Пред читаоцима је текст Зорана Чворовића, подељен у седам делова (сваки дан ће бити објављиван по један у наредних седам дана) који је писан за књигу Владимира Димитријевића „Са Дверима, за Србију“ која ће ускоро изаћи из штампе – Увод
Шта ће хришћанин у политици?
Да ли је могућа хришћанска политика у постхришћанско доба?
Зашто се спуштати у свет препун канџи и чељусти, у коме, по свему судећи, нема места за Христа који је Јагње Божје?
Да ли је могућа хришћанска, светосавска политичка делатност?
Да ли је могућа организација која би се том делатношћу бавила?
На та, и друга питања, књига Владимира Димитријевића „Са Дверима, за Србију“ покушава да пружи одговор. Наиме, Двери српске, у чијој борби, као нестраначка личност, Димитријевић учествује још од Савиндана 1999, заснивају своје политичко прегнуће на духу светосавског патриотизма. Један од првих бројева часописа „Двери српске“ био је посвећен Светом Сави и светосављу, које је св. владика Николај звао „православљем српског стила и искуства“.
О родољубљу Светог Саве или, речју владике Николаја, о национализму Светог Саве, сведоче бројна места у његовим житијима. Да би показали сву дубину осећања Светог Саве према српском народу његови биографи, Доментијан и Теодосије, најчешће користе семантички вишеслојан израз бол за отачаством. Тако, када се бугарски велможа Стрез припремао да нападне српску државу, Свети Сава, како вели животописац Теодосије, „састрадаше и душом за отачаство, и био је у скрби за народ свог племена, јер помишљаше како је у сукобу многа оружја немогуће да прође без смрти многих”. Када се са севера над Србијом надвила угарска опасност, Сава је поново био у улози миротворца и, како бележи Доментијан, „оде са љубављу, послушавши свог брата, и веома болећи за стадо своје”. Ипак, сву снагу Савине састрадавајуће љубави за отачаство, због које је жртвовао и монашки мир светогорске пустиње враћајући се у метежни свет, најбоље осликава део из беседе коју је Свети Сава изговорио на знаменитом Жичком сабору 1221. године: „Знате, дакле, и чусте за моје најпре једно па друго бежање од вас у пустињу, и да не претпоставих ништа од красота овога света Божијој љубави, нити ишта од видљивих лепота на земљи сматрах блаженим до да прионем Богу у молитвама. Али вас ради, саплеменика ми, свету и слатку ми пустињу оставих, и не дођох да тражим ништа више, до ли душе ваше. Тако рећи, ради ваших душа и душу своју омрзнух, сећајући се старих светих, који су у болу срца за своје саплеменике Богу говорили: Ако спасавајући спасеш народ овај, ако ли не, онда и мене испиши из књига које написа! На њих се угледајући и саосећајући с вама, вашега ради спасења и своје спасење презрех.”
Политички живот је најчешће вртложење људских страсти, од гордости до властољубља, али је, за хришћанина који у политичку арену улази, увек важно да осећа тај светосавски «бол за отачаством», да му, како каже Димитријевић, увек на уму буде реч владике Николаја: »Човек изнад свега, а Бог изнад човека», и да његова борба увек буде да Србија остане икона, а не постане септичка јама.
Најдубљи непресушни извор Савиног родољубља било је његово богољубље, јер је сав Савин труд око српског народа имао само један циљ, да гентилну историјску заједницу – етнос преобрази у есхатолошки народ Божији – лаос, да новом Израиљу буде нови Мојсије. Труд Димитријевића везан за Двери увек је, између осталог, био да члановима покрета помогне у незаборављању чињенице – овде, на земљи, боримо се за небеско, што и значи оно дверјанско:»Како радили, тако нам Бог помогао».
Родољубље није било сметња Савиној жаркој жељи да до краја испуни Христову заповест – Господу, Богу своме, клањај се и њему јединоме служи (Мт. 4, 10). Напротив, Свети Сава је својим саможртвеним родољубљем потврђивао богољубље јеванђељског пастира доброг, који живот свој полаже за овце (Јн. 10, 11). Зато у акатисту Српска црква пева Светом Сави: „Радуј се, жртво угодна, која си себе за Род принела! … Хотећи спасити Род свој од гордости, смирио си се, богонадахнути Оче Саво, стога се превазнесе име твоје више од сваког имена у Отачаству твоме.” Тако је најистинскији одрицатељ света међу Србима, био најоданији слуга свом народу, из оваквог Савиног архетипског избора, апсурдног за материјалисте свих фела, родио се, како истиче Св. Јустин (Поповић), видовдански етос српског родољубља, изказан стихом народног певача – Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека. У том смислу, Димитријевић је, скупа са Дверима, борбу за Косово и Метохију у саставу Србије схватао не само политички, него и мистички: ова Света Земља је, како Димитријевић каже, «слемењача» нашег народног дома.
Иако припадници Двери поштују сваког учесника на политичкој сцени ако му је истински стало да демократије и владавине права, они се, зарад политичког успеха, не могу одрећи свог хришћанског утемељења, о коме у овој књизи сведочи и Владимир Димитријевић. Православље је, кажу упућени, увек и правоживље. Јер, оснивањем аутокефалне Српске Цркве, Свети Сава нас је упутио не само ка вери, него и ка животној прагми. Домаћа национална Црква била је најбоља школа за неговање домаћинског духа и радиности, који ће почев од Светог Саве красити српске манастире, као економски најузорнија српска домаћинства. Само се самопрегорним пастирским радом националног, српског клира може објаснити нагли верски полет који је захватио српске земље после 1206. године када почиње Савино игумановања у Студеници, а посебно од стицања аутокефалности 1219. године.
Због сотериолошки мотивисаног родољубља, „основу и центар свега Светосавског национализма чини народна црква”, која је од Срба требала да створи, као истиче Св. владике Николаја (Велимировића), „један народ, тесно саткан и чврсто сједињен у једном духу, једној вери и једној моралној и националној дисциплини, слично неком камену монолиту.” Суштину оваквог народног јединомислија, као централног појма српске средњевековне политичке философије, коме је подједнако био стран деперсонализовани индивидуализам и деперсонализовани колективизам, Савини агиографи објашњавају кроз уподобљавање тројице светих Немањића – Немање, Саве и Стефана, Светој Тројици: „Три светила сведочанства Божјег подигнута од истинитог Бога ради привођења свога отачаства ка Богу … имајући јединомислећу вољу у три тела, сви јединодушни једно мислећи и на једно гледајући, сви нађоше један пут живота.”
То је висок и тешко остварив захтев који се поставља пред сваког хришћански државотворног Србина.
Иако примена хришћанских идеала у политици, што због објективних околности (живота под «меком окупацијом» Запада и влашћу домаће кловнократске «елите»), што због личних слабости (а колико ли их свако од нас има?) не личи увек на оно што се очекује, сама чињеница да постоји Српски покрет Двери са светосавским циљевима је, по Димитријевићу, веома значајна. Јер, каже он, било би срамота да после толико векова српске историје немамо у политици неког ко се за хришћанске идеале залаже. Управо је то један од кључних разлога што је мржња према Дверима, како код лажних патриота Вучићевог табора, тако и код лажних представника «грађанске опције» (у ствари, титоиста – глобалиста) несразмерна утицају Двери на нашој политичкој сцени. Ова мржња је, у ствари, усмерена ка светосавски и светолазаревски утемељеном родољубљу и она ће, док год је буде, бити посредан доказ да Двери иду, са свим неизбежним слабостима, путем који су нам оставили Свети Сава и цар Лазар.
Зато је књига Владимира Димитријевића битан оријентир који показује шта је архетипска основа једне политике коју многи на политичкој сцени Србије на све начине желе да уклоне са јавног хоризонта.