Смернице нове просветне политике

Основно и средње образовање и васпитање

Желимо да школа буде место у које ученици радо долазе, у коме ће стицати знања потребна за живот, у коме ће стицати основне радне навике, мотивацију за учење и стално усавршавање, у коме ће надограђивати васпитање које су понели из родитељског дома. Желимо школу у којој ће ђаци учити да буду одговорни према себи и другима, да развијају способности критичког мишљења. Школа би требало да буде центар културног, образовног, васпитног и духовног развоја ученика, место где ће се подстицати њихова креативност, база која ће омогућити њихову даљу животну надградњу и ефикасно укључивање у системе друштва по завршетку школовања.

ОПШТИ ОКВИР

Постоји више примера који доказују да наши ученици излазе из школе са одличним знањима и вештинама: велики број домаћих признатих стручњака, на хиљаде људи који су нашли запослење широм света и чије стручно мишљење је на цени, велики број освојених награда на међународним такмичењима. Све ово потврђује стручност наших професора, односно могућност да се образовни процес организује на квалитетан начин. Међутим, и поред тога, данашњи образовно-васпитни систем у Србији трпи доста критика. Многи сматрају да није добар, те су вршене анализе постојећег стања и предлагане мере за његово побољшање, али оне углавном нису ваљано спровођене у пракси.

АНАЛИЗА ПРОБЛЕМА

Најпре, проблем представља то што су закони из области основног и средњег образовања и васпитања недоречени, често се не примењују или је њихова примена немогућа у пракси. Нека законска решења већ дужи низ година изазивају велике проблеме и чак, ремете нормални ток наставе и образовног процеса у целини.

Основни проблеми основног и средњег образовања и васпитања у Србији су:

  1. позиција просветног система у друштву,
  2. статус учитеља и наставника у друштву,
  3. права и обавезе ученика, дисциплина и безбедност у школи,
  4. улога родитеља у образовном систему,
  5. начин школовања и компетентност наставника,
  6. осавремењавање наставних планова и програма, коришћење савремених метода у настави,
  7. питање уџбеника,
  8. стручно усавршавање и напредовање наставника,
  9. рад са ученицима којима је потребна додатна подршка (инклузија),
  10. проблем оцењивања, преоптерећеност професора административним обавезама,
  11. организација изборних предмета (верска настава и грађанско васпитање)
  12. организација ваннаставних активности, екскурзија, школског спорта,
  13. сложен образовни систем Србије,
  14. реформа средњег стручног образовања,
  15. рад школских управа,
  16. управљање школама,
  17. материјално-техничко стање школа,
  18. материјални положај наставника,
  19. струковно и синдикално организовање професора,
  20. школство на окупираном Косову и Метохији.

Либерализацијом друштва у последњих неколико деценија, појавом многих антивредности и њиховим свесним форсирањем, улога школе је маргинализована, а статус наставника, који су најодговорнији за правилно одвијање образовно-васпитног процеса, постао је непримерен друштвеном значају школства. Наставници, иако су најобразованији део друштва и обављају изузетно одговорну друштвену делатност, данас су људски и материјално понижени. Унижавање професије обавља се здруженом кампањом политичких субјеката, медија и надлежних институција, често неоснованим оптужбaма да су професори некомпетентни и да су им зараде оптерећење за буџет.Наставници, најмање својом кривицом, више нису ауторитети за ученике, родитеље и ширу јавност. У ери демократије и слободе говора, када су сви „позвани“ да кажу мишљење о било чему, често и о ономе у шта се нимало не разумеју, реч наставника постала је само један од гласова који пролази незапажено, јер нема већину у великом броју мишљења некомпетентних. Не само да њихова реч нема значај ван просветног система, већ је она маргинализована и у оквиру самог система у коме су наставници главни стуб. Већ дуго се ниподаштава њихово знање и улога, док предност у одлучивању о битним питањима наставе и уопште образовно-васпитног процеса, често имају они који су врло мало или нимало радили у школи. Из овога произилази недовољно добро просветно законодавство.

Просветна стварност је у знаку повећања права ученика и истовременог смањења њихових обавеза. Уместо да права проистичу из обавезе, потенцирају се права, док се обавезе из дана у дан сужавају. Последица тога је смањење квалитета наставе, недостатак опште културе ученика, и што је најбитније, недовољно васпитно утемељење омладине.
Посебан проблем у школама је недисциплина ученика, од вршења вербалног и физичког насиља према другим ученицима, преко непоштовања наставног процеса и ометања наставе, до вршења насиља над наставницима.

У ери демократизације друштва родитељи су добили значајнију улогу у образовном систему. Они су, у већини случајева, добра подршка школи, сарађују са наставницима, јер су свесни да само заједнички рад може да доведе до добро образованог и васпитаног детета. Нажалост, постоје и другачији примери.

Школовање наставног кадра у Србији је организовано у оквиру матичних факултета. Велики недостатак је непостојање матичних катедри на бројним факултетима које би се на квалитетан начин бавиле проблемима методике и дидактике датог предмета. Проблем компетентности наставника који раде у настави, односно вишак или мањак компетентних кадрова који предају одговарајуће предмете у школама, дужи низ година се заташкава, иако озбиљно нарушава образовни систем.

Осавремењавање наставних планова и програма је веома битна компонента сталног напредовања образовног система. У школама су евидентни проблеми у односу директора школа и наставника према новим методама рада, коришћењу савремених наставних средстава, у недовољној окренутости ка иновацијама у настави. Застарели концепт наставе по принципу „табла и креда“ још увек се практикује у једном броју школа. Има наставника који не воде довољно рачуна о променама у друштву и науци у последње две деценије, самим тим и новим интересовањима омладине. Уместо да и они прилагоде свој начин рада новим генерацијама, имамо ситуацију да су генерацијске разлике много више изражене него што је то прихватљиво. Често се, и у оним предметима у оквиру којих је то остварљиво, не изводе демонстрациони огледи или мали експерименти и не користе наставна средства (карте, мапе, видео пројектор и сл.).

Иако је неопходно да уџбеници прате нове садржаје предмета и начине реализације градива, превелики број уџбеника доводи до конфузије и не доприноси квалитету. Издавачке куће се баве лобирањем наставника, те често долази до непотребних проблема. Сам начин одобравања уџбеника, које спроводе комисије Завода за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ), недовољно је јаван и квалитетан.

Стручно усавршавање наставника, иако законска обавеза, је стихијско и неквалитетно. Веома је споран квалитет одобрених семинара. Матични факултети и одговарајућа стручна друштва су неприхватљиво слабо заступљени у овој области. Напредовање наставника, иако омогућено законом, у пракси се практично не спроводи, иако би озбиљно праћење усавршавања и напредовања наставника помогло, не само унапређивању наставе, већ и избору најквалитетнијих кадрова за директоре школа и чланове школских управа.

Посебан проблем је рад са ученицима којима је потребна додатна подршка, где је извођење индивидуалног образовног програма (ИОП) често неодговарајуће, нити доводи до очекиваних исхода. Ремети се наставни процес и озбиљно се угрожава рад наставника са осталим ученицима. У озбиљнијим случајевима је неопходно ангажовање додатних стручњака, дефектолога и педагошких асистената.

У школама проблем представља и непостојање усаглашених критеријума приликом оцењивања. Доношење стандарда за поједине предмете може само делимично помоћи. У школама је присутна и преоптерећеност наставника различитим административним обавезама, које се неретко постављају једнако важне као и сам наставни процес.

Организација изборних предмета наилази на бројне проблеме. Верска настава и грађанско васпитање нису организовани на прави начин. Потребно је увести предмет који би промовисао породичне вредности, у циљу дугорочне борбе против ниског наталитета, као и образовања о превенцији малолетничке трудноће и развијања свести о изузетно високом броја абортуса у Србији.

У појединим школама нема довољно ваннаставних активности. Организација екскурзија је суочена са великим бројем административних проблема.

Иако су могућности за развој школског спорта велике, до сада оне нису искоришћене, а сведоци смо и злоупотреба школског простора и имовине.

Сложеност образовног система Србије представља кочницу модернизацији и бољој организацији просвете. Образовни систем Србије чине Министарство просвете са школским управама, Национални просветни савет (НПС), Савет за средње стручно образовање (СССО), Завод за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ), Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања (ЗВКОВ), директори школа и наставници. Министарство, савети и заводи нису дефинисани са довољно јасним ингеренцијама, те се јавља велики број противуречности.

Рад школских управа није на задовољавајућем нивоу. Пошто су оне испоставе Министарства просвете, од њиховог рада зависи компетентност новопримљених наставника, квалитет образовног и васпитног рада наставника, али и контрола рада директора школа. Све то може да се подигне на виши ниво.

Управљање школама је озбиљан проблем везан за начин избора директора и контролу његовог рада. Велики број директора је постављен, не на основу резултата рада, већ по политичкој линији или припадности одређеним интересним групама. Чести су случајеви злоупотребе, поготово по питању запошљавања, издавања фискултурних сала и сл. Нова законска одредба да министар поставља све директоре омогућава додатне злоупотребе и партијско запошљавање.

Материјално-техничко стање школа, поготово у мањим срединама, а често и у градовима, једва да задовољава основне услове. Школе нису довољно опремљене савременим наставним средствима, немају добре техничке услове за рад (старе клупе, столице, тоалети, прозори…). Посебан проблем представљају мале сеоске школе или истурена одељења, где су услови рада, често, апсолутно неприхватљиви. Школске лабораторије су неопремљене, а често једну просторију дели више предмета, тако да је рад веома отежан. Проблем је и преоптерећеност неких градских школа, где је превелики број ђака у одељењима.

У последње време је учињено доста на побољшању материјално-техничких услова, посебно у смислу опремања школа рачунарима, поготово од кад су у школе уведени електронски дневници, али то свакако није довољно. Треба направити анализу колико су опремљене школе у мањим срединама.

Материјални положај наставника је несразмеран значају ове професије. И поред тога што је друштво сиромашно, потребно је веће издвајање за обезбеђивање пристојног живота онима који су позвани да својим образовањем праве цивилизацијски напредак у друштву. Нажалост, у нашем друштву знање одавно нема одговарајућу вредност. А без знања је немогуће да се обавља било који посао. Знање је основа за функционисање и напредовање друштва, и зато друштво мора да се постара да они који га преносе буду за то и адекватно плаћени. Битан је још један аргумент: они који брину о другима, морају и сами да буду збринути. Наставници не воде рачуна само о својим породицама, већ о широј друштвеној заједници. Бриге њихових ученика су и њихове бриге. Они су ти који делимично преузимају улогу родитеља тамо где постоје проблеми у породици. Често наставници представљају једини ослонац за ученике који живе у растуреним породицама или у тешким материјалним околностима. Они тако нису више само извор знања, већ и помоћ, утеха и често једина нада, јер социјалне службе које би требало да се баве овим проблемом, немају довољно капацитета. Ако се са ове позиције сагледа улога наставника, онда је јасно да друштво мора много више да цени и вреднује такве напоре.
Постоји проблем у организовању наставника који немају своју јединствену струковну организацију која би на прави начин заступала њихове интересе. Струковне организације наставника појединих предмета често не покривају целу територију Србије, нити су активне у областима битним за рад школа (усавршавање наставника, рад са талентованом децом и сл.). Синдикати у просвети су расцепкани и нејединствени и не успевају да на одговарајући начин заштите интересе просветара.

Иако више пута најављивана, дигитализација у наставу није уведене доследно у свим школама, нити у довољној мери. Онлајн настава, односно настава на даљину којом је приведена крају школска 2019/20. година, показала је све мањкавости овог недорађеног и незавршеног система, који је успешно реализован највише захваљујући мотивацији и ентузијазму просветних радника.

Дуално образовање, иако није било планирано Стратегијом развоја образовања до 2020. године, ипак је уведено у средње стручне школе. Сматрамо да је потребно редефинисање законских одредби о овом сегменту просветног система.

Безбедносно питање у школи је једно од најбитнијих. Оно може да буде решено једино политичком вољом да се друштво оштро обрачуна са криминалом, у који спада и малолетнички криминал и криминал који има за циљ наношење штете малолетницима (дистрибуција наркотика у кругу школа и сл.).

Након начелне анализе проблема, сматрамо да има довољно мера које би могле да се предузму да би се стање у области образовања и васпитања поправило. У наредним редовима нећемо се бавити сувопарним теоретисањем, већ ћемо се осврнути на главне проблеме свакодневне школске праксе, који су видљиви у већини школа и од чијег решавања највише зависи квалитет рада у њима.

Постоје проблеми које траже дужи рок за решавање, и проблеми који могу да се реше за релативно кратко време.

ДУГОРОЧНЕ МЕРЕ

Први и основни услов поправљања стања у образовању је враћање угледа и достојанства наставницима и професији. На том послу би требало да раде надлежне државне институције, пре свега Министарство просвете, Национални просветни савет и просветни заводи, затим политичке елите, културни посленици, САНУ, медији. Здруженом вишегодишњом акцијом свих релевантних чинилаца, добро осмишљеним медијским презентовањем основне идеје, могуће је да наставници поново стекну углед какав заслужују. Ова активност би морала да буде изнад страначких интереса, прихваћена од свих, јер је од општег друштвеног значаја.


За неке родитеље ученика интересовање за школу престаје оног момента када сазнају оцене свог детета. Они, а и шира јавност, по обичају немају довољно информација о многим активностима које се у школама врше, међу којима су бројне ваннаставне активности (приредбе, представе, ваннаставна едукација ђака у школи и ван школе), такмичења, разне друштвено-корисне и социјалне акције, спортске активности… Требало би да се поведе широка медијска акција презентовања школског живота у свим његовим видовима која ће, сигурни смо, за резултат имати велики пораст угледа школа и наставника. Уверени смо да ће на тај начин најшира јавност, чак и без икаквих додатних мера на унапређењу школства, само на основу онога што се тренутно ради у школама, имати много повољније мишљење о нашем образовно-васпитним систему.

Требало би да се изводи широка друштвена акција усмерена на популарисање знања као основне вредности и највећег капитала у животу, самим тим и школе у којој се стичу знања. Тренутно је међу младима често присутно мишљење да им знање није најпотребније и да новац може да се заради и без много труда. Таквом животном ставу највише доприносе негативни животни обрасци који се свакодневно медијски популаришу и немогућност да се упознају са правим животним узорима. Активном државном политиком, популарисањем људи који су се остварили захваљујући знању, суштинском променом медијске политике могуће је да младом човеку поново знање постане животни приоритет. Најбитнији корак на путу ка томе је много веће коришћење медија, пре свега јавног сервиса, који би морао да ствара много више емисија са едукативним садржајима, али и увођење рестриктивних мера за оне медије који промовишу кич, некултуру и неморал. Школе могу и саме много да учине на популарисању својих активности, путем интернета, школских часописа, фестивала науке… У оквиру популарисања знања, потребно је да се успостави култ читања добре литературе, као основног средства за стицање опште културе. У школама би требало да опстане, и по могућности да се повећа, број часова оних предмета који служе за стицање општег образовања и опште културе, а то су пре свега математика, српски језик и књижевност, историја и географија. Знање које се стиче у оквиру ових предмета није одмах примењиво, али је основ за слободан живот слободног човека у било ком друштву. Такође, неопходно је квалитетно образовање из физике, хемије и биологије, јер природне науке чине основу технолошке писмености и привредног развоја друштва. Мора да се избегне ситуација која постоји у одређеним западним друштвима где се потенцира само уско образовање за посао којим се појединац бави. Тако се човек своди на бесловесну индивидуу која није спремна да размишља о крупним друштвеним питањима, на својеврсног робота чији су видици уски, чиме постаје одличан материјал за манипулације. Посебна пажња мора да се посвети часовима фискултуре, уз контролу степена реализације задатих циљева у домену физичког здравља ученика.

У вези са горе изнетим предлозима стоји питање друштвеног (не)морала. Поимање света и живота и начин понашања дела нашег народа одавно је удаљен од правог схватања морала. Искривљени животни узори се од стране старијих преносе на младе генерације што озбиљно утиче на њихов однос према школи, знању, ауторитетима. Без свеукупне моралне обнове не могу да се постигну велики резултати у реформи просвете. На том пољу требало би да раде институције које имају искуство, од државних до религијских. Посебну улогу има јачање породице као темеља друштва, без које није могуће направити искорак у поправљању моралне слике народа. Искуство показује да велики број проблема у понашању ученика има корен у поремећеним породичним односима.

Родитељи су битан чинилац у образовно-васпитном процесу. Они морају активно да учествују у подизању угледа наставника и школе као институције. Требало би да се ради на јачању поверења између родитеља и наставника и на њиховој интензивнијој сарадњи. Бољим спровођењем закона требало би онемогућити било какав притисак на наставнике од стране малог броја несавесних родитеља.

Потребно је да се промени начин школовања професора (наставника). Потребно је да се направе наставнички смерови на факултетима који би школовали кадрове за рад у школи, чиме би се побољшао квалитет наставе. Такође је потребно да се приликом уписа на факултете води рачуна о потребама за наставним кадром, да се не би дешавало да постоји велики број наставника који после дипломирања дуго траже посао. Супротно томе, у неким професијама постоји недостатак кадрова. Држава може на време да врши прерасподелу студената подстицајним мерама (стипендије, додатак за рад у неразвијеним крајевима и сл.).

Средње стручне школе би требало да се реформишу у складу са потребама привреде и здравства. Потребно је да се направи дугорочна пројекција развоја привреде и потреба наше земље, те да се на основу тога мењају смерови у средњим стручним школама. Требало би да се обезбеди могућност преквалификације наставника који ће бити технолошки вишак.

Где год је могуће, потребно је да се уводи преподневни једносменски рад, јер искуство показује да је највећа недисциплина ученика у поподневним часовима. У складу са повећањем животног стандарда, један од стандарда у образовном систему требало би да буде да све школе раде једносменски.

Потребно је да се уради, ако већ није, детаљан попис материјално-техничког стања у школама и да се на основу тога направи план за санације објеката и друга улагања. У процесу прикупљања података велику улогу требало би да има локална самоуправа.

Мале школе или истурена одељења у малим срединама, не смеју да се затварају због малог броја ученика, ради опстанка становништва у тим срединама. Држава мора да пронађе решење да те школе опстану по сваку цену, а да се упоредо са тим ради на подизању квалитета живота у таквим местима. Алтернатива је организован превоз деце, где би одељења била масовнија, а рад са децом квалитетнији.

Битно је да се образује струковно удружење наставника и осталих запослених у образовно-васпитном систему које би својом стручношћу усмеравало развој просвете и утицало на креирање закона. Оно би било важан чинилац који политичке организације не би могле да заобиђу. У том циљу је неопходно подизање свести наставника и осталих запослених у просвети о потреби постојања оваквог удружења и активног учешћа у његовом раду. Паралелно са њим, требало би ојачати рад стручних друштава по појединим областима.

МЕРЕ КОЈЕ МОГУ ДА СЕ ПРИМЕНЕ У РЕЛАТИВНО КРАТКОМ ВРЕМЕНСКОМ РОКУ

Добрим законима и њиховим доследним спровођењем, могуће је да се у релативно кратком временском року направе бољи услови за рад у школама.
Школске управе морају да се попуне квалитетним кадровима који на датој територији могу да помогну у избору нових компетентних наставника, у подизању квалитета образовног и васпитног рада наставника, али и ефикасно да контролишу рад директора школа.

Директори су битан чинилац у функционисању школе. Добро је што је уведено да је услов да неко буде директор лиценца, односно да кандидати заврше школу за директоре и стекну знања за обављање руководеће функције, која нису могли да стекну на својим матичним факултетима. Било би добро да такви кандидати буду из матичне школе, чиме би се обезбедила добра клима међу запосленима. Директор би требало да буде особа са визијом развоја школе, личност која гради добре међуљудске односе и позитивну атмосферу у школи, која има велики ауторитет међу запосленима и ученицима. Директор мора да има иницијативу, да буде предузимљив, да уводи школу у развојне пројекте како би се унапредио наставни процес и друге школске активности. Законом мора да се обезбеди избор директора без политичких утицаја и онемогући политички утицај на њега.

Школски одбор би требало редовно да врши контролу рада директора, поготово финансијског пословања, али и да даје предлоге за побољшање рада школе. У овом телу требало би да буду личности које су заинтересоване за развој школе и компетентне да одлучују о школским питањима.

Улога локалне самоуправе у образовно-васпитном систему је врло велика. Њен задатак је да повеже школе и друге друштвене институције које се баве омладином, да покреће добре инцијативе, да буде саветодавац у доношењу стратешких планова, да организује разне ваннаставне активности, али и да улаже финансијска средства у обнову школа.

Залажемо се за нулту толеранцију према насиљу у школама, како према ученицима, тако и према наставницима. Недисциплина је један од већих проблема у школству. Он ће добрим делом бити решен враћањем угледа наставницима и бољим односом шире јавности према школи. У том правцу, потребно је да се начине следећи кораци:

  • појачана едукација родитеља о проблемима са којима се сусрећу деца у школском узрасту са апелом на активнију сарадњу у решавању проблема недисциплине у школама;
  • појачана едукација ученика на часовима одељенске заједнице;
  • појачана ваннаставна едукација ученика;
  • појачан рад педагошко-психолошке службе у сарадњи са Центром за социјални рад.
    На овом послу требало би да буду ангажовани, не само наставници и школски педагози и психолози, већ и шира друштвена заједница (деловање Центра за социјални рад мора да буде израженије). Поред овога, потребно је да се поједностави процедура изрицања васпитно-дисциплинских мера која је сада прилично сложена и представља неку врсту импровизованог судског поступка.

    Један вид недисциплине у средњим школама је често изостајање са наставе, што углавном родитељи правдају, а и лекарска оправдања се лако добијају. Ученици који су нередовно похађали наставу се појаве на крају године са жељом да добију добру оцену, желећи да се изједначе са ревносним ученицима. Потребно је увести већу контролу лекарских и родитељских оправдања, али је потребно учинити и друге мере да би ученици ишли редовно на наставу (увођење изборних предмета у складу са интересовањима ученика, коришћење иновација у настави уместо сувопарног предавања и најбитније – популарисање школе и знања, што је дугорочни процес).

    Наставни планови и програми заслужују посебну пажњу. Потребно је да предметни наставници у оквиру својих струковних удружења (удружење историчара, удружење математичара…) раде на измени наставних планова и програма, а не да то врше кабинетски теоретичари без испитивања мишљења извршилаца, односно наставника. Наставним програмима требало би да буде обезбеђено довољно знања из области опште културе, али и знања за практичан живот. Битно је да се прави корелација између сродних предмета, што сада није увек случај. Обим градива и уџбеници требало би да се прилагоде узрасту ученика, за шта је потребно више консултовати предаваче који су у свакодневном контакту са ђацима. Потребно је да се усагласе садржаји у уџбеницима са прокламованим образовним стандардима.

    Матични факултети и одговарајућа стручна друштва морају да добију много ширу улогу, не само у школовању наставника, већ и у сталном стручном усавршавању, у помоћи по питању уџбеника и коришћења савремених наставних средстава, као и у осавремењивању наставних планова и програма.

    Професионални развој наставног кадра је услов без кога нема напретка. Постојећим законом је регулисано да наставници морају да присуствују семинарима, али све већи проблем представља недостатак новца за реализацију истих. У неким школама се већ дешава да наставници сами финансирају похађање семинара. У оваквим материјалним условима то је недопустиво. Мора да се обезбеди финансирање стручног усавршавања од стране друштвене заједнице (школа, локална самоуправа, министарство). Ако то није могуће, онда би требало да се смањи похађање семинара на ону меру коју је могуће финансирати из постојећих средстава. Усавршавање наставника већ се врши у школама (преношење искустава, одржавање огледних часова, интерна предавања, усаглашавање критеријума оцењивања…), али би могло и да се прошири.
    Тренутно у школама постоји проблем оцењивања. Утисак је да има превише „вуковаца“, односно да се оцене поклањају. Потребно је да се повећа број семинара на тему оцењивања у оквиру стручних друштава, на којима би размењивали искуства наставници истог предмета из различитих школа.

    Потребно је да се административне обавезе наставника смање, чиме би се омогућило више времена за креативан рад са ђацима.

    Одвијање наставе је отежано уколико се у одељењу налази много ученика (дешава се да буде и по 30 и више ђака). Да би наставник могао да се адекватно посвети свим ученицима, њихов број у одељењу не би смео да буде већи од 25.

    Инклузија, као процес заснован на дубоким хришћанским вредностима, мора да буде спроведена на другачији начин. Да би се деца којима је потребна додатна подршка на прави начин уклопила у постојећи систем, требало би да се уради следеће:
  • Наставници морају да буду боље едуковани, за шта је потребно организовати већи број семинара.
  • Требало би да се запосли већи број стручних лица за помоћ наставницима. То су стручњаци са завршеним Факултетом за специјалну едукацију и рехабилитацију, дефектолози…
  • Деца могу похађати и само део наставе, у зависности од процене стручњака.
  • Стручне комисије, које већ постоје, требало би да имају кључну улогу у одобравању да се деца са посебним потребама интегришу у систем. За децу која не испуњавају услове, мора и даље да постоји специјализована школа. Реч стручњака мора да буде главна.

    Потребно је да Министарство просвете више пажње посвети талентованим ученицима, да се образује стручна комисија која ће пратити њихов рад, организовати за њих посебне семинаре и радионице и правити базу података која ће касније бити од користи државним органима приликом избора кадрова за битне државне функције и службе. На тај начин може да се смањи „одлив мозгова“. Талентованим ученицима би требало пружити и материјалну подршку.

    Новац утрошен у просвету није трошак, већ улагање у будућност. Побољшање материјалног положаја наставника не видимо у новим наметима на осиромашену привреду, већ у правичнијој прерасподели већ постојећег новца у буџету. Тим новцем би требало да се решава материјални проблем, али и да се улаже у побољшање услова за квалитетније извођење наставе. Материјална мотивација наставника може да се учини и:
  • награђивањем наставника чији ученици освоје награде на републичким такмичењима;
  • награђивањем наставника који се истичу у образовно-васпитном раду, али по јасно утврђеним критеријумима.
    Награде могу да буду новчане и неновчане, а средства могу да се обезбеде из буџета школе и/или локалне самоуправе.

    Школе би требало да имају што више ваннаставних садржаја у складу са потребама времена и будућности. То ће повећавати везаност ученика за школу, помагати им да искажу своје таленте и допринети бољем усвајању градива. Наставници који се додатно ангажују морају да буду мотивисани на одговарајући начин.

    Један од начина за стицање опште културе и проширивање животних видика су школске екскурзије. Нажалост, у последње две деценије оне су изгубиле онај значај које су некада имале, пре свега због све веће либерализације друштва, у којој активно учествују ученици већ од седмог разреда до четврте године средње школе. Све више наставника изражава незадовољство условима под којима се екскурзије одвијају, негодујући због лошег понашања ученика. Уместо да се на екскурзијама научи нешто ново, оне постају ноћна мора за наставнике којима је најбитније да ученике врате родитељима живе и здраве. Да би се стање у овој области поправило потребно је да се уради следеће:
  • боља васпитна припрема школе пред екскурзију, са јасним инструкцијама просветних власти;
  • да школе имају право да не воде на екскурзију оне ђаке који праве дисциплинске проблеме;
  • боље планирање образовног дела екскурзије, са акцентом на истраживачки рад и повезивање са градивом.
    Потребно је да се доследно поштују прописи о организацији екскурзија и да се испита да ли постоје злоупотребе у вези избора туристичких агенција.

    Постоји проблем статуса одређених битних изборних предмета – „грађанског васпитања“ и „верске наставе“. Грађанско васпитање би могло да има позитивну улогу када би се бавило конкретним образовањем ученика за живот у друштву, што делимично и постоји у програму за овај предмет. Међутим, овај предмет се користи и за наметање одређених политичких и идеолошких вредности, поготово на средњошколском нивоу, што никако не би смело да буде дозвољено. Ако би се грађанско васпитање свело на упућивање ученика како да се снађу у одређеним практичним друштвеним ситуацијама, без примеса политике и идеологије, онда би оно испунило смисао свог постојања. У том случају требало би омогућити ученицима да изаберу оба предмета, један или ниједан, а не да бирају између њих. Уџбеници за верску наставу би требало да буду прилагођенији узрасту ученика.

    Бављење спортом, када су у питању ученици школског узраста, последњих година је у великој кризи. Појава нових садржаја као што је интернет, посебно фејсбук, довела је до „неконтролисаног везивања“ деце за рачунар, што за последицу има недовољну физичку активност, а ово доводи до разних здравствених проблема. Испоставља се да су обавезна три часа физичког васпитања у основној школи недовољна за правилан физички развој деце. Потребно је да се покрене широка друштвена акција популарисања спорта и физичке активности, а и постојећа организација школског спорта морала би да претрпи одређене промене, при чему пре свега мислимо на ваннаставне спортске активности ученика које се изводе у клубовима и плаћају. Тренутно су школе препуне спортских клубова који наплаћују чланарину ученицима, што утиче на кућни буџет, а онемогућава бављење спортом сиромашним ученицима. Држава (локална самоуправа) мора да обезбеди буџет из кога ће се финансирати наставници физичког васпитања или тренери како би похађање спортских активности ван наставе било бесплатно. Једино на тај начин би школски спорт могао да се омасови, чиме би се побољшало свеукупно здравствено стање нације.

    Рад Ученичког парламента у средњим школама може да испуни улогу ако се ово тело буде бавило питањем побољшања услова у којима се настава одвија, дисциплином ученика у школи или организовањем разних ваннаставних активности којима би ученици били иницијатори. Преко Ученичког парламента не би смела да се врши политичка и идеолошка пропаганда.

    Ово су само неке од мера које сматрамо битним, а које се морају предузети да би се осетио бољитак у просветном животу. Њихов списак је отворен, јер има још проблема који би могли да се реше у релативно кратком року. Међутим, побројане мере неће дати прави резултат уколико се не десе суштинске промене које смо назвали дугорочним мерама, а које највише зависе од политичке воље. Без измене друштвеног односа према просвети и постављања ствари на своје место ниједна мера неће дати плод, па ни најсавршенији закони.

Будите у току!

Пратите нас на друштвеним мрежама: