Većinu tužilaca i sudija u Srbiji treba smeniti, a mnogi od njih treba da odgovaraju za učešće u kriminalnim i koruptivnim radnjama.
Nikada do sada nisam bio prinuđen da komentarišem rad srpskog pravosuđa. Smatrao sam da ta samostalna i nezavisna grana vlasti treba da radi svoj posao i da političari u to ne treba da se mešaju. Pogrešio sam. Jedan od najvećih problema našeg društva i države jesu upravo korumpirani javni tužioci i sudije. Na njihovom kriminalnom činjenju u korist političara na vlasti, tajkuna i lopova svih vrsta, kao i na njihovom nečinjenju i blokadi sudskih postupaka u kojima građani treba da ostvare pravdu – počiva kriminalna piramida političke mafije u Srbije.
Nikada do sada nisam tužio nikoga za sve najstrašnije klevete, izmišljotine i laži kojima sam bio izložen za ovih šest godina bavljenja politikom. Smatrao sam da kao javna ličnost moram da podnosim tu vrstu medijskog tereta bez gunđanja i tužakanja. Na svaku neistinu odgovorim, mada retko dobijem medijsku priliku da se čuje i druga (moja) strana i nadam se u zdrav razum građana da razluče šta je dobro i šta je zlo, šta je propaganda i pokušaj da se neko diskredituje, a šta je prava istina.
I kada mi je otac pre pet godina stavljen na stub srama od strane tadašnjeg ministra Velimira Ilića da je kriminalac koji uzima mito kao građevinski inspektor i daje svome sinu za potrebe finansiranja Dveri – ćutao sam, jer znam da Čačani dobro znaju istinu ko je Velimir Ilić, a ko Milisav Obradović, i da niko normalan ne može da veruje dokazanom lažovu Velimiru Iliću. Smatrao sam da je dovoljno zadovoljenje koje će moj otac dobiti na sudu podnošenjem parnične tužbe protiv Velimira Ilića, jednog od najvećih lažova i prevaranata u istoriji srpske politike.
Kada sam čuo da je Osnovni sud u Čačku doneo prvostepenu presudu po kojoj se odbija tužbeni zahtev mog oca kao tužioca a Velimir Ilić faktički oslobađa odgovornosti za neviđeno blaćenje nečije ličnosti i karijere bez ikakvih dokaza – mislio sam da je to samo gruba greška uplašenog čačanskog sudije i da će Apelacioni sud u Kragujevcu to sigurno ukinuti ili preinačiti. Međutim, kada sam video drugostepenu presudu kojom se potvrđuje skandalozna prvostepena presuda i potkrepljuje nepogrešivost „poštenogˮ Velimira Ilića, shvatio sam da je vrag odneo šalu i da ako se ne obračunamo sa kriminalnim ološem u policiji, tužilaštvu i sudstvu ovoj državi nikada neće biti bolje.
Mom ocu ostaje pokušaj revizije ovog skandaloznog sudskog procesa, ustavna žalba i da Velimiru Iliću još plati 126.000 dinara (za sudske troškove) iz zahvalnosti što ga je medijski moralno ubio. Meni ostaje da stanem na put ovoj sudskoj mafiji.
Da li je moguće? Da, moguće je!
Cela Srbija brujala je o laži koju je javno izrekao Velimir Ilić 1. oktobra 2013. godine o mom ocu kao kriminalcu koji čak ne uzima pare za sebe već za stranku svoga sina. Jedino srpski sudovi o tome ne znaju ništa i odbijaju da kazne ovog političkog monstruma koji je uvek spreman da u obračunu sa političkim protivnicima koristi najniže metode. Čačanski sudija koristi i jednu neverovatnu formulaciju da ju je Velimir Ilić uverio da on to nikada nije izjavio, iako je to pročitala, čula i videla cela Srbija, i uprkos tome što je novinarka kao svedok potvrdila da je to čula lično od Velimira Ilića u holu Narodne skupštine. Evo citata iz prvostepene presude koju je potvrdio i Apelacioni sud: „Sud je poklonio veru iskazu tuženog kako ministri komuniciraju sa novinarima, jer je ostavio utisak da govori istinuˮ. Dakle, sud je presudio da Velimir Ilić nije rekao ono što je rekao. Između Velimira Ilića i Milisava Obradovića država se opredelila za Velimira Ilića i zgazila jednog časnog čoveka bez mrlje u karijeri.
Da li je moguće da je za sudije relevantna reč Velimira Ilića? Od kada to sudovi umesto utvrđivanja činjenica presuđuju na osnovu utiska? Oni se očito prave ludi i sve nas prave ludima jer dobro znaju da je u pitanju ministar i političar koji je patološki lažov i koji je javno na medijima tvrdio da nema brata iako ga ima. Gde je kraj ovom gaženju dostojanstva svih nas običnih građana Srbije? Da li to znači da politička baraba na vlasti može da uradi bilo šta i da nikada za to neće odgovarati pred zakonom?
Većinu tužilaca i sudija u Srbiji treba smeniti, a mnogi od njih treba da odgovaraju za učešće u kriminalnim i koruptivnim radnjama. Tužioci i sudije će kad-tad morati da odgovaraju za sve nezakonite radnje. Ono što se desilo mom ocu je kap u moru nepravde i zla koje se valja srpskim pravosuđem. Možda se vama članovima političke mafije u Srbiji čini da ste svemogući, da vam niko ne može ništa i da možete da radite šta god hoćete, ali ja vam obećavam da nećete moći dokle hoćete. Da bi ova država stala na noge i povratila red i poredak – vi morate da letite sa državnih funkcija i da završite u zatvoru za sve ono što ste radili.
I, da se razumemo: ovo nema veze sa mnogim časnim ljudima iz Nove Srbije koji su mi se više puta lično izvinjavali zbog ovih neverovatnih laži njihovog predsednika. Ovo – u krajnjem – nema veze ni sa Velimirom Ilićem, svi znamo ko je i kakav je, ovo ima veze sa sudijskom mafijom koje ne radi svoj posao.
Pravda je ono što danas svaki Srbin oseća kao svoju najveću muku pored nemaštine. Nekada se čini da nam je nepravda teža od siromaštva. Neko mora da odgovara za svu pljačku ovoga naroda i države, svo bezakonje, sav lopovluk… Svi državni službenici koji su u tome učestvovali treba da znaju da se neće izvući, jer su svi bili karika u lancu političke mafije, kriminala i korupcije koja je upropastila naše živote i budućnost naše dece. Stavljam sebi u svoj najveći politički zadatak da se sa vama obračunam. Ili vi ili mi, obični građani koji trpimo nepravdu. To je to. Dotle je došlo! Nema druge!
Autor je predsednik Srpskog pokreta Dveri