Генерације Срба, још од Темишварског сабора 1790. године па до Српске Војводине односно Српског војводства и Тамишког Баната у револуцији 1848.-49. године, сањале су о посебној српској територијалној целини у оквиру Аустроугарске монархије и у крајњем циљу – припајању матици Србији. Иако је сама Српска Војводина у налету заједничких интереса Аустрије и Угарске у једном моменту укинута, она је била велики подстрек свим потоњим српским политичким првацима да се у годинама снажне мађаризације српског живља које је Аустругарска царевина спроводила, одлучно боре за очување српског националног корпуса.
Та одлука је и данас највећа брана онима који би да Војводину врате у оквире комунистичког Устава из 1974. године, односно да од ње поново направе федералну јединицу која би била стални дестабилизујући фактор и коју би аутономашке снаге снажно користиле за остваривање својих, пре свега, личних интереса и амбиција. Те амбиције су и данас видљиве, кроз стално потпиривање идеје о пљачки Војводине од стране Србије, где се само аминује пљачка природних и привредних ресурса од стране западних демократија и њиховог неолибералног капитализма и при томе занемарује општа распродаја свих ресурса Србије, чиме се подрива и њена независност. Поновно актуелизовање „војвођанског питања“ види се и кроз привидно „добронамерну“ бригу о Војвођанима кроз покушаје договора са министрима у Влади Републике Србије око увођење термина „Војвођанин“ приликом наредног пописа становништва Србије.
Далековидост наших предака треба с тога да остане трајна брана сваком покушају обнове сепаратистичких идеја у Војводини и због тога 25. новембар треба да постане национални празник, као једна од највећих победа српског народа у 20. веку.