Одбрана и безбедност Републике Србије и српског народа

Програм Српског покрета Двери

1. УВОД

Почетак новог миленијума и 21. века наметнуо је савременој цивилизацији кључно питање: Да ли је концепт националне државе превазиђен и да ли је глобализација неке традиционалне атрибуте државности и колективитета са заједнице пренела на поље личних жеља, права и слобода?

Наш недвосмислен одговор је да је национална држава још увек најоптималнији облик организовања људског друштва, да је незамењива на планетарном нивоу и да представља једину заштиту економских, идентитетских, културних и религиозних слобода.

Поново се показало да су предуслов сваког напретка и друштвеног благостања слобода и мир. То се једино може постићи очувањем националне државе, а у случају Србије и повратком суверенитета народу Србије над сопственом државом. Без тога неће бити ни напретка, а ни опстанка Србије као самосталне државе и Срба као народа.

Питање безбедности је од кључног значаја за државну самосталност. Савремени свет је појам безбедности битно проширио тако да осим класичне физичке безбедности имамо и нарушавање економске безбедности, трговинске, информационе, енергетске, здравствене… до директног повезивања миграција, културне пенетрације и медијских манипулација са безбедношћу. Ипак, када се исцрпе сва средства из економског, дипломатског, политичког и медијског арсенала, увек на крају остане физичка сила којом јачи може слабијег натерати на покорност и послушност. Због тога свака држава, која држи до своје самосталности, мора развијати систем одбране примерен властитој величини и економској моћи али увек, са савезницима или самостално, довољан за заштиту слободе и независности и очување државних и националних интереса.

Шта је обележило протеклу другу декаду овог века, а уско је повезано са проблемима одбране и безбедности:

  • професионализација Војске Србије и суспензија обавезног служења војног рока,
  • потписивање Бриселског споразума,
  • велике и катастрофалне поплаве,
  • дефакто признавање тзв. Косова кроз преговарачки поступак под окриљем ЕУ, круна је била формирање војске Косова и потписивање споразума у Вашингтону,
  • отуђивање природних ресурса и економија финансирања страних улагања,
  • многобројне афере као резултат узурпације и криминализације власти, пре свега кроз рад законодавних и судских, па и извршних органа, од стране једног човек и клике његових послушника, кумова и рођака,
  • масовни протести и шетње, мотивисани политичким незадовољством у скоро свим већим градовима, кулминирали су у Београду прошле године масовним демонстрацијама, немирима и применом бруталне силе од стране полиције,
  • Европска унија и „наши пријатељи и стратешки партнери“ сада отворено постављају услов признања тзв. Косова,
  • сугерише се коначно решење путем разграничења, разменом територија или безусловним признањем независности тзв. Косова,
  • нелегитимна миграција, задржавање и враћање „непожељних“ миграната у Србију
  • пандемија КОВИД19,
  • формиран је „мини Шенген“ уз све већи уплив турског капитала и интереса.

2. ГЕОСТРАТЕШКА И ВОЈНОПОЛИТИЧКА СИТУАЦИЈА

У политици није увек паметно бити прагматичан. Поготово не у ситуацији у којој се налази Српски покрет Двери. Ван парламентарни смо, немамо верификованих сазнања о сопственој снази, у медијској сфери ослањамо се само на друштвене мреже и интернет портале. Електронски медији са националном фреквенцијом су нам недоступни, а за штампане медије смо иза „гвоздене завесе“.

Иако смо свесни да нашем народу више пријају бајке презентоваћемо му сурову истину. Са становишта међународног права, сигурни смо да морамо признати тренутни однос снага у свету и користити међународно-правне механизме који су нам на располагању, јер нас у супротном очекује економско, политичко и војно ропство без перспективе („пут без алтернативе“). Ово нису катаклизмичка пророчанства, ово је један нови, сасвим другачији поглед на нашу реалност и излазе који нам се нуде.

2.1. Међународно окружење, актуелна геостратешка и војнополитичка ситуација

2.1.1. Неодржива неутралност и окупација

Држава Србија има званично самопрокламовану неутралност. Али на жалост она је тешко одржива, са аспекта националних интереса некорисна и у стварности је сами не примењујемо и негирамо. Србија је чланица Партнерства за мир и потпуно је окружена земљама НАТО пакта (изузев БиХ која је званично кандидат за чланство).

Тешко је поверовати да за народ који је бомбардовао и жестоко „казнио за непослушност“, НАТО има разумевања и не жели да га силом тера да се одрекне својих традиционалних односа са Русијом, њему једино супротстављеном силом!?

Стварна ситуација је сасвим другачија. Па би право питање било: – Прихватамо ли да смо окупирани? Нажалост ми то јесмо! „ОКУПАЦИЈА – occupatio, је заузимање, привремено насилно поседање целокупне или дела територије једне државе оружаним снагама друге државе, и успостављање окупаторове власти на њој.“* У првој деценији овог века са сигурношћу се могло говорити о томе да је наша јужна покрајина Косово и Метохија окупирана територија од стране НАТО алијансе. Можда је то било паметније тада прогласити него ли ступати у било какве преговоре са Приштином и Бриселом, (пример Северног Кипра и Нагорно Карабаха). Изгубили смо време и вукли погрешне потезе.

Дошли смо у ситуацију да треба прогласити окупацију целокупне државе Србије, која је спроведена по свим правилима међународног ратног прва. Осим што је тим правилима противно стварање независних држава на територији окупиране суверене државе, а што нам даје могућност да те њихове одлуке увек можемо прогласити ништавним. Сматрамо да није довољно само дефинисати, објашњавати и доказивати практичну окупацију, у теорији је она позната као мирнодопска. Треба ићи корак даље: тражити начине како се супротставити окупацији, шта и како предузети. Да би то знали морамо знати ко је окупатор и који су његови потези, циљеви и намере.

Окупатор је НАТО или Северно атлантски пакт са седиштем у Бриселу, на челу са САД. Овај пакт сада има 30 чланица. Сем Канаде и САД, све остале су европске државе. Осим Аустрије, Шведске, Финске, Републике Ирске, Кипра и Малте све остале чланице ЕУ су и у НАТО. Швајцарска је неутрална. Све бивше републике СФРЈ осим Босне и Херцеговине, су већ у Алијанси. Србија је у Партнерству за мир. А од бивших СССР држава Украјина и Грузија су кандидати, у партнерству за мир су: Јерменија, Азербејџан, Белорусија, Казахстан, Киргистан, Молдавија, Таџикистан, Туркменистан, Узбекистан и Русија.

2.1.2. Историјат односа Србије (бивше Југославије) са НАТО

Када говоримо о односима Србије, односно бивше Југославије и НАТО, не треба да занемаримо политичко-војну ситуацију у Југославији након 1948. године и разлаза Тита са Стаљином. Иако је важио за руског „агента“, Тито је направио стратешки заокрет и потпуно се окренуо Западу. Југославија је званично била блоковски несврстана и формално неутрална, а заправо је била амерички савезник што потврђују и документа америчког Савета за националну безбедност из 1984. године. Кроз ове чињенице је потребно сагледавати и данашњу позицију Србије и прокламовану војну неутралност на основу члана Резолуције о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије из 2007. године, нарочито након потписаног тзв. Споразума о економској нормализацији односа Србије и Косова из Вашингтона.

Следећа фаза односа Србије (Југославије) и НАТО обележена је потпуно супротстављеним позицијама за време распада државе и ратова који су се водили на простору бивше Југославије.

НАТО се први пут војно ангажовао након Хладног рата на простору Балкана и то од 1993. до 1995. године у Босни и Херцеговини, као и 1999. године на простору Србије и Црне Горе. У оба случаја је војно ангажовање било усмерено директно против српских националних интереса. Као резултат војног ангажовања на Балкану, у овом региону је учвршћено војно присуство Алијансе, односно САД и других западних сила.

Након смене Милошевићевог режима 5. октобра 2000. године, Србија улази у фазу постепеног развоја односа са НАТО и САД, без обзира на дотадашње сукобе:

  • 2006. године Србија је приступила војно-политичком програму Партнерство за мир,
    исте године је отворена НАТО канцеларија у Београду и то у згради Министарства одбране, која је бомбардована 1999. године.
  • Иако је 2012. године дошло до промене власти, односно поновног доласка на власт истих политичких структура које су ушле у сукоб са НАТО, та чињеница није утицала на промену спољне или безбедносне политике и стратешки развој сарадње са Западом.

    Најзначајније унапређење сарадње Србије са НАТО, реализовано је 2015. године, када је у Скупштини Србије усвојен Индивидуални акциони план партнерства (ИПАП), што представља највиши облик сарадње за државе које нису чланице Алијансе.

    За последњих осам година одржано је 112 војних вежби са НАТО, укључујући и први пут велику вежбу „Србија 2018“, управљање последицама ванредних ситуација.

2.1.3. НАТО, Русија и српски национални интереси

Из хронологије развоја НАТО се види да је Србија дошла у директан сукоб са овом организацијом у периоду њеног успона. Тешко је проценити да ли је овај сукоб могао да се избегне и на који начин, али из данашње перспективе може да се анализира спољна и безбедносна политика Србије у контексту геополитичких промена.

Политичка елита Србије није умела да схвати геополитичке промене изазване падом Берлинског зида и да предвиди какав ће бити њихов утицај. НАТО бомбардовање је нанело велику штету Србији и оставило несагледиве и дугорочне последице.

Од политике потпуног сукобљавања у периоду успона ова војне силе, исте политичке елите сада примењују потпуно супротан принцип. У периоду опадања војне моћи НАТО, Србија успоставља стратешко партнерство са овим војним блоком и највиши ниво сарадње у својој историји.

Заправо, стратешки заокрет Србије ка САД, потписивањем споразума у Вашингтону, водиће даљем удаљавању Србије од Русије, али и Кине која такође није признала косовску независност. Србија води неискрену политику према руској страни, без обзира што већина грађана Србије подржава развој српско-руских односа. Политика Србије према Русији је строго дефинисана задатим оквирима Запада. Владајуће структуре уз помоћ проруског бирачког тела неприметно и константно приближавају Србију евроатлантским структурама.

О каквом се вазалском и поданичком односу ради најбоље се видело крајем 2020. године, када је Влада Републике Србије донела одлуку којом се замрзавају све војне вежбе и активности са свим партнерима у наредних шест месеци. То је практично значило да у последњем тренутку отказујемо учешће у заједничкој Руско-Белоруској вежби „Словенско братство – 2020“. Иста та Влада се хвали да је Србија прва земља у региону која је почела да усклађује своје стратегије националне безбедности и одбране са Глобалном стратегијом ЕУ.

Геополитичке промене које су у току довешће до трансформације постојећег система међународних односа и редефинисања светског система безбедности. НАТО организација неће имати водећу улогу у свету.

2.2. Војнополитичка ситуација у Србији, стање економије, демографија и други фактори који утичу на одбрану и безбедност

Основни проблем српског друштва је тај да није постигнут консензус око најважнијих националних питања услед недостатка дијалога и тежњи да се приближе и уједине ставови различитих политичких актера, невладиног сектора и грађана. Тако су у новоусвојеној Стратегији националне безбедности наведени следећи национални интереси:

  • очување суверености, независности и територијалне целовитости,
  • очување унутрашње стабилности и безбедности,
  • очување постојања и заштита српског народа где год он живи, као и националних мањина и њиховог културног, верског и историјског идентитета,
  • очување мира и стабилности у региону и свету,
  • европске интеграције и чланство у Европској унији и
  • економски развој и укупни просперитет и очување животне средине и ресурса Републике Србије.
    За наш Покрет једино спорно је истицање чланства у Европској унији за национални интерес. Европска унија је подсистем НАТО, чланство у ЕУ је аутоматски и чланство у НАТО. Услов или цена тог учлањења биће неминован губитак дела територије, односно Косова и Метохије.

    Ко је и када о томе донео одлуку, где се водила расправа, да ли је било могуће супротставити ставове, дати неки други предлог и ко се и када изјашњавао?
    Док су остали набројани интереси и превише уопштени и декларативни.

2.2.1. Војнополитичка ситуација у Србији

ЈНА је у свом идеолошком основу садржала клицу свог распада који се и десио по националним шавовима. Ипак, са становишта организације, обуке и опремљености она је била адекватно припремљена за задатке одбране територије СФРЈ. Велики део њених кадровских и материјалних потенција преузела је Војска Југославије.

У ратовима на постјугословенским просторима и током одбране од НАТО агресије истрошени су материјалне резерве Војске Југославије (Србије).

Антисрпска политика власти након 2000. године, мада маскирана добрим намерама, резултирала је наглим слабљењем одбрамбене моћи Републике Србије кроз више аспеката:

  • пензионисање и одстрањивање из Војске великог броја старешина чврстог патриотског опредељења са великим борбеним искуством;
  • уништавање вишкова не перспективног наоружања по диктату НАТО, са намером да се под пуну контролу стави Војска Србије и њено наоружање, како Србија више никада не би била значајни војни фактор на Балкану;
  • обустављање обавезног упућивање регрута на одслужење војног рока и свођење војне обуке на симболичан ниво добровољаца;
  • непланска набавка различитих типова одбрамбених система са свим проблемима које доноси одржавање, ремонт, компатибилност и интеграција наоружања, уређаја па и читавих система;
  • из личних материјалних интереса урушавање домаће наменске индустрије;
  • иступањем из државне заједнице Црне Горе, Србија се нашла одвојена од слободних извора транспорта и независне везе са потенцијалним савезницима.
    Српски народ у целини а посебно Војска Србије били су изложени агресији на више нивоа од којих је војни дошао на крају, као завршна фаза рата у коме је агресор исцрпио сва психолошка, економска и дипломатска средства да наметне своју вољу.

    У јавности се пласира прича о војној неутралности која је у условима усклађивања спољне политике са политиком ЕУ немогућа, већ представља у ствари само привремени изостанак чланства у НАТО уз истовремено највиши степен сарадње са овим војнополитичким савезом.

    Иако садржински прилично застарела Хашка Конвенција V – О правима и обавезама неутралних држава у случају рата на копну из 1907.године, и данас представља кључну референтну тачку за основна права и обавезе неутралних држава током оружаног конфликта, а која се своде на следеће:
  • територија неутралних држава је неповредива;
  • странама у сукобу је забрањено да користе територију неутралних држава за транспорт трупа и војне опреме;
  • странама у сукобу је забрањено да користе територију неутралних држава за мобилизацију трупа.

    Такође морамо имати на уму да неутралност не може да врати ни педаљ косовске земље у састав Србије. Војна неутралност не може битни гарант очувања специјалних односа са Русијом уколико се настави процес евроинтеграција. Са тим у вези, како бити изолован и ван сфере утицаја ЕУ, ако је она спољнополитички приоритет и чак национални интерес. Наш систем одбране је упућен на сарадњу са НАТО-ом, поред чланства у Партнерству за мир одавно већ користимо њихову терминологију, нормативе, документа, имамо споразуме СОФА и ИПАП 1 и 2. Цена војне неутралности има значајан утицај на разматрање и одлучивање. На крају, вероватно и најважније, јесте да међународни фактори до сада ничим нису показали да желе да прихвате концепт сталне неутралности наше државе.

    На тлу Србије кроз институализацију сазрева држава Косово. Дошло се и до тога да сада има и своју војску. Држава Србија то мирно гледа, сем празне реторике и правдања бирачком телу, не чини ништа. Чак, гурањем припадника српског народа у те институције потпомаже да Косово добија све обрисе и одлике државе. Само декларативно противљење и успех у повлачењу признања и супротстављању чланству у Интерполу и УНЕСКО, нису и не могу бити довољни. Постали су чланица скоро свих спортских асоцијација, чак и уз наш благослов, имају признате демократске изборе на којима и ми учествујемо – као држава, имају председника и владу са којима општимо, имамо заједничке граничне прелазе и царине и ма како год их ми називали, не можемо преко без њиховог одобрења. Уводе нам санкције и имају претензије на друге делове наше територије где су мајоризацијом добили већину. Бриселским споразумом дали смо им суверенитет на читавој територији Аутономне покрајине. Дипломатски, демографски и економски нас надјачавају и понижавају.

2.2.2. Стање економије

Унутрашња и спољна политика Србије нису независне и немогуће је да такве буду. Прво из разлога што Споразум о придруживању и стабилизацији са ЕУ то не дозвољава. Потом су ту наше економске прилике и велика економска и енергетска зависност од јачих економија и чланство у Енергетској заједници, а ту су и разни трговински споразуми попут ЦЕФТА.

Везано за одбрамбену способност, на економском плану Република Србија се налази у веома тешкој ситуацији. Привреда Републике Србије у потпуности је ослоњена на сарадњу са земљама које се према нама односе непријатељски. Дуг према страним повериоцима је порастао до мере која угрожава самостално одлучивање о важним економским питањима. Финансијски и економским системом руководе кадрови под непосредним страним утицајем који раде у властитом интересу и интересу страних налогодаваца протежирајући интересе страних „инвеститора“ и центара моћи.

Домаћа војна индустрија је на удару криминално – коруптивних кругова. Законска одредница којом је омогућено приватним лицима да могу бити власници 49% акција фабрика наменске индустрије разлог је за коруптивне радње у СДПР-у, Крушику и у другим фабрикама, како би истима пала вредност на тржишту. На тај начин омогућило би се појединцима блиским врху власти да што јефтиније купе акције тих фабрика.
Доминантну улогу има СДПР чији руководиоцу ућуткују врх Војске, уводе ново наоружање без стварне потребе, противно мишљењу и без сагласности струке. Тако да се с правом поставља питање да ли им је циљ модернизација наше војске или пак продаја наоружања и опреме сукобљеним странама и земљама трећег света.

2.2.3. Стање људских потенцијала

Обавеза служења војног рока је суспендована 2011. године и устројена је потпуно професионална војска. Такво опредељење у почетку се показало као добро. Професионалних војника је било довољно и још увек се располагало са довољним бројем резервиста за попуну ратних јединица, тзв. пасивне резерве. Активна резерва, коју би чинио одређени број нераспоређених припадника резервног састава који се добровољно јаве за ту службу и који прихвате да сваке друге године буду позивани на војне вежбе на којима би обнављали своја знања или стицали нова, никада није формирана.

Међутим, није се размишљало на дуже стазе. За успешну професионализацију није било довољно само престати са позивањем регрута на редовно служење војног рока. Морало се озбиљно приступити решавању два проблема – модернизација наоружања и попуна резервног састава. Након мање од десет година, због укидања обавезног служења војног рока и слабог одзива и нерегулисане обуке резервног састава остали смо без обученог и оспособљеног кадра за одбрану. Професионализација није довела до јачања борбене готовости и спремности за одбрану земље од свих врста угрожавања. Она се свела на чисто материјалну сферу – да нас војска што мање кошта и да професионални војници имају посао и плату. То се системским грешкама пренело и на добровољно служење војног рока, јер је оно било услов за конкурисање за пријем у професионалну службу и колико-толико решену материјалну егзистенцију.

Проблематичан је квалитет и мотивисаност професионалног кадра, поготову професионалних војника због материјалног статуса – плате, дневнице и друга примања, као и оних који су завршили обуку као добровољци. Занимљив је и проценат жена у систему одбране, који далеко надмашује и критеријуме НАТО пакта.

Србија нема довољан број војника ни за редовне мирнодопске активности – обезбеђење и одржавање војних објеката и материјално техничких средстава.
По броју становника Република Србија би требало да у сталном саставу има 50-60.000 (од тога око 40.000 професионалаца у оперативним јединицама) припадника са ратном армијом од око 200.000 бораца.
Регрутни потенцијал који обухвата само мушку популацију броји око 30.000 регрута (без оних који здравствено не задовољавају). Садашњи систем обуке омогућава да се годишње обучи мање од 3.000 регрута, односно 10% потенцијала.

Просечни војни обвезник у Србији стар је 43 године и до брисања из војне евиденције преостало му је још 17 година службе у резервном саставу. Истовремено тај резервиста није 20 година позиван на војне вежбе. Без обзира што већина имају солидну војну обуку јер су војни рок служили 12 месеци, а у добром делу имају и ратно искуство јер су учествовали у ратовима деведесетих година. Треба имати на уму да пасивну резерву већ сада чине и војни обвезници који нису служили војни рок и немају никакву војну обуку.

Сваке године из контингента резервиста се испише око 40.000 људи а упише око 3.000.
Добар део становништва који се налази у најповољнијем добу за рад и учешће у одбрани налази се у иностранству. Млади напуштају земљу у потрази за светом у коме ће њихове способности бити адекватно запажене и вредноване, веома често огорчени и у опредељењу „да се овде никада неће вратити“. Много је већи проблем што је међу онима који су отишли и сада одлазе, велики број оних који су служили војску, значи оспособљени и ратно способни. Државни органи на жалост не баратају ни приближним а камо ли тачним подацима о овом кадру. Доказ за то је и ситуација која је настала на нашим границама после завођења ванредног стања због епидемије КОВИД19.

Систем цивилне заштите је деведесетих година прошлог века озбиљно урушен и годинама запостављан. Пре свега се то огледало кроз умањење ионако недовољних буџетских средстава за обуку, ангажовање људства, превенцију, узбуњивање и заштиту. Одбацивањем система цивилне заштите какав је био у социјалистичком уређењу, одбачена је и пракса свеобухватне и интензивне едукације становништва која је представљала темељ изградње системски планиране заштите.

Иако је формиран Национални тренинг центар за ванредне ситуације који едукује и обучава припаднике професионалних и добровољних ватрогасноспасилачких јединица, као и грађане који учествују у цивилној заштити, едукација становништва и практична обука нису довољни. Рецимо од око 9.000 повереника за цивилну заштиту који су до краја 2019. године именовани јако је мали број њих прошао обуку.

3. РИЗИЦИ И ВЕРОВАТНИ СЦЕНАРИЈИ УГРОЖАВАЊА БЕЗБЕДНОСТИ

Будући војно-безбедносни изазови Србије тичу се даље дезинтеграције државне територије јачањем сепаратистичких тежњи, јачањем терористичких структура посебно на Косову и Метохији, југу Србије и у Рашкој области али и у окружењу, подстицања или потенцијалног обнављања сукоба на њеној територији или у региону, и сврставања Србије уз земље са којима не дели заједничке интересе, односно у неприродне и погрешне савезе.

3.1. Безбедносни ризици

Постоје три групе безбедносних ризика због којих може доћи до угрожавања Републике Србије:

  1. група, чине је неоружани ризици попут природних катастрофа и акцидената ширих размера:
    – заразне болести људи, биљног и животињског света – епидемије и пандемије,
    – поплаве, пожари, земљотреси и временске непогоде,
    – акциденти изазвани људским немаром и непажњом;
  2. група ризика унутрашњег карактера где је врло могућа употреба силе и оружја:
    – неконтролисано кретање илегалних миграната,
    – унутрашњи немири изазвани економским и политичким незадовољством, бруталношћу власти и полиције,
    тероризам,
    – сепаратистичке тежње, неуралгичне тачке су југ Србије – Бујановац и Прешево, па и Медвеђа, затим Рашка област и Аутономна покрајина Војводина;
    група спољних ризика:
    – угрожавање националног интереса припадника српског народа у бившим републикама СФРЈ – пре свега у Републици Српској,
    отворена агресија једне од суседних земаља, групе земаља или војног пакта, са ограниченим или радикалним циљем – заузимање дела територије привремено или трајно, или окупације читаве територије,
    – сукоб мањих или већих размера између светских сила који би захватио делове или целу територију наше државе.

3.2. Вероватни сценарији угрожавања безбедности

Сценарија угрожавања безбедности има пуно, али обзиром на тренутну војнополитичку ситуацију код нас и у окружењу, ово су највероватнији:

  1. Унутрашње немире, као резултат економског и политичког незадовољства, или изазване бруталношћу од стране власти и полиције, који би као народни протести и демонстрације почели у Београду, искористиле би кримогене групе и појединци за напад на војне и полицијске објекте и на тај начин дошли до наоружања и војне опреме. Власти би тај сценарио одговарао да поново оптужи политичке конкуренте и демонстранте.
  2. Инциденти између локалног становништва и миграната довели би до насилних обрачуна у које би се умешала полиција и војска. Одговор милитантних миграната имао би пре свега елементе тероризма, јер не треба сумњати да су они за то обучени, спремни и способни. Циљеви диверзија би били објекти инфраструктуре, локално становништво, објекти и припадници полиције и војске.
  3. Међусобни сукоб кримогених група, мање или више повезаних са влашћу и безбедносним структурама, који би имао елементе тероризма.
  4. Коначно решење статуса Косова које би подразумевало потпуно протеривање српског и осталог неалбанског живља из Покрајине. Као повод за такву акцију искористило би се наводно страдање Албанаца на југу Србије или би се испровоцирале наше безбедносне структуре да реагују. То би довело до отвореног сукоба са полицијом и војском у све три општине, а кренуло би из Медвеђе. Као одговор уследио би напад на енклаве на Косову и Метохији са циљем протеривања преосталих Срба прво на простор северно од Ибра, а у колико им то буде дозвољено и са комплетне територије Покрајине. Снаге КФОР-а и УМНИК-а остале би у почетку по страни. НАТО и САД би вршиле политички и економски притисак на Србију, а у зависности од кретања ситуације и непосредно би се ангажовале на страни тзв. војске Косова.
  5. Територија Србије је рупа на западном Балкану у НАТО окружењу, али и даље интересантна за Русију. У епицентру смо сталних и интензивних обавештајних активности страних служби. Оне делују против наше државе и наших безбедносних структура, али и једни против других. У њиховом међусобном надметању и борби за превласт, наше становништво, територија, па и безбедносне структуре биле би колатерална штета. Тренутно се спроводе само обавештајне активности, које врло брзо и лако могу прерасти у субверзивне, потом довести и до отвореног сукобљавања и акција са елементима тероризма. Криза националног идентитета, морала и патриотске свести уз потрошачки менталитет, лоше селекције и не спроведене лустрације, кадрове наших служби учинио је рањивим, отуђеним и подложним врбовању и уценама. То је резултирало озбиљним упливом страних обавештајних служби у структуре нашег безбедносног система. До кулминације би дошло у колико дође до остварења било ког од претходно изнетих сценарија.

3.3. Који су одговори на ове изазове?

  1. Прогласити окупацију Косова и Метохије од стране НАТО пакта. Према привременим институцијама у Покрајини се односити као према „делу домаћег становништва (новоформираним политичким и војним структурама), које је окупатор везао за себе најразличитијом средствима, у настојању да ангажовањем што мањих сопствених снага обезбеди што потпунију експлоатацију окупираног подручја.“*
  2. Војна неутралност мора постати уставна категорија. До промене Устава законским актом регулисати војну неутралност и прецизирати забрану учлањења у било који војни пакт у наредних 99 година, однос према кризним ситуација у окружењу, региону и свету, те наше учешће у међународним мировним снагама и чланство у колективним безбедносним структурама: билатералним, регионалним, континенталним и светским.
  3. Врхунац издаје Косова и Метохије било је прећутно прихватање стварања тзв војске Косова. Према међународном праву у вези већ поменуте окупације, наша Влада као „орган власти државе чија је територија окупирана, не мора оставити становништву слободан избор да се определи на покорност или непокорност окупатору, већ може наређивати мере које ће спречити стабилизацију створене окупације.“* У конкретном случају мора се та такозвана војска прогласити паравојном формацијом. Потом, позвати све, а пре свега Србе и припаднике другог неалбанског живља да не приступају овој формацији јер доводе себе у позицију да се против њих могу предузимати кривичне санкције.
  4. Политика одбране не сме бити везена ни за било какве економске интеграције државе, без обзира колико су оне прихватљиве или не.
  5. Поништити све штетне билатералне уговоре у вези са реадмисијом миграната и избеглица из земаља Европске уније. Полиција, Жандармерија и Војска морају активније да се укључе у регулисању мигрантске кризе, почев од заштите државне границе, преко контроле кретања и боравка нелегалних миграната, па до регулисања реда и мира у зонама њихове веће концентрације и транзита.
  6. У сузбијању било каквих сепаратистичких тежњи на тлу Србије, треба се користити искуствима ЈНА у дешавањима 90-тих година прошлог века и распада бивше СФРЈ. На територијама које су потенцијално оптерећене сепаратистичким тежњама Војска мора максимално бити заштићена од:
    – изолације, блокаде и спречавања логистичке подршке,
    – претњи и застрашивања породица,
    – провокација и репресије од стране локалног становништва и паравојних формација,
    – пропагандног и психолошког дејства,
    – терористичких дејстава паравојних формација: блокаде путева, заседе, отмице, убиства, напади на издвојене објекте итд.
    Најприхватљивије решење за овакве ситуације је концепт „потпуно аутономних база са обезбеђеним дотуром и евакуацијом из ваздуха“ у којима би припадници свих безбедносних структура (Војска, Жандармерија и Полиција) боравили и радили по сменама.
  7. Под хитно законски спречити отуђење наменске индустрије од стране домаћих тајкуна, кримогених кругова и странаца.
  8. У досадашњој историји увек смо имали добровољце који су из дијаспоре долазили да се боре у ратовима које је водио српски народ. То не треба ни у будуће искључити као могућност и законски треба регулисати, поготову ако имају држављанство држава у којима тренутно живе и раде. Треба имати на уму да су многе државе, па и наша, донеле законе да се тако нешто најстрожије кажњава. Поред измене законских регулатива, војно-територијални органи у сарадњи са нашим дипломатско-конзуларним представништвима морају да ажурирају своје евиденције и прибаве што прецизније податке о овом кадру.
  9. Служење војног рока се мора вратити. То је процес који на жалост не може да се брзо одвија. Пре свега на чело Министарства одбране мора да дође војник, ратни ветеран са огромним искуством, неокаљаног угледа у домаћој и светској јавности, политички независан и потпуно неутралан по питању сарадње са страним чиниоцима.
  10. Учешће у изградњи и очувању мира у региону и свету које се реализује учешћем у међународној војној сарадњи и учешћем у мултинационалним операцијама редефинисати и организовати на начин да се учешће може вршити само тако да војска Србије од тога има практичних користи у смислу унапређења обучености или упознавања са новим борбеним средствима или тактичким радњама.
  11. Не постоји могућност да се у догледно време реши проблем пражњења пограничних области као резултат интерне миграције домаћег становништва. Овај се проблем може и мора хитно решавати уређењем територије за одбрану. У ту сврху користи сва технолошка достигнуће попут: надзора из сателита, термовизијске и радарске контроле. Такође активно осматрати просторије и пратити активности војних снага суседних земаља, организовати одбрану граница по дубини и фортификацијско уређење граничног појаса. Базе војних и жандармеријских јединица размештати што ближе граничном појасу, такође њихове вежбе и маневре изводити на тим локацијама.
  12. Уведено ванредно стање због пандемије КОВИД19 показало је да код нас не постоји или није устројен систем заштите безбедности како личне – појединачне, тако ни колективне – општенародне. Као прво Штабови за ванредне ситуације не раде свој посао и очигледно су само место за упошљавање страначких кадрова. Ништа боље није ситуација по питању осталих елемената у систему Цивилне заштите.
    У будуће се не сме дозволити да се у сличним кризним ситуацијама ослањамо на волонтере, као и да војници и медицински радници немају средства за личну заштиту и да неприпремљени буду гурнути у „прве борбене редове“.
    Констатација је да у овој држави за одбрану нису оспособљене ни професионалне и наменске целине а камо ли сви грађани у прокламованом „концепту тоталне одбране“.

4. ВОЈСКА СРБИЈЕ

Војска Србије брани земљу од оружаног угрожавања споља и извршава друге мисије и задатке, у складу с Уставом, законом и принципима међународног права који регулишу употребу силе. Мисије Војске Србије су:

  1. одбрана Републике Србије од оружанoг угрожавања споља,
  2. учешће у изградњи и очувању мира у региону и свету и
  3. подршка цивилним властима у супротстављању претњама безбедности.
    Додељене мисије Војска Србије реализује извршавањем задатака.

Одбрана Републике Србије од оружаног угрожавања споља остварује се:

  • одвраћањем од оружаног угрожавања,
  • одбраном територије и
  • одбраном ваздушног простора.

    Учешће у изградњи и очувању мира у региону и свету реализује се:
  • учешћем у међународној војној сарадњи и
  • учешћем у мултинационалним операцијама.
    Подршка цивилним властима у супротстављању претњама безбедности остварује се кроз:

  • помоћ цивилним властима у супротстављању унутрашњем угрожавању безбедности, тероризму, сепаратизму и организованом криминалу и
  • помоћ цивилним властима у случају природних непогода, техничко-технолошких и других несрећа.

    Стални задатак Војске Србије је оспособљавање команди, јединица и установа за извршавање мисија и задатака.

    Војска Србије се по структури дели на видове, родове и службе, а функционално организује у команде, јединице и установе, на стратегијском, оперативном и тактичком нивоу.

    На стратегијском нивоу носиоци командовања и руковођења Војском Србије су председник Републике, министар одбране и начелник Генералштаба Војске Србије. На оперативном нивоу носиоци командовања и руковођења су команде видова, Команда за обуку и друге оперативне команде чија је команда прилагођена организацији Генералштаба, док су на тактичком нивоу носиоци командовања и руковођења команде бригада и њима равних јединица чија је организација прилагођена организацији команди оперативног нивоа.

    Видови су интегрисане организационе целине родова и служби које су релативно аутономне у борбеним дејствима на копну и у ваздушном простору. Видови у Војсци Србије су Копнена војска и Ратно ваздухопловство и противваздухопловна одбрана.

    Родови Војске су: пешадија, оклопне јединице, артиљерија, инжињерија, артиљеријско-ракетне јединице за противваздухопловна дејства, авијација, речне јединице и јединице за електронска дејства.

    Службе у Војсци Србије деле се на опште и логистичке. Опште службе су: кадровска, телекомуникације, ваздушно осматрање и јављање, атомско-биолошко-хемијска, обавештајна, безбедносна, информатичка, геодетска, метеоролошка и навигацијска, финансијска и правна служба. Логистичке службе су: техничка, интендантска, саобраћајна, санитетска, ветеринарска и грађевинска.

    Војска Србије се састоји од сталног и резервног састава.
    Стални састав Војске Србије чине професионални припадници Војске Србије и војници на служењу војног рока.

    Резервни састав Војске Србије чине резервни официри, резервни подофицири и војници у резерви. Резервни састав Војске Србије дели се на активну резерву и на пасивну резерву.

Војску Србије чине:

  1. Генералштаб, са непосредно потчињеним јединицама: Гарда, 72. бригада за специјалне операције, 63. падобранска бригада, Бригада везе и Централна логистичка база;
  2. Копнена војска, коју чине четири бригаде КоВ, Речна флотила, Мешовита артиљеријска бригада, 6 самосталних батаљона родова и служби, ТРЗ „Чачак“ и Центар за обуку јединица за МнОп;
  3. Pатно ваздухопловство и ПВО, са три ваздухопловне бригаде, бригадом ВОЈИН, два самостална батаљона родова и служби, ВЗ „Мома Станојловић“, Војномедицинским институтом и Одељењем за контролу, заштиту и алокацију ваздушног простора;
  4. Команда за обуку, са девет центара за обуку, четири команде за развој територијалних бригада, командним батаљоном, интервидовским полигоном „Пасуљанске ливаде“ и центром за обуку паса.

Само оптимално димензионирана војска која је у свом оперативном делу опремљена најсавременијим наоружањем, а у јединицама за контролу територије са наоружањем која је на нивоу сличних јединица суседних држава, могла би бити гарант независне спољне политике и одвраћањем обезбедити мир и слободу Републике Србије. Све друго може само распалити апетите агресивних сила којим би се могли прикључити и неки од наших суседа.

Војска Србије мора бити тако димензионирана, опремљена и оспособљена да одврати агресивне војнополитичке савезе (пре свега НАТО) суочавајући их са неприхватљивим губицима. На регионалном плану Србија мора бити војно надмоћна од сваког од својих суседа појединачно уз истовремену спремност да узме у заштиту српски народ где год он буде угрожен. Само на тај начин Република Србија ће бити у прилици да води мирољубиву политику и заштити своје виталне националне и државне интересе. Све друго би било показивање слабости и немоћи која може резултирати само још агресивнијом политиком према нама и условљавањима којима неће бити краја.

4.1. Професионални састав, активна и пасивна резерва

Основни извор предности над потенцијалним агресором су квалитативни и квантитативни показатељи људског фактора. Због тога треба обезбедити:

  • довољно бројне и обучене активне јединице (специјалне и јединице ПВО и ЕИиПЕД), попуњене професионалним саставом способне да заштите земљу од тероризма и упада специјалних јединица агресора,
  • довољно бројне и обучене јединице за одбрану територије које се попуњавају из резервног састава а након обуке у центрима за обуку,
  • довољно бројне и обучене јединице за послове заштите и спасавања (цивилна заштита) који се обучавају у центрима за обуку ових лица.

    Имајући у виду релативно малу површину и стратегијску дубину, те окруженост земљама које су непријатељски оријентисане према њој, Република Србија мора развијати две врста јединица са свим специфичностима обуке и наоружања:
  • специјалне јединице за брзо реаговање и јединице за контролу ваздушног, електронског и информатичког простора са високософистицираним командно информационим, ПВО, ЕИ и ПЕД системима, које морају бити попуњене професионалним кадром, опремљене и оспособљене за борбу против терористичких и специјалних снага потенцијалног непријатеља;
  • јединице за одбрану и контролу територије које треба да сачињавају јединице састављене од мањег професионалног „језгра“ са могућношћу потпуне попуне резервним саставом и брзим нарастања до потреба одбране целокупне територије од агресије са радикалним циљем (запоседање целокупне територије наше земље и потпуна контрола над свим њеним ресурсима).

    Мора се под хитно зауставити одлив професионалних припадника Војске. Према подацима Војног синдиката, у последњих неколико година више од пет хиљада професионалаца је напустило Војску Србије. Они су пре свега били незадовољни условима и обимом рада, начином напредовања и висином примања. Овај тренд се на жалост наставља. Ти кадрови се не могу лако надоместити, треба их произвести, односно обучити а за то треба доста времена и средстава.

    Концепт активне и пасивне резерве је веома добро замишљен, проблем је што се не реализује.

4.2. Служење војног рока - оспособљавање за послове одбране, заштите и спасавања

Двери се залажу за укидање одлуке о суспензији обавезе служења војног рока. Ова одлука није аргументовано донета, већ је била наметнута са стране и изнуђена претходним погрешним поступцима. Ту се пре свега мисли на на пречац усвојену одлуку у Скупштини тадашње државне заједнице СЦГ о служењу војног рока без наоружања у цивилним установама (приговор савести), приступање Партнерству за мир и споразуме са НАТО савезом (ИПАП, СОФА и са НСПО). Резултат тога је нагло слабљење људског потенцијала у квантитативном а убрзо и квалитативном смислу. Такође и разоружавање и слабљење материјалног потенцијала по сваком питању.

Нешто се у последњих година покушава поправити, али то не само да није довољно већ је и непланско, стихијско и не перспективно.

Све то довело је до нарушавања угледа и ауторитета Војске Србије.

Тренутна ситуација је веома комплексна по питању поновног увођења обавезе служења војног рока. Наиме, врло је тешко укинути нека стечена демократска права и привилегије, а то је управо случај са служењем без оружја и укидањем (суспензија) обавезе служења војног рока.

Први корак би био да следимо пример неких скандинавских земаља и у војну евиденцију уведемо све војно способне мушкарце и жене. Са свим војним обвезницима би се прво спровела детаљна и опсежна процена и селекција у специјализованим центрима. Након чега би се на служење војног рока позивали само они за које се процени да су мотивисани.

Према статистичким подацима у Србији годишње стаса око 72.000 младића и девојака потенцијалних регрута. Сматрамо да би нама било довољно да сваки седми прође ову селекцију и упути се на обуку оспособљавања за послове одбране, заштите и спасавања (адекватнији назив од досадашњег „служење војног рока“). То би било само десет хиљада људи годишње. Ово у сваком случају не би била стриктна обавеза већ више нека врста добровољности. Али би било довољно да се одмах све активне јединице попуне недостајућим бројем војника, а у року од највише десет година био би решен и проблем попуне ратних јединица пасивном резервом, односно стављена у функцију активна резерва. Не треба занемарити да би поред попуне до пуног бројног стања добили на обучености, мотивисаности и подмлађивању како војничког састава активних јединица тако и резерве.

Обучавање би се реализовало у трајању од 3 месеца у центрима за обуку. Након три месеца лица која се пријаве за добровољни наставак обуке били би задржани на наредном тромесечном курсу. Потом би најбољи могли конкурисати за пријем у професионалну војну службу.

Пре увођења било ког концепта мање или више обавезног обучавања, морају се припремити и мотивисати генерације потенцијалних регрута.

Први корак би био увођење обуке одбране, заштите и спасавања у средњим школама. Као што се са основцима млађих разреда спроводи школа у природи, средњошколцима (сем у завршним разредима) организовати у току школске године курсеве одбране – тренаже. Трајање би било од 3 до 7 дана, одржавали би се на полигонима Војске Србије, носилац би било Министарство одбране, а организацију и спровођење би поверили Војној академији.

Следећи корак би био увођење обуке одбране, заштите и спасавања на факултетима и вишим школама за све студенте, без обзира на пол. Обука би се спроводила интензивно, практично и у теренским условима у трајању од максимално месец дана. Ова обавеза би важила само за редовне студенте држављане Републике Србије. За оне који се определе за обуку са оружјем обучавање би се реализовало у центрима за обуку. Они који се определе за обуку без оружја упућивали би се у центре за обуку где се оспособљавају за послове заштите и спасавања. И ова обука би се одржавала на полигонима Војске Србије. За обуку са оружјем носилац би било Министарство одбране, а реализовала би Војна академија. Док би за обуку без оружја носилац било Министарство унутрашњих послова, а за реализацију задужен Национални тренинг центар за ванредне ситуације.

Студентима би се дала могућност да бирају термин за време редовних студија када ће похађати ову обуку.

Наравно, за време спровођења ова прва два корака увођења и реализације обуке одбране и спасавања, у функцији би остао досадашњи модел добровољног служења војног рока.

Такође, сматрамо да се са увођењем обавезне обуке оспособљавања за послове одбране, заштите и спасавања, мора увести и обавеза „оспособљавање за послове заштите и спасавања“. Она би важила за све пунолетне и здравствено способне војне обвезнике, мушкарце и жене, који нису у систему обавезе обучавања са оружјем. Обука би се реализовала у центрима за обуку у трајању од 3 месеца, носилац би били Министарство унутрашњих послова, односно Сектор за ванредне ситуације и служба Цивилне заштите.

Војска је одувек била велики терет за државни буџет. Свака држава која жели да има сопствену, способну и опремљену војску мора да нађе решење за потребна и одржива материјална улагања уз рационалну буџетску потрошњу. Најгора варијанта је да се војно питање сведе на проблем новца. То пре свега угрожава планове опремања и организације војске. Поставља се питање шта је права алтернатива ако се новац не обезбеди.

Зашто ми не би смо применили нека искуства других али и из своје историје. Прво добровољцима, односно касније онима који прихвате обавезу обуке оспособљавања за послове одбране, заштите и спасавања, исплаћивати незнатно мању плата него професионалним војницима, уз признавање времена проведеног у јединици у радни стаж.
Такође им омогућити и стипендирање или бесплатно школовање на државним универзитетима, умањење пореза или предност приликом запошљавања у државној служби. То би био и контингент из кога би се попуњавала полиција, ватрогасно-спасилачка служба, судска стража или чуварска служба казнено-поправних завода.

Из наше историје је познато да је у знак захвалности за војну службу држава додељивала бесплатно земљу. На жалост ми данас имамо пуста села и необрађена поља, тако да можда не би било лоше да се размотри и та опција као вид мотивисања младића и девојака да служе војску.

4.3. Наоружање и војна опрема

Опремање снага материјалним средствима и наоружањем треба да буде планско и у складу са материјалним могућностима земље, у већини засновано на могућностима сопствене наменске индустрије. Али таквог технолошког нивоа који би спречио значајну технолошку надмоћ земаља у окружењу.

Због повећаног значаја материјално-техничког фактора и повећане разорне моћи и прецизности савремених борбених система треба одржати технолошки корак са земљама у окружењу на начин да Србија по квантитету и квалитету наоружања буде надмоћна у односу на појединачно сваку од државе настале распадом СФРЈ. У набавци борбених система предност дати производима домаће наменске индустрије и средствима компатибилним са постојећим системима као и ослонцем на набавке из земаља које нас политички не условљавају и нису учествовале и агресији на нашу земљу.

У наредном периоду посебно се очекују проблеми у одржавању (ремонт, оправка и резервни делови) старе борбене технике која је дотрајала. Такође по овим питањима неће бити пуно боља ситуација са техником којом се сада опрема Војска због разноврсности произвођача и земаља порекла. На то се надовезују и проблеми са компатибилношћу и интеграцијом наоружања, уређаја па и читавих система.

Опремање и наоружавање наше војске морамо посматрати и анализирати заједно са производњом и продајом оружја другим земљама. И једно и друго одвија се без јасног плана и циља, по принципу купи до свих – продај коме можеш.

Ако се са овим настави Војска Србије ускоро ће имати шарену палету наоружања са свих страна света. Поред тога што много кошта прави нам и озбиљне проблеме.

Војска Србије тренутно поред домаћег (рачунајући ту и бивше СФРЈ и СРЈ) има наоружање и опрему из Израела, Немачке, Аустрије, Белгије, Финске, Русије (и бившег СССР-а), САД, Канаде, Чешке (бивше Чехословачке), Пољске, Шведске, Велике Британије, Француске, Кине и Италије.

У току је испорука или је најављена куповина турске беспилотне летелице Барјактар, руског тенка Т72 и БРДМ-а, руске противваздушне батерије Панцир С1, руских и белоруских МИГ-ова, француских ракета Мистрал, Ербасових хеликоптера Х145М, кинеског ПВО система ФК3 и дронова, а можда и израелских беспилотних летелица Хермес 900 или Херон.

Све су то уговорени или најављени послови тешки стотине милиона евра, а да још није довршен Стратегијски план одбране и План опремања Војске за период до 2030. године.

Шта је у свему томе проблематично?

Прво, оваквом куповином и балансирањем Србија највише губи на самосталности у међународним односима. Доводимо себе у ситуацију да смо уцењени да купујемо различите врсте наоружања од различитих партнера.
Са друге стране, у покушају да наводно подигнемо домаћу наменску индустрију, продајемо наоружање двема зараћеним странама и партнерима преко којих оно лако стигне до паравојски или терориста на ратиштима од Јемена до Сирије.

Међутим, афера „Крушик“ је показала да људи блиски властима на уштрб државних фирми извозе оружје где стигну. А кроз фаворизовање приватних компанија које посредују у извозу наоружања и илегалној трговини, у ствари се уништава наменска индустрија.

4.4. Војни објекти

Неопходно је направити детаљну и стручну анализу стања касарни и других објеката који су напуштени након суспензије обавезе служења војног рока, а који нису отуђени. Приче о томе да немамо објекте за смештај војника на одслужењу војног рока нису тачне. Касарне које су још у функцију могу се лако адаптирати и повећати им се смештајни капацитети. Све остало што се тиче логистичке подршке имамо, а то је најважније.

5. СНАГЕ ЈАВНЕ И ДРЖАВНЕ БЕЗБЕДНОСТИ И ЗАШТИТЕ

5.1. Министарство унутрашњих послова и Полиција

Министарство унутрашњих послова Републике Србије обавља унутрашње послове државне управе. Унутрашњи послови су законом утврђени послови државне управе чијим обављањем се остварује и унапређује безбедност грађана и имовине, пружа подршка владавини права и обезбеђује остваривање Уставом и законом утврђених права.

Дирекција полиције је организациона јединица Министарства унутрашњих послова која је надлежна за обављање полицијских и других унутрашњих послова. Дирекцијом полиције руководи директор полиције. Полицијски послови су део унутрашњих послова које обавља Полиција (униформисани и неуниформисани полицијски службеници), применом полицијских овлашћења, мера и радњи у циљу остваривања безбедносне заштите живота, права и слобода грађана, заштите имовине, као и подршке владавини права.

Дирекција полиције има управе, специјалне и посебне јединице.
Управе су: Биро директора полиције који у свом саставу има оркестар полиције, Канцеларија за координацију активности у борби против трговине људима, Управа криминалистичке полиције, Управа полиције, Управа саобраћајне полиције, Управа граничне полиције, Управа за управне послове, Управа за међународну оперативну полицијску сарадњу, Координациона управа за Косово и Метохију и Командно – оперативни центар.
Специјална јединица полиције је Специјална антитерористичка јединица.

Посебне јединице полиције у седишту Дирекције полиције су: Жандармерија, Хеликоптерска јединица, Јединица за заштиту и Јединица за обезбеђење одређених личности и објеката. Полицијска управа за град Београд има Полицијску бригаду и Интервентну јединицу 92.

Организационе јединице ван седишта Дирекције полиције су: Полицијска управа за град Београд, подручне полицијске управе (26) и полицијске станице (135).

5.2. Безбедносно-информативна агенција и Савет за националну безбедност

Безбедносно-информативна агенција (БИА) формирана је Законом о Безбедносно-информативној агенцији, који је ступио на снагу 27.07.2002. године, као посебна организација Владе Републике Србије.

БИА је цивилна, национална служба безбедности и део је јединственог безбедносно-обавештајног система Републике Србије. Делује на основу и у оквиру Устава, закона, других прописа и општих аката, стратегије националне безбедности, стратегије одбране и утврђене безбедносно-обавештајне политике Републике Србије.

Основни задаци БИА су: заштита безбедности Републике Србије, откривање и спречавање делатности усмерених на подривање или рушење Уставом утврђеног поретка Републике Србије, истраживање, прикупљање, обрада и процена безбедносно-обавештајних података и сазнања од значаја за безбедност Републике Србије и информисање надлежних државних органа о тим подацима, као и обављање и других послова одређених Законом о БИА.

Прва „демократски изабрана“ Владе Србије након пето-октобарског преврата суочила се са озбиљним проблемима у сектору државне безбедности. Прво су имали побуну припадника ЈСО „Црвених беретки“ крајем 2001. године. Почетком наредне 2002. године након неуспешног покушаја атентата, убијен је премијер Зоран Ђинђић, за шта су оптужени и осуђени управо некадашњи челни људи ЈСО. Поучени оваквим искуствима, државни функционери из редова ДОС-а су себи поставили за циљ да потпуно преузму све карике руковођења безбедносним службама. Тако је у мају 2007. године формално успостављен Савет за националну безбедност. Основне функције су му да се стара о националној безбедности, координира рад државних органа који чине сектор безбедности и усмерава и усклађује рад служби безбедности.

5.3. Политизација служби и заробљавање државе

Тако је на папиру, међутим у стварности имамо потпуну политизацију служби безбедности. Она датира још од раније, али је у последњих неколико година дошло до знатно јаче злоупотребе служби од стране политичара. Очигледан пример овога је постављање Братислава Гашића, потпредседник владајуће странке, за директора БИА. У Србији централизација моћи јача тако што службе безбедности контролишу институције и друштвене токове, помажући даљем заробљавању државе.

Због учешћа у том негативном процесу рад служби безбедности не сме да буде табу тема у јавности. Предлог мера које треба предузети:

  1. под хитно приступити процесу реформе служби безбедности које би умањиле сумње о њиховој спрези са организованим криминалом и политичким моћницима,
  2. Заштитник грађана мора поново успоставити функционалан надзор и контролу рада служби безбедности и
  3. мора се извршити деполитизација служби безбедности, али она је немогућа без заједничког инсистирања грађана, медија и организација цивилног друштва.

Политичко постављање и вођење кадрова, не само на највишим функцијама већ и на свим важнијим руководећим местима у органима и јединицама јавне и државне безбедности, генератор је за све друге проблеме у овим службама.

5.4. Цивилна заштита

Цивилна заштита представља организовани државни одговор на различите врсте опасности које угрожавају људе, животиње, животну средину и културна добра, у мирнодопским и ратним условима. Овим пословима руководи Управа за цивилну заштиту као део Сектора за ванредне ситуације, а који је у склопу Министарства унутрашњих послова.

Сектор за ванредне ситуације би по важећим законима требало да обавља послове нормативне, управне, организационо-техничке, превентивне, оперативне, програмске, планске, информативне и друге природе, ради организовања и спровођења мера заштите и спасавања људи материјалних и културних добара и животне средине од елементарних непогода, техничко-технолошких несрећа, удеса и катастрофа, последица тероризма, ратних и других већих несрећа. Сагласно Закону о смањењу ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама („Сл. гласник РС“, број 87/2018), снаге система смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним ситуацијама су штабови за ванредне ситуације, јединице цивилне заштите, ватрогасно-спасилачке јединице, Служба 112, Полиција, Војска Србије, Црвени крст Србије, Горска служба спасавања, Ватрогасни савез Србије, Савез радио аматера Србије, повереници, односно заменици повереника цивилне заштите, грађани, удружења грађана и организације чија је делатност од посебног интереса за развој и функционисање система.

Почетком деведесетих распадом Југославије укинута је и свеобухватна општенародна одбрана. Република Србија је тек доношењем Закона о ванредним ситуацијама 2009. године почела понови да уређује цивилну заштиту. Потом су усвојени и Закон о заштити од пожара, Национална стратегија заштите и спасавања у ванредним ситуацијама и низ уредби међу којима и Уредба о формирању штабова за ванредне ситуације. А након великих поплава 2014. године усвојен је и Национални програм управљања ризиком од елементарних непогода.

У складу са свим овим законима и уредбама до сада је формирано око 180 специјализованих јединица цивилне заштите за заштиту и спасавање и близу тридесет команди тих јединица. Основну обуку прошло је мање од 3.000 припадника који су распоређени у специјализоване јединице цивилне заштите и то за заштиту од пожара, спасавање на води и под водом, пружање прве помоћи, радиолошко-хемијско-биолошку заштиту, спасавање из рушевина и збрињавање.

Али то никако није довољно, јер се запоставила масовност и свеобухватност. Такође су неопходна и већа улагања у систем цивилне заштите која би смањила штету услед природних непогода.

Попуна јединица Цивилне заштите и обученост становништва за ове послове управо би били решени увођењем обавезе „оспособљавање за послове заштите и спасавања“. Ова обавеза би обухватала све пунолетне и здравствено способне војне обвезнике, мушкарце и жене, који нису у систему обавезе обучавања са оружјем.

6. ЗАКЉУЧАК
(ПРОГРАМСКО ДЕО)

6.1. Безбедносно окружење

Држава Србија има званично самопрокламовану неутралност. Она је тешко одржива, а у стварности је сами не примењујемо и негирамо.

Србија је чланица Партнерства за мир и потпуно је окружена земљама НАТО пакта (изузев БиХ која је званично кандидат за чланство).

По свим одредницама Међународног ратног права наша јужна покрајина Косово и Метохија je окупирана територија од стране НАТО алијансе.

Србија је дошла у директан сукоб са НАТО пактом у периоду њеног успона. НАТО бомбардовање је нанело велику штету Србији и оставило несагледиве и дугорочне последице.

Исте политичке елите сада примењују потпуно супротан принцип. У периоду опадања војне моћи НАТО, Србија успоставља стратешко партнерство са овим војним блоком и највиши ниво сарадње.

Србија води неискрену политику према руској страни, без обзира што већина грађана подржава развој српско-руских односа. Политика Србије према Русији је строго дефинисана задатим оквирима Запада. Владајуће структуре уз помоћ проруског бирачког тела постепено и константно приближавају Србију евроатлантском савезу.

Геополитичке промене које су у току довешће до трансформације постојећег система међународних односа и редефинисања светског система безбедности.

На тлу Србије кроз институализацију сазрева држава Косово. Дошло се и до тога да сада има и своју војску. Држава Србија то мирно гледа, сем празне реторике и правдања бирачком телу, не чини ништа. Чак, гурањем припадника српског народа у те институције потпомаже да Косово добија све обрисе и одлике државе. Само декларативно противљење и успех у повлачењу признања и супротстављању чланству у Интерполу и УНЕСКО, нису и не могу бити довољни. Бриселским споразумом дат им је суверенитет на читавој територији Аутономне покрајине.

Овакав однос и потези државних органа и тренутне владајуће структуре дају ветар у леђа сепаратистичким тежњама на другим неуралгичним тачкама наше државе.

Основни проблем српског друштва је тај да није постигнут консензус око најважнијих националних питања.

Европска унија је подсистем НАТО, чланство у ЕУ је аутоматски и чланство у НАТО. Цена тог учлањења биће неминован губитак дела територије, односно Косова и Метохије.

6.2. Систем одбране

Професионализација није довела до јачања борбене готовости и спремности за одбрану земље од свих врста угрожавања. Након мање од десет година од укидања обавезног служења војног рока, због слабог одзива и нерегулисане обуке резервног састава, остали смо без обученог и оспособљеног кадра за одбрану.

Проблематичан је квалитет и мотивисаност професионалног кадра, поготову професионалних војника због материјалног статуса – плате, дневнице и друга примања, као и оних који су завршили обуку као добровољци. Занимљив је и проценат жена у систему одбране, који далеко надмашује и критеријуме НАТО пакта.

Према подацима Војног синдиката, у последњих неколико година више од пет хиљада професионалаца је напустило Војску Србије. Они су пре свега били незадовољни условима и обимом рада, начином напредовања и висином примања. Овај тренд се на жалост наставља. Ти кадрови се не могу лако надоместити, треба их произвести, односно обучити а за то треба доста времена и средстава.

Концепт активне и пасивне резерве је веома добро замишљен, проблем је што се не реализује.

Добар део становништва који се налази у најповољнијем добу за рад и учешће у одбрани налази се у иностранству. Много је већи проблем што је међу онима који су отишли и сада одлазе, велики број оних који су служили војску, значи оспособљени и ратно способни. Државни органи на жалост не баратају ни приближним а камо ли тачним подацима о овом кадру.

У наредном периоду посебно се очекују проблеми у одржавању (ремонт, оправка и резервни делови) старе борбене технике која је дотрајала. Такође по овим питањима неће бити пуно боља ситуација са техником којом се сада опрема Војска због разноврсности произвођача и земаља порекла. На то се надовезују и проблеми са компатибилношћу и интеграцијом наоружања, уређаја па и читавих система.

Домаћа војна индустрија је на удару криминално – коруптивних кругова. Законска одредница којом је омогућено приватним лицима да могу бити власници 49% акција фабрика наменске индустрије разлог је за коруптивне радње у СДПР-у, Крушику и у другим фабрикама.

Доминантну улогу има СДПР чији руководиоцу ућуткују врх Војске, уводе ново наоружање без стварне потребе, противно мишљењу и без сагласности струке. Тако да се с правом поставља питање да ли им је циљ модернизација наше војске или пак продаја наоружања и опреме сукобљеним странама и земљама трећег света.

Политизација служби безбедности датира још од раније, али је у последњих неколико година дошло до знатно јаче злоупотребе служби од стране политичара. У Србији централизација моћи јача тако што службе безбедности контролишу институције и друштвене токове, помажући даљем заробљавању државе. Политичко постављање и вођење кадрова, не само на највишим функцијама већ и на свим важнијим руководећим местима у органима и јединицама јавне и државне безбедности, генератор је за све друге проблеме у овим службама.

Систем цивилне заштите је деведесетих година прошлог века озбиљно урушен и годинама запостављан. Пре свега се то огледало кроз умањење и онако недовољних буџетских средстава за обуку, ангажовање људства, превенцију, узбуњивање и заштиту. Одбацивањем система цивилне заштите какав је био у социјалистичком уређењу, одбачена је и пракса свеобухватне и интензивне едукације становништва која је представљала темељ изградње системски планиране заштите. Ванредно стање због пандемије КОВИД19 показало је да код нас не постоји или није устројен систем заштите безбедности како личне – појединачне, тако ни колективне – општенародне. Као прво Штабови за ванредне ситуације не раде свој посао и очигледно су само место за упошљавање страначких кадрова. Ништа боље није ситуација по питању осталих елемената у систему Цивилне заштите.

Констатација је да у овој држави за одбрану нису оспособљене ни професионалне и наменске целине а камо ли сви грађани у прокламованом „концепту тоталне одбране“.

6.3. Ризици и претње

6.3.1. Безбедносни ризици

Постоје три групе безбедносних ризика због којих може доћи до угрожавања Републике Србије:

  1. неоружани ризици попут природних катастрофа и акцидената ширих размера:
    – заразне болести људи, биљног и животињског света – епидемије и пандемије,
    – поплаве, пожари, земљотреси и временске непогоде,
    – акциденти изазвани људским немаром и непажњом;
  2. ризици унутрашњег карактера где је врло могућа употреба силе и оружја:
    – неконтролисано кретање илегалних миграната,
    – унутрашњи немири изазвани економским и политичким незадовољством, бруталношћу власти и полиције,
    – тероризам,
    – сепаратистичке тежње, неуралгичне тачке су југ Србије – Бујановац и Прешево, па и Медвеђа, затим Рашка област и Аутономна покрајина Војводина;
  3. спољни ризици:
    – угрожавање националног интереса припадника српског народа у бившим републикама СФРЈ, пре свега у Републици Српској,
    – отворена агресија једне од суседних земаља, групе земаља или војног пакта, са ограниченим или радикалним циљем – заузимање дела територије привремено или трајно, или окупације читаве територије,
    – сукоб мањих или већих размера између светских сила који би захватио делове или целу територију наше државе.

6.3.2. Вероватни сценарији угрожавања безбедности

Највероватнији сценарији угрожавања безбедности републике Србије:

  1. Унутрашње немире, као резултат економског и политичког незадовољства, или изазване бруталношћу од стране власти и полиције, који би као народни протести и демонстрације почели у Београду, искористиле би кримогене групе и појединци за напад на војне и полицијске објекте и на тај начин дошли до наоружања и војне опреме. Власти би тај сценарио одговарао да поново оптужи политичке конкуренте и демонстранте.
  2. Инциденти између локалног становништва и миграната довели би до насилних обрачуна у које би се умешала полиција и војска. Одговор милитантних миграната имао би пре свега елементе тероризма, јер не треба сумњати да су они за то обучени, спремни и способни. Циљеви диверзија би били објекти инфраструктуре, локално становништво, објекти и припадници полиције и војске.
  3. Међусобни сукоб кримогених група, мање или више повезаних са влашћу и безбедносним структурама, који би имао елементе тероризма.
  4. Коначно решење статуса Косова које би подразумевало потпуно протеривање српског и осталог неалбанског живља из Покрајине. Као повод за такву акцију искористило би се наводно страдање Албанаца на југу Србије или би се испровоцирале наше безбедносне структуре да реагују. То би довело до отвореног сукоба са полицијом и војском у све три општине, а кренуло би из Медвеђе. Као одговор уследио би напад на енклаве на Косову и Метохији са циљем протеривања преосталих Срба прво на простор северно од Ибра, а у колико им то буде дозвољено и са комплетне територије Покрајине. Снаге КФОР-а и УМНИК-а остале би у почетку по страни. НАТО и САД би вршиле политички и економски притисак на Србију, а у зависности од кретања ситуације и непосредно би се ангажовале на страни тзв. војске Косова.
  5. Територија Србије је рупа на западном Балкану у НАТО окружењу, али и даље интересантна за Русију. У епицентру смо сталних и интензивних обавештајних активности страних служби. Оне делују против наше државе и наших безбедносних структура, али и једни против других. У њиховом међусобном надметању и борби за превласт, наше становништво, територија, па и безбедносне структуре биле би колатерална штета. Тренутно се спроводе само обавештајне активности, које врло брзо и лако могу прерасти у субверзивне, потом довести и до отвореног сукобљавања и акција са елементима тероризма. Криза националног идентитета, морала и патриотске свести уз потрошачки менталитет, лоше селекције и не спроведене лустрације, кадрове наших служби учинио је рањивим, отуђеним и подложним врбовању и уценама. То је резултирало озбиљним упливом страних обавештајних служби у структуре нашег безбедносног система. До кулминације би дошло у колико дође до остварења било ког од претходно изнетих сценарија.

6.4. Одговори и решења

  1. Војна неутралност мора постати уставна категорија. До промене Устава законским актом регулисати војну неутралност и прецизирати забрану учлањења у било који војни пакт у наредних 99 година, однос према кризним ситуација у окружењу, региону и свету, те наше учешће у међународним мировним снагама и чланство у колективним безбедносним структурама: билатералним, регионалним, континенталним и светским.
  2. Прогласити окупацију Косова и Метохије од стране НАТО пакта. Према привременим институцијама у Покрајини се односити као према „делу домаћег становништва (новоформираним политичким и војним структурама), које је окупатор везао за себе најразличитијом средствима, у настојању да ангажовањем што мањих сопствених снага обезбеди што потпунију експлоатацију окупираног подручја.“*
  3. Према међународном праву наша Влада као „орган власти државе чија је територија окупирана, не мора оставити становништву слободан избор да се определи на покорност или непокорност окупатору, већ може наређивати мере које ће спречити стабилизацију створене окупације.“* У конкретном случају мора се та такозвана војска прогласити паравојном формацијом. Потом, позвати све, а пре свега Србе и припаднике другог неалбанског живља да не приступају овој формацији јер доводе себе у позицију да се против њих могу предузимати кривичне санкције.
  4. Поништити све штетне билатералне уговоре у вези са реадмисијом миграната и избеглица из земаља Европске уније. Полиција, Жандармерија и Војска морају активније да се укључе у регулисању мигрантске кризе, почев од заштите државне границе, преко контроле кретања и боравка нелегалних миграната, па до регулисања реда и мира у зонама њихове веће концентрације и транзита.
  5. У сузбијању било каквих сепаратистичких тежњи на тлу Србије, треба се користити искуствима ЈНА у дешавањима 90-тих година прошлог века и распада бивше СФРЈ. На територијама које су потенцијално оптерећене сепаратистичким тежњама Војска мора максимално бити заштићена од:
    – изолације, блокаде и спречавања логистичке подршке,
    – претњи и застрашивања породица,
    – провокација и репресије од стране локалног становништва и паравојних формација,
    – пропагандног и психолошког дејства,
    – терористичких дејстава паравојних формација: блокаде путева, заседе, отмице, убиства, напади на издвојене објекте итд.
    Најприхватљивије решење за овакве ситуације је концепт „потпуно аутономних база са обезбеђеним дотуром и евакуацијом из ваздуха“ у којима би припадници свих безбедносних структура (Војска, Жандармерија и Полиција) боравили и радили по сменама.
  6. Политика одбране не сме бити везена ни за било какве економске интеграције државе, без обзира колико су оне прихватљиве или не.
  7. Под хитно законски спречити отуђење наменске индустрије од стране домаћих тајкуна, кримогених кругова и странаца.
  8. Посебним законом регулисати категорију добровољаца који би желели да у датој ситуацију активније узму учешће у одбрани Државе Србије и српског народа. Поред добровољаца који нису војни обвезници, а живе и раде на територији наше државе, омогућити и нашим држављанима и сународницима из дијаспоре и расејања да легално могу приступити регуларним јединицама система одбране.
    Војно-територијални органи у сарадњи са нашим дипломатско-конзуларним представништвима морају да ажурирају своје евиденције и прибаве што прецизније податке о овом кадру.
  9. Служење војног рока се мора вратити. То је процес који на жалост не може да се брзо одвија. Пре свега на чело Министарства одбране мора да дође војник, ратни ветеран са огромним искуством, неокаљаног угледа у домаћој и светској јавности, политички независан и потпуно неутралан по питању сарадње са страним чиниоцима.
  10. Учешће у изградњи и очувању мира у региону и свету које се реализује учешћем у међународној војној сарадњи и учешћем у мултинационалним операцијама редефинисати и организовати на начин да се учешће може вршити само тако да војска Србије од тога има практичних користи у смислу унапређења обучености или упознавања са новим борбеним средствима или тактичким радњама.
  11. Проблем пражњења пограничних области као резултат интерне миграције домаћег становништва мора се хитно решавати уређењем територије за одбрану. У ту сврху користи сва технолошка достигнуће попут: надзора из сателита, термовизијске и радарске контроле. Такође активно осматрати просторије и пратити активности војних снага суседних земаља, организовати одбрану граница по дубини и фортификацијско уређење граничног појаса. Базе војних и жандармеријских јединица размештати што ближе граничном појасу, такође њихове вежбе и маневре изводити на тим локацијама.
  12. Систем цивилне заштите под хитно ставити у функцију. У будућим кризним ситуацијама не сме се дозволити ослањање на волонтере, као и да војници и медицински радници немају средства за личну заштиту и да неприпремљени буду гурнути у „прве борбене редове“.

6.5. Приоритети

6.5.1. Војска Србије

Имајући у виду релативно малу површину и стратегијску дубину, те окруженост земљама које су непријатељски оријентисане према њој, Република Србија мора развијати две врста јединица са свим специфичностима обуке и наоружања:
– специјалне јединице за брзо реаговање и јединице за контролу ваздушног, електронског и информатичког простора са високософистицираним командно информационим, ПВО, ЕИ и ПЕД системима, које морају бити попуњене професионалним кадром, опремљене и оспособљене за борбу против терористичких и специјалних снага потенцијалног непријатеља;
– јединице за одбрану и контролу територије које треба да сачињавају јединице састављене од мањег професионалног „језгра“ са могућношћу потпуне попуне резервним саставом и брзог нарастања до потреба одбране целокупне територије од агресије са радикалним циљем (запоседање целокупне територије наше земље и потпуна контрола над свим њеним ресурсима).
Опремање снага материјалним средствима и наоружањем треба да буде планско и у складу са материјалним могућностима земље. Због повећаног значаја материјално-техничког фактора и повећане разорне моћи и прецизности савремених борбених система треба одржати технолошки корак са земљама у окружењу. У набавци борбених система предност дати производима домаће наменске индустрије и средствима компатибилним са постојећим системима, као и ослонцем на набавке из земаља које нас политички не условљавају и нису учествовале и агресији на нашу земљу.

Направити детаљну и стручну анализу стања касарни и других војних објеката који су напуштени, а нису отуђени. Касарне које су још у функцију могу се лако адаптирати и повећати им се смештајни капацитети.
Ове објекте у потпуности оспособити за прихват и смештај војних обвезника на обуци.

6.5.2. Оспособљавање за послове одбране и заштите

Двери се залажу за укидање одлуке о суспензији обавезе служења војног рока. Кроз шири процес враћања поверења у институцију Војске Србије припремити и мотивисати генерације потенцијалних регрута.
У свим разредима средњих школа (сем у завршном) организовати тренаже обуке одбране, заштите и спасавања. Тренажи ће трајати од 3 до 7 дана и одржаваће се на полигонима Војске Србије. Носилац је Министарство одбране, а организује их и спроводи Војна академија.

На факултетима и вишим школама свим редовним студентима држављанима Републике Србије, без обзира на пол, увести обавезну обуку одбране, заштите и спасавања. Обуку спроводити интензивно, практично и у теренским условима у трајању од максимално месец дана. Студенти могу да бирају да ли хоће обуку са или без оружја и у ком термину за време редовних студија ће похађати ову обуку. Обуку реализовати у Центрима за обуку Војске Србије. Носиоци ће бити Министарство одбране, Војна Академија, Министарство унутрашњих послова и Национални тренинг центар за ванредне ситуације.

За време трајања ове прве фазе у функцији би остао досадашњи модел добровољног служења војног рока. Овај период би трајао не краће од једне и не дуже од три године.

Паралелно са тим у војну евиденцију уводити све војно способне мушкарце и жене.

Друга фаза отпочиње укидањем одлуке о суспензији обавезе служења војног рока и увођењем обавезне обуке оспособљавања за послове одбране, заштите и спасавања (адекватнији назив од досадашњег „служење војног рока“). Са свим војним обвезницима би се прво спровела детаљна и опсежна процена и селекција у специјализованим центрима. Након чега би се на служење војног рока позивали само они за које се процени да су мотивисани.

Према статистичким подацима у Србији годишње стаса око 72.000 младића и девојака потенцијалних регрута. Довољно је да сваки седми прође ову селекцију и упути се на обуку. То би било само десет хиљада људи годишње.

Обучавање реализовати у трајању од 3 месеца у Центрима за обуку Војске Србије. Након три месеца лица која се пријаве за добровољни наставак обуке остају на наредном тромесечном курсу. Најбољима се даје могућност да конкуришу за пријем у професионалну војну службу.

За све пунолетне и здравствено способне војне обвезнике, мушкарце и жене, који нису у систему обавезе обучавања са оружјем, увести обавеза „оспособљавање за послове заштите и спасавања“. Обуку реализовала у Центрима за обуку у трајању од 3 месеца, носилац би били Министарство унутрашњих послова, односно Сектор за ванредне ситуације и служба Цивилне заштите.

Са курсевима за средњошколце и обуком студената наставити и након увођења обавезе оспособљавања за послове одбране, заштите и спасавања. С тим да се може само разматрати обим и интензитет ове обуке.
Војним обвезницима за време трајања обавезне обуке оспособљавања за послове одбране, заштите и спасавања, исплаћивати незнатно мању плату него професионалним војницима, уз признавање времена проведеног у јединици у радни стаж.

Такође им након завршетка обуке омогућити и стипендирање или бесплатно школовање на државним универзитетима, умањење пореза или предност приликом запошљавања у државној служби. Из тог контингента попуњавати јединице полиције, ватрогасно-спасилачку службу, судску стражу и чуварску службу казнено-поправних завода.

Из наше историје је познато да је у знак захвалности за војну службу држава додељивала бесплатно земљу. На жалост ми данас имамо пуста села и необрађена поља, тако да можда не би било лоше да се уведе и та опција као вид мотивисања младића и девојака да се определе за овај вид обучавања.

6.5.3. Снаге јавне и државне безбедности и заштите

Због учешћа у негативном процесу политизације и заробљавања државе, рад служби безбедности не сме да буде табу тема у јавности.
Под хитно приступити процесу реформе служби безбедности које би умањиле сумње о њиховој спрези са организованим криминалом и политичким моћницима. Извршити деполитизацију служби безбедности. Заштитник грађана мора поново успоставити функционалан надзор и контролу рада служби безбедности.
Интензивирати основну обуку и формирање специјализованих команди и јединица цивилне заштите за заштиту и спасавање.
Повећати улагања у систем цивилне заштите како би се смањила штета услед природних непогода.
Штабове за ванредне ситуације и јединице Цивилне заштите попунити војним обвезницима, пунолетним и здравствено способним мушкарцима и женама који нису у систему обавезе обучавања са оружјем. Предност дати обвезницима који су завршили обуку оспособљавања за послове заштите и спасавања.

* Дефиниције окупације. Војна енциклопедија, друго издање, 6. том, Београд 1973. године.

Будите у току!

Пратите нас на друштвеним мрежама: