Пред читаоцима је текст Зорана Чворовића, подељен у седам делова (сваки дан ће бити објављиван по један у наредних седам дана) који је писан за књигу Владимира Димитријевића „Са Дверима, за Србију“ која ће ускоро изаћи из штампе – 3. део
Први аксиом правне свести, по Иљину, јесте „закон духовног достојанства”, који он одређује као „осећање сопственог достојанства” које треба да поседује човек здраве правне свести. Осећање сопственог духовног достојанства је потврда човекове духовне укорењености и као такво оно је јемство да ће појединац „правилно решити спор између духовног призива и инстинкта самоодржања.“ Пошто се „уважавање свог духовног ‘ја’ налази у основи животне борбе за субјективно право”, без осећања личног духовног достојанства „нису замисливи ни борба за право, ни политичка самоуправа, ни национална независност”, Једном речју, „човеку као субјекту права и творцу права неопходно је самопоштовање.” Иљин упозорава да „само субјект, који зна или, у крајњој линији, осећа своје духовно достојанство може да поштује право и да истовремено ствара такво право које не би било понижавајуће за човека, које не би кварило начин његовог живота и не би служило порочним и смртним страстима.” Насупрот томе, „грађанин лишен тог осећања политички је неспособан, а народ који није вођен овим осећањем осуђен је на тешка историјска понижења”. Поштовање сопственог духовног достојанства треба да буде својствено сваком појединцу, али и народу као органској духовној заједници, и зато, речју Иљина, „национално самопоштовање треба одгајати у народу лагано и дуго. Вишегодишњи рад Владимира Димитријевића усмерен је на то да код читалаца и слушалаца побуди осећање да су они, саздани по лику Божјем, носиоци не само права, него и дужности, а његова борба против Вучићеве кловнократије има за циљ, између осталог, да Србима врати свест да они нису ничији робови и поданици, него слободне личности које граде садашњост и будућност своје земље.
Други аксиом здраве правне свести је, каже Иљин, „закон аутономије”. Реч је о способности појединца и народа да „самостално себе усмери и самостално собом руководи, да има снагу да усмерава живот као добрим циљевима”. Иљин указује да човеку, као „духовном бићу, приличи да самостално увиђа и зна шта је добро а шта зло, где се завршава право, а где почиње обавеза, да самостално тражи и проналази, проналази и одлучује, одлучује и поступа сагласно својој одлуци и, извршивши радњу, отворено призна да је радњу извршио свесно и намерно, следећи своје убеђење и преузимајући на себе сву одговорност за учињено”. Стога појединац, закључује Иљин, не сме да буде „објект власти и проста психо-физичка индивидуа, већ духовно биће, коме је аутономија потребна као ваздух”, пошто „бити грађанин, у истинском смислу те речи, значи водити аутономни духовни живот, имати аутономну правну свест и самостално градити свој живот и живот своје државе”. Иљин истиче да закон духовне аутономије претпоставља таквог грађанина који „има сопствена уверења у политици: он мора да разуме суштину државе и власти, он мора да разуме духовну природу и сврху политике, и, најважније, он мора да има свесну и зрелу вољу за остварење објективног циља права и државе.” Притом, аутономни духовни живот стоји у непосредној вези са осећањем сопственог духовног достојанства, као првим аксиомом здраве правне свести, јер је „истинита аутономија доступна само оном ко се духовно самопотврдио и у себи учврстио духовно достојанство.
Стога, Иљин упозорава да „ослободити се, не значи разуздати се, већ научити се слободном прихватању права и обавеза”. У основи „спољашњег самоопредељења човека мора да се налази духовна зрелост”, стога „роб уистину може бити ослобођен изнутра, а не споља.” Следствено, „духовна аутономија је услов здраве правне свести и само таква правна свест је способна да носи терет спољне слободе”. Иљин скреће пажњу на то да „државна власт треба да васпитава народ да води самостални живот,” пошто „изградити државу, значи створити у народу способност за духовну аутономију”. Да би одговорила том задатку државна власт мора да „овлада самосталном правном свешћу”, која је „духовно компетентна да ствара право и поредак”. Зато се Димитријевић, речју и сведочењем, бори против сваке оне власти која од човека прави будалу, трујући га лажима и обманама, неморалом и развратом, глупостима и гадостима. И Двери и Владимир Димитријевић стога траже најозбиљнији обрачун са различитим ријалити програмима који служе да људе учине хипнотисаном гомилом, неспособном да мисли и дела, која је чак и кловну попут Александра Вучића спремна да се преда као месији.
Као трећи аксиом здраве правне свести, Иљин означава „узајамно духовно поштовање људи”, јер „правни односи почивају на узајамном духовном признању људи”. Ступајући у правне односе субјекти признају своје духовно достојанство и духовно достојанство другог субјекта, као и обострану аутономију да изјавама воља стварају право. При том је први аксиом – осећање сопственог духовног достојанства, органски повезан са трећим аксиомом здраве правне свести – узајамним духовним поштовањем људи. Јер, „да би човека поштовали, он најпре треба да поштује сам себе”, „ко не уме да поштује себе, неће умети ни да поштује друге”. Пошто се узајамно поштовање заснива на узајамном поверењу грађана, „онај који очекује поверење од другог, мора сам да верује себи”. Следствено, „онај који не верује ни својој одлуци, ни својим речима, тај почиње да изазива неповерење код других, а пошто о другима суди полазећи од себе, почиње да губи поверење у друге”. „Без узајамног поверења”, даље објашњава Иљин, „није могућа морална веза међу људима, а правни односи неминовно се дегенеришу, па се свака лаж и кривица, свака обмана и сплетка, свако вероломство и издаја, показују као апсолутно штетни и чак погибељни у животу људи”. Лаж, закључује Иљин, „уништава јединство људи, њихову комуникацију, њихову солидарност и њихову организацију”. Здрава правна свест може постојати само у оној држави у којој постоји, не само поштовање и поверење међу грађанима, већ и поштовање и поверење државне власти према сваком грађанину, у коме држава, Иљиновом речју, мора да препозна „аутономни духовни центар – правно способног субјекта”. „Нормално је да власт,” додаје Иљин, „препозна у својим грађанима достојне и пожељне сараднике у послу државне изградње.“ С друге стране, „поверење у власт представља духовну снагу која власт претвара у стварни орган народа и у исто време даје народу стварно вољно јединство.”
Димитријевић се, а то се из ове књиге јасно види, од самих почетака своје јавне делатности борио за државу у којој ће власт бити служба и служење, а не терор над грађанима ради сопствених интереса. Политика није брлог, него најодговорнија јавна делатност, од које зависи судбина милиона људи.
(2) Проф. др Зоран Чворовић: Правни патриотизам – шта је то?