, а који је као такав углавном постојао у бившим социјалистичким државама, мање лош за Србију од концепта чисто тржишне културе. Управо смо сведоци како се под изговором слободе тржишта и постојања тражње увећава број назови забавних емисија, чији је садржај не ретко увреда јавног морала, те има ефекат девастације културних вредности. На нашим просторима шунд и кич имају тржишну вредност а права уметност је или нема или има у мањој мери, у ужим круговима љубитеља, колекционара. Из тог разлога сматрамо да би увођење чисто тржишног модела било погубно за нашу културу. Са друге стране, култура која живи само захваљујући дотацијама, а не и својој публици, није довољно слободна и независна. Стога, Двери се залажу за решења која ће комбиновати систем јавних дотација са друштвеним и приватним донацијама. Залажемо се за стварање независних фондова за дотације и култури и образовању, које смо имали пре 2. светског рата (Београдски универзитет је био четврти универзитет у Европи по вредности имовине у легатима). Такође, залажемо се за стимулације привреди у виду пореских олакшица за привредне субјекте који донирају култури, што наша лицемерна политичка елита све ово време избегава да уведе.
Положај уметника јако је лош. Многи раде као фриленсери, а сада се најављује и знатно отежавања њиховог положаја. Радници у култури имају некакву материјалну сигурност захваљујући радном односу у установама културе, док слободни уметници немају скоро па никакву материјалну сигурност. Вредело би размислити и у јавној дебати размотрити да ли је могуће увођење фиксних минималних примања за слободне уметнике, која би им омогућила живот без страха за основну егзистенцију, све док испуњавају услове за такав свој статус. Пандемија коронавируса је угасила уметничку сцену у великој мери, па су сви уметници зависни од хонорара дошли у веома незавидан положај. Уметничка удружења треба више да функционишу и као синдикати уметника, то јест да се боре за њихов бољи материјални и друштвени положај, али и да учествују у предлозима за писање поменутих закона који недостају нашој легислативи.
Што се тиче конкурса за пројекте – држава не врши надгледање уметничких пројеката које финансира, не врши вредновање учињеног и не стимулише додатно најбоље пројекте. Када су у питању ретки јавни конкурси за уметничка дела, дешава се да у неким комисијама учествују и одлучујући глас имају локални политичари, те да уметници бивају надгласани.
Пријаве на конкурсима се не вреднују често према њиховом садржају и квалитету, већ према вештини писања истих, што је један од неприхватљивих норматива преузетих из бирократске праксе ЕУ.
Такође, залажемо се за увођење озбиљног програма грантова за најбоље уметнике.
Што се тиче националних пензија, наше становиште је следеће: националне пензије не могу ништа решити у ситуацији када је дело ових уметника скоро сасвим заборављено и избрисано из јавног простора. Можда зато, уместо националних пензија, треба доделити титулу „националног уметника“, која би повлачила обавезу друштва и државе да промовише и чува стваралаштво тог уметника, које мора да живи, па ће самим тим, и уметник моћи да живи од хонорара, ауторских накнада и других принадлежности које се остварују кроз коришћење уметничких дела. Ова титула би обавезивала носиоце на друштвени ангажман, на присуство и деловање, чију би логистику обезбеђивала држава. Овако, како је сада, националне пензије су утешне награде за вредне уметнике чија су дела потиснута свепрожимајућим кичом који запљускује читаву културну сцену и засењује је, посебно преко медија. Такве пензије су оправдане само као социјална давања, али у том случају, не видимо зашто би биле ограничене само на заслужне уметнике.
- Децентрализација културе и култура на „локалу“
Србији је потребна темељна децентрализација културе, и то је један од најважнијих и најамбициознијих циљева који себи постављамо у програму Српског покрета Двери. Најпре, и у великим градовима, култура не постоји на периферијама, у приградским насељима. Потребно је мапирање културних садржаја који недостају у одређеним деловима земље. Износи новца којима се финансира култура у Београду и култура у остатку Србије су неупоредиви – дакле нема минималне фер расподеле. Цела Србија је културно маргинализована. Уметнички пројекти се изводе једнократно, после чега бивају сторнирани. Нема мобилности пројеката и уметника, то јест, нема гостовања широм Србије и региона, како би требало. Квалитетни фестивали из прошлог времена услед занемаривања и одсуства законом утврђених линија финансирања за фестивале од националног и регионалног значаја, губе и национални значај, о регионалном да не говоримо. Инфраструктура на локалу је запуштена и руинирана. Просторије културних центара које су у употреби често се издају у закуп корисницима који у њима не обављају културну делатност, чак отварају кафане и сличне садржаје. Ретки су изузеци и по правилу су плод рада појединаца, којих је све мање услед инвазивне партизације друштва коју спроводи СНС.
Главни проблем на локалу је кадровски, јер се култура користи као место за ухлебљавање партијских кадрова. Зато имамо појаву да многе културне центре и домове културе у општинама широм Србије воде појединци без уметничког образовања или референци из области културе. Такав је случај на жалост и са актуелним министрима. За трошење средстава на локалу нема адекватне контроле и ту се велика средства само фиктивно троше, док се у реалности и не користе за намене у култури.
Након обнове домова културе у мањим местима, у тим просторијама треба да се покрену аматерске делатности попут фолклора, хора, дечјег стваралаштва, едукативних радионица, драмских и балетских група и тако даље. Потребно је да се стално организују културна дешавања – изложбе, концерти, књижевне вечери, трибине. Култура на локалу је прилика за уметнике који живе у малим срединама да поделе своје знање са суграђанима али и да стекну средства потребна за егзистенцију.
У ситуацији пандемије коронавируса, држава није одреаговала са адекватном помоћи установама културе, које су услед недостатка средстава од продатих карата отказале сарадњу са многим хонорарно ангажованим уметницима. На то треба додати да су буџети за пројекте на локалу недовољни. Такође, Министарство се не бави надгледањем рада установа културе на локалу нити помаже координацију културних догађаја у Србији, тако да је наша културна сцена хетерогена, запуштена, те уместо праве децентрализације имамо ситуацију да су мале установе културе препуштене саме себи.
- Уметност и култура у медијима; ријалити програми као парадигма новог таласа некултуре
Неиспуњавање суштинске нормативне функције РЕМ-а и медија са националном фреквенцијом и емитовање недостојних садржаја, као и неемитовање корисних садржаја део је дила који власници ових медија имају са режимом СНСа, који у замену добија медијску промоцију. Дакле, санкције према тим медијима, одузимање националне фреквенције па и забрана рада неће се применити док је овај режим на власти. Основни проблем културе са овим и оваквим медијима и њиховим садржајима је тај што сав позитиван ефекат који доноси улагање државе у културу, а посебно у оквиру образовног процеса, бива већински поништен и вредносно оспорен чињеницом да се антикултурни и антицивилизацијски садржаји несметано појављују свуда у јавном простору. Посебно је разоран утицај на младе, којима се не пружа адекватан систем вредности који се не може нудити само кроз школске програме, већ се мора пласирати кроз медије са националном фреквенцијом и кроз креирање нових едукативних садржаја. Не постоји никаква озбиљна стратегија за изградњу уметничке публике, а све и да постоји, њој се супротстављају свеприсутни кич и шунд. Ми ћемо се залагати за рестриктивне мере које би водиле укидању таквих садржаја на медијима са националном фреквенцијом, од забране, преко додатног опорезивања до забране рекламирања, емитовања у ударном термину и слично.
- Однос према културној баштини и подршка традиционалној и култури верских заједница
Културна баштина у 21. веку захтева врхунске процедуре конзервације, музејске обраде и најпосле дигитализације. Неопходно је да се пројекти очувања баштине одвијају у потпуном континуитету, кроз сарадњу владиног, невладиног сектора и институција науке, културе и образовања, са тенденцијом раста њиховог обима. У том смислу, само ћемо наставити добре праксе и покушати да сагледамо евентуалне недостатке досадашњег рада. Верујемо у нашу струку и радићемо све да јој пружимо пуну подршку на овим пројектима. Дигитализација и сви пожељни наративи 21. века не треба да буду ни маска за прање новца ни простор за стварање нових монопола. Од дигитализације се очекује да буде ефикасна, а њени резултати у најширој употреби.
Такође, веома је важно стављање заштићене баштине у живот, тј у функцију савремених пројеката из области науке, уметности, културе, образовања. Споменици културе могу имати и туристичку али и научну, образовну и уметничку сврху, као места окупљања, као тачке сусрета са којих се велике и важне теме могу гласније чути и дубље контекстуализовати. Ово би посебно било важно за баштину на Косову и Метохији, којој су преко потребни људи који ће се око ње окупљати.
Посебно место у нашем програму заузима план о драстичном повећању дотација верској култури. Црквена уметност и уметност верских заједница је аспект уметности који долази у контакт са можда највећим бројем прималаца, те у њега стога треба и улагати, јер ће његово присуство повећати укупан салдо присуства културе у животу грађана Србије, који се већински изјашњавају као верници. У том смислу, црквени хорови, појачке групе, сликарство, вајарство, уметнички занати треба да буду системски подржани, као и фестивали на којима се таква уметност промовише.
- (Ново) Уметничко дело и уметничка сцена као основни покретачи развоја културе
Последњи и кључни моменат програма Двери за културу јесте стављања уметничког дела у центар интересовања наше културне политике. Дела која настају данас, за 100 година ће бити наша а можда и светска културна баштина. На жалост, у настајање нових дела се не улаже готово ништа, тако да ће историја у овом периоду регистровати пре празнину него ли присуство уметности. Све мање уметника у Србији живи од уметничког рада. Поруџбина скоро да и нема, док је откуп дела могућ само за неке уметности. Живимо у друштву у коме је култура потребна само да бисмо рекли да је имамо, а не зато што нам она збиља нешто значи. У том смислу, показатељ колико нам култура значи се најбоље види у одсуству директних стимулација за настанак нових уметничких дела у свим уметностима и у свим жанровима. Занимљиво је да су и неолибералне и неототалитарне парадигме данашњице сагласне у томе да им слободномислећа култура некако није потребна. Првима због пригушене репресије оличене у идеји тзв „политичке коректности“, а друга због отворене репресије према слободи говора која је конститутивни део уметничког израза.
Данас се у Србији за директну подршку настанку нових, оригиналних уметничких дела не издваја ни 1% актуелног буџета за културу, што је и показатељ присуства менталитета колоније која не пледира на духовну и културну аутономију и која не хаје за тиме да поседује свој аутентичан уметнички израз, чиме се одриче и свог удела у историји, али и у будућности света.
проф. др Милорад Маринковић
Председник Савета Двери за културу