Народ који прославља злочин попут „Олује“ као државни празник је самог себе осудио на пропаст. Ово кажемо без икаквог претеривања и врло хладнокрвно.
Сама „Олуја“ је, пак, била могућа јер су претходно у свести тог народа у потпуности рехабилитовани Јасеновац, јаме и дечји логори (чак иако се неки привид „признања“ да се „нешто ружно“ десило слабачки одржава у јавности). Пошто су главни историјски темељи хрватске државности геноцид и небројена зверства над Србима, јасно је да се и језгро тамошњег националног идентитета данас може веома просто изразити: „Хрват = не-Србин“. Не треба посебно истицати да је такав идентитет не само изразито „негативан“, него и скроз неаутентичан, јер је у целини одређен предметом оспоравања.
И припадност римокатоличкој цркви је у савременој НДХ (као и у оној првој) изразито деформисана и доживљава се као национална одлика, упркос томе што је свака велика хришћанска деноминација по дефиницији над-национална. Провизоријум државе под именом „Хрватска“ нема баш никакву будућност, историјски ће бити кратког века, неће оставити ниједног позитивног трага, а људи ће га се сећати само по незамисливим злочинима као једином трајном завештању (јер ће имати ко да памти жртве). Када би, којим случајем, сви Срби тренутно нестали (на чему, нажалост, сами раде), та вештачка творевина би се у трен ока распала у братоубилачком крвопролићу.
Заиста, заиста треба добро пазити на чему се гради идентитет: национални, државни, породични и лични.
Савет за културу Српског покрета Двери