Не припадам његовој политичкој организацији. Не слажем се у свему са његовом политиком. Али то сад уопште није битно. Често се не слажем са његовим потезима. Ни то ових дана није битно. Све су то ситнице у односу на чињеницу да су два човека против не само политичког, већ свеопштег лудила у коме живимо последњих осам година, решила да се боре до те мере да могу да угрозе не само своје здравље, већ и животе. И ту престаје политика, несугласице, ту чак престаје и политичка борба. Јер оно што последњих десет дана раде Бошко и Иван није политичка борба. То је борба за ову земљу и овај народ. Не само против владајућег режима. Њихова борба је борба против свеопштег лудила и концепције која има за циљ да овај народ у следећих пола века нестане са лица земље.

       И колико год се не слагао са нарушавањем здравља и угрожавањем живота, те колико год као  саборац ова два човека у борби против безумља у коме живимо био забринут, морам да им се дивим.

Од кад памтим, прати нас она излизана политичка флоскула “сви смо ми Тито”, а касније сви смо ми овај или онај… Нисмо. Сваки човек је индивидуа за себе. А само неки су спремни да мирним, гандијевским, методама иду до краја, не хајући за то што у тој борби могу дати и свој живот.  Ми нисмо они, али они јесу двојица од нас. У овом моменту двојица најхрабријих. Бошко и Иван смогли су снаге да се боре ако треба до краја.

 

Последњих осам година живимо у земљи у којој типови који су на власти, само због баш те чињенице да су на власти, имају могућност и довољно бестидности и неморалности да против својих политичких противника износе гомилу неистина најгоре врсте, а да им сво то време не дају прилику за одговор и одбрану. Креатори медијског линча не само Бошка Обрадовића и других лидера опозиције, већ свих оних који се дрзну да се успротиве безумљу у коме живимо, сматрају да имају политичко, морално и свако друго право да сатанизују кога год желе, али да жртви своје политичке острашћености НИКАДА не дају могућност да о томе нешто кажу на јавном сервису, који припада свим грађанима Србије, јер га они и плаћају.

И баш против тога су Бошко, а за њим и Иван, започели своју борбу. Неколико минута пре него што сам почео да пишем овај текст, прочитао сам одговор Јавног сервиса Бошку Обрадовићу. Очекивано, али баш одвратно. Кажу, не могу да усвоје његов захтев да у ударном термину гостује у информативној емисији у њиховом програму. Јер кажу онда би тако могли сви, рецимо и Марјан Ристичевић.

 Наравно, одговор из Јавног сервиса је пун неистина, глупости и бљувотина, из више разлога.

Прво, из њиховог одговора, закључујем да они сматрају да је Јавни сервис њихова својина, а није, рекох већ, он припада свим грађанима Србије.

Друго, Бошко Обрадовић није “свако”. Није фудбалер који је промашио пенал, нити представник странке која није прешла цензус. Бошко је председник парламентарне политичке странке, која је на последњим парламентарним изборима прошла цензус, али не овај који се сада лажној опозицији спушта на три процента. Бошко Обрадовић је председник парламентарне политичке странке која је на последњим изборима освојила нешто преко пет одсто гласова и он је, свидело се то неком или не, легитимни представник тих људи који су за њега гласали.

Треће, апсурдно је спомињати Марјана Ристичевића и потребу да се он појави у оваквој емисији. За то постоји пуно разлога, али најважнији је тај што нико нормалан у овој земљи не верује у то да би Марјан Ристичевић био посланик да није у коалицији коју предводи Александар Вучић. Њих двојица су дакле иста политичка опција, те ако Марјан жели минутажу на Јавном сервису, морао би да је затражи од Вучића, који као предводник те политичке опције има позамашну минутажу не само на Јавном сервису, већ и на свим телевизијама са националном фреквенцијом. Ристичевић дакле има пуно припадника своје политичке опције на јавном сервису. Искрено, ја би волео да Марјан дође и да цела Србија види ко јој седи у парламенту. А волео би и да објасни што није узео сако који смо му испуњавајући обећање Јанка Веселиновића, однели Миша Бједов и ја. Можда му се није свидео? Не верујем у то. Ко би нормалан поверовао да Марјан има бољи укус од мог друга Мише Бједова и мене. Може бити да се ради о нечем другом. Марјан свакако нема укуса и стила ни приближно као Миша И ја, али може бити да има много више пара од нас двојице заједно, те је овај сако испод његовог нивоа. Али вероватно то нећемо сазнати, пошто његов идејни вођа неће дозволити да нам он то објасни. Објасниће Вучић и неки други.

За разлику од Марјана, Бошка Обрадовића нема ко да представља на Јавном сервису и док је ове власти, нећемо имати прилику да чујемо оно што ја знам, али многи у Србији који верују Јавном сервису и неким другим телевизијама са националном фреквенцијом којима не желим ни име да напишем, не знају.

То што ја знам а неки не знају је да Бошко Обрадовић није фашиста и да са овом идеологијом нема везе.

Бошко је отац, супруг, син, патријахално оријентисан човек који жели добро овој земљи.

Неки ће рећи да ако не може на јавни сервис, може у скупштину јер је посланик. Може, али за то не видим разлог. Владајућа већина је тамо завела  политичко једноумље. Шта би Бошко или било ко из опозиције (не мислим на режимску опозицију) радили у скупштини? Њихов глас годинама се не чује.

Скупштина одавно није оно што би по уставу И закону требала да буде, а то је највише законодавно тело у држави. Све њене ингеренције, као и ингеренције неких других органа одавно је преузео један човек.

И кад скупштина свој посао не ради, логично је да се пред њеним вратима свашта догађа, те да ти догађаји буду важнији од онога што у скупштини говоре Марјан, Ђука и Мартиновић. Јер, на жалост слика у скупштини не одговара стварном стању ствари. Права слика види се испред.

А испред, вођа опозиционе парламентарне странке, пошто не може на Јавни сервис, нити било где где би се чуо његов глас, штрајкује глађу пуних десет дана.

Бошко и Иван боре се за своју земљу и свој народ, на опасан, али дивљења достојан начин. 

То је потез људи који не желе да њихова држава и њихов народ нестану.

Потез због кога као њихов саборац бринем, али се и поносим… 

 

Братислав Марковић, адвокат

Извор: Блог Братислав Марковић