Политички живот у Србији не постоји, стање није нормално, зашто новинари постављају питања као да је све у реду?
На јучерашњој конференцији за медије изнова се није појавио нити један једини новинар из режимских медија…
Оно што све нас у опозицији мора обавезивати јесте питање одговорности у борби која нас чека. То се, пре свега, разуме као јасна свест да нико не може самостално да се избори против овако криминализоване и недемократске власти, те да је неопходан минимум заједничничког наступа посебно када је у питању борба за слободне медије и изборне услове. Ако буде било мудрости, у тој борби бићемо јединствени.
Не могу да верујем да постоји било који смислени разлог или сујета појединаца да се не ујединимо око тих суштинских тема. Како ћемо после тога изаћи на изборе и где су наше идејне разлике, све су то теме за нормалну демократску земљу и слободне изборе, што ми нисмо.
Зато желим да се јавно изјасним о нечему чега ни грађани нису свесни. Често нам и новинари постаљају различита питања, која важе у условима нормалног политичког живота. Не можете опозиционим политичарима поставити нормално политичко питање ако нормалног политичког живота нема.
У прилог томе даћу један пример. Ово је већ петнаеста конференција Српског покрета Двери у последњих шест месеци, без обзира на тему и што власт, Вучића или његову породицу не помињемо, већ представљамо наш програм, на којој се није појавио нити један једини новинар из режимских медија, пре свега, оних са националном фреквенцијом и из најтиражнијих дневних листова. Дакле, на петнаест конференција за медије једне опозиционе политичке групације, на којима се представља њен програм и алтернатива постојећем политичком систему, што су прворазредни политички и медијски догађаји, није се појавио ниједан новинар Радио-телевизије Србије, Радио-телевизије Војводине, Телевизије Б92, Пинка, Прве, Телевизије Студио Б, нити један једини новинар дневних листова Политика, Вечерње новости, а да не говорим о Информеру, Српском телеграфу, Алоу, Објективу, Куриру и другима који, заправо, и нису нормални медији. Оно што смо ми данас говорили неће чути 90% грађана Србије, зато што то неће пренети највећи медији у овој држави. Ти људи остају у погрешном уверењу да опозиција не постоји, не ради ништа, те да нико у опозицији нема никакав програм, већ само нападају Вучића.
У таквој ситуацији ви не можете нормално да се бавите политиком. То је чињеница, и поред тога што, наравно, то није оправдање за наше грешке у опозицији. Било је великих грешака, али је за нормално функционисање опозиције пресудно постојање нормалног политичког живота, нормалних медија и нормалног изборног процеса. Пред нама је испит зрелости, да видимо можемо ли да покажемо мудрост на нивоу црногорске опозиција пред прошлогодишње изборе.
А то је – да нема међусобног нападања у нашим редовима, да се формира онај број опозиционих колона који могу да победе актуелну власт, да се ујединимо око заједничких питања која се тичу слободе медија и поштених избора и да тиме пробудимо наду код грађана Србије да има смисла борити се за промену система, изаћи на неке будуће изборе и да има шансе за победу над овом влашћу након девет година или комплетним овим системом после седамдесет и пет година. Видим и осећам да је на нама велика одговорност. Људи ће бити дефинитивно разочарани ако виде опозицију која не може да се договори око елементарних услова као што је заједничка платформа и делегација за преговоре са влашћу. На том испиту ми падамо, а сматрам, и то желим да нагласим, тиме изневеравамо поверење које смо код грађана добили бојкотом прошлогодишњих, лажних избора и жртвовањем парламентарног статуса, финансија и медијског присуства.
Доказали смо да нам нису битне фотеље и да смо принципијелни. Иградили смо темељ поверења, а управо је бојкот који смо покренули довео до преговора између власти и опозиције и скраћење мандата Скупштине и Владе – са четири на годину и по. Било би неозбиљно да ову врсту мудрости и одговорности сада не покажемо и не наступимо заједно у преговорима. Обезбедимо фер изборе, потом нека свако пред грађане наступи са својим програмима, како мисли да треба, на слободним изборима, а грађани нека гласају слободно без икаквих притисака и уцена.