Boško Obradović: Zašto sam 'napao' Maju Gojković

Politička ispovest jednog običnog srpskog narodnog poslanika

Ako ste, poštovani čitaoci, prevideli znake navoda u naslovu ovoga teksta i pomislili da sam konačno priznao nasilje nad ženama po kome sam inače poznat u široj javnosti, to je onda najbolji dokaz da ste i Vi žrtve ove medijske propagande koja neprestano traje u poslednje dve godine. U celoj toj ujdurmi vladajućeg režima i pokušaju medijskog etiketiranja i eliminisanja jednog od glavnih opozicionih protivnika, meni lično su najspornije dve stvari:


1.    Kako se niko nije zapitao zašto se narodni poslanici Dveri bune u Narodnoj skupštini i šta je pravi razlog njihove reakcije, odnosno da li je moguće da su četiri narodna poslanika opozicije u ovom trenutku isključena iz daljeg skupštinskog rada, od toga dva šefa najaktivnijih poslaničkih grupa opozicije, a da u tome nikome nije ništa sporno?


2.    Kako su to obični, fakultetski obrazovani, porodični i pristojni ljudi najedanput postali nasilnici koji prave incidente i biju žene?




Jasno je da naprednjački partijski mediji gađaju u ono što je sama suština Dveri: Dveri su za porodicu na prvom mestu – optužiti ih da biju žene, Dveri su rodoljubive – oklevetati ih da su američki plaćenici, Dveri su tradicionalne – izmisliti da su ukrali pare od Crkve, Dveri sarađuju sa svima u Evropi koji kritikuju EU i NATO – isprozivati ih da se sastaju sa fašistima raznih vrsta. To što je sve ovo najobičnija autoprojekcija SNS, jer  Aleksandar Vučić i njegovi najbliži saradnici zaista vrše nasilje u porodici, zaista služe interesima Zapada, zaista ruše tradicionalne vrednosti i zaista sarađuju sa osvedočenim srpskim neprijateljima i ratnim zločincima – to nema veze, važno je da bude zaustavljen rast Dveri, jedine političke opcije u Srbiji koja iza sebe nema afere, nije kompromitovana učešćem u vlasti, koju nemaju u fioci i koja nije pod kontrolom.  


Ali, to je sve manje-više jasno svakome ko misli svojom glavom u Srbiji. Za evo 42 godine života iza sebe nemam nikakve probleme sa zakonom i drugim ljudima, nisam nikada učestvovao ni u kakvim incidentima i sukobima, ako ne računamo verbalne čarke dok smo igrali fudbal ili basket kao klinci. Jednostavno, privatno nisam konfliktna osoba, što mogu potvrditi svi koji me lično znaju.


Često dobijam komentare i da sam privatno mnogo opušteniji, nasmejaniji i prijatniji nego u javnosti, u skupštinskom nastupu i na medijima, iako to smatram pogrešnom percepcijom jer po mom mišljenju javni i medijski nastup u politici traži ozbiljnost. Zašto bi onda neko takav odjednom postao nasilnik i onaj koji bije žene?




Međutim, ima jedna stvar koju organski ne podnosim, a to je nepravda. Ne mogu to baš mirno da trpim i pređem preko toga kao da se ništa nije desilo. Neko ti godinu dana u Narodnoj skupštini isključuje mikrofon kad hoće, ne daje ti replike nakon niza najgorih uvreda na tvoj račun, pravi te budalom, kažnjava te sa više desetina opomena i na kraju isključuje samo zato što postavljaš poslanička pitanja, što je jedna od osnovnih obaveza zbog kojih te je narod birao za svog zastupnika.


Šta treba da uradimo u tom slučaju? Da sve prećutimo, da pustimo da nas gaze, maltretiraju i ponižavaju? Ja nisam od tih. Pritom, nikada, ali apsolutno nikada nisam učestvovao niti u jednom fizičkom incidentu niti je za 18 godina postojanja Dveri poznato da se na našim akcijama dogodilo bilo kakvo nasilje. Uostalom, zašto nema snimaka tog nasilja? Zar se ti dokazi besomučno ne bi vrteli na naslovnim stranama naprednjačkih propagandnih centara da je tako nešto ikada zabeleženo?


Ima još jedna stvar, koju Srbi ozbiljno potcenjuju i ne žele da razumeju: da nema uspešne politike bez novca i finansijske pomoći onima koje te zastupaju i govore u tvoje ime. Čujem svakodnevno mnogo zahteva da se naprave opozicioni mediji, da se izađe na ulice, da se pokrene maksimalna borba protiv ove vlasti, ali je malo onih koji su spremni da pomognu u ostvarenju ovih ideja, bilo finansijski bilo direktnim ličnim uključenjem u političke  aktivnosti. Najčešći izgovor je da se ništa ne može promeniti.


Moram to da kažem veoma otvoreno i iskreno: to je licemerje, a često i kukavičluk. Svi vidimo i znamo da ovako više ne može, da ova vlast ne valja, da nam niko drugi sa strane neće rešiti naš problem, da u Dverima sad imamo jednu novu generaciju koja zaista može nešto da uradi na političkim promenama u Srbiji, ali ipak nismo spremni da damo sve od sebe da naša politička priča uspe. Mogu da razumem nepoverenje u političare i dosadašnja brojna razočarenja, ali ne vidim drugu opciju sem da zajedno probamo ponovo.




To je upravo ono na čemu radi vladajući režim: da nas ubedi da nemamo šansi, da medijski oblati sve naše predstavnike, da nas sve natera da dignemo ruke i odemo u inostranstvo a da oni ostanu da nesmetano vladaju uplašenima, ucenjenima i nemoćnima…

Zato sam digao glas i pobunio se i u RIK-u, i u Narodnoj skupštini, i ispred TV PINK, i na svakom drugom mestu gde se laže, krade, pljačka, vređa i ponižava ovaj narod i ova država. To je uloga političara: da se poturi umesto naroda, da pokaže hrabrost i iskaže viziju, a na narodu je da se opredeli: hoće li da živi u ropstvu vlastima ili slobodi. 


 Autor je narodni poslanik i predsednik Srpskog pokreta Dveri