Албански мини шенген је у интересу Вучићевог режима, али не и у интересу Србије
Након уласка Румуније, Бугарске, Хрватске, Пољске у Европску унију, њихови грађани похрлили су да нађу посао у Немачкој, Француској, Великој Британији, Холандији и другим развијеним земљама Уније. Тиме су на неко време оборили цену рада у Унији и директно угрозили посао и егзистенцију једног броја грађана развијенијих држава. Процес је савршено одговарао крупном капиталу и владама које су очигледно имале неки удео у профиту.
Суштина нашег мини шенгена са Албанијом, Северном Македонијом и вероватно «Косовом», је сасвим идентична. У Србију ће порхрлити јефтина радна снага из ових земаља, обарајући нашу просечну цену рада. Такође, у Србију ће се сад увозити још више јефтиних пољопривредних производа из ових земаља. Треба имати у виду да су ове земље на југу, те да све културе код њих раније сазревају. То значи да ће улаз тих производа уништити цену српским узгајивачима раног поврћа а можда и воћа. Албанско поврће биће доступно већ у априлу по изузетно повољним ценама и српски произвођачи који држе пластенике можда ће морати да ставе кључ у браву.
Албанија је по брзини развоја пољопривредног сектора и по субвенцијама које даје за пољопривреду (према подацима које има Савет за економију Двери) на четвртом месту у Европи, а Србија је на зачељу. Управо због поменутих субвенција, цена албанских пољопривредних производа је конкурентнија од домаћих, а ту и наш увознички лоби, близак по правилу режиму, види своју прилику за лаку зараду. Наш председник, Александар Вучић, изјављује да «неће пољопривреда подићи Србију, већ индустрија». Дакле, он, који доноси све одлуке у Србији, сам не верује у пољопривреду и зато у њу не улаже.
Из Србије је у протеклих десет година емигрирало много квалификованих и висококвалификованих грађевинских радника, који су неопходни за експанзију домаћег грађевинског сектора. Грађевинска мафија, која контролише један од најпрофитабилнијих послова у Србији, и у тесној је спрези са владајућим режимом, има потребу за јефтином радном снагом. То је сигурно један од главних мотива режиму да потпише мини шенген, поред чињенице да режим то чини по диктату Немачке, која тако, преко Србије, планира да развије своје традиционалне савезнике, Албанце. Албански радници су добри зидари и раде за цену од 10 до 30 евра на дан, за разлику од Румуна који неће радити испод 40-70 евра на дан, зависно од квалификације.
Све ово треба Александру Вучићу да би продужио период своје владавине. Он тако купује време и продужава период боравка у предворју Уније, где има задатак (сада и уз помоћ овог мини шенгена) да српске грађане константно сиромаши, јер су управо као сиромашни они потребни страним инвеститорима. А Немачка не може да дозволи да Србија уђе у Унију пре Албаније, «Косова» и Македоније, јер ће тиме Србија као традиционални непријатељ Немачке стећи стратешку предност над традиционалним савезницима Немачке. И ту се интерес Немачке поклопио са интересом Вучића.
Све док је Србија у предворју Уније, диктатор зна да може несметано да се бави корупцијом, јер Унија такав ниво корупције унутар себе сигурно не би трпела. Продужавањем времена у статусу кандидата, Србија се исцрпљује да би ушла у Унију тако опљачкана и осиромашена, да ће њен суверенитет у сваком смислу бити обезвређен. Србија ће морати да плати цену развоја Албаније и Северне Македоније и неће јој бити допуштено да уђе у Унију све док се ове две државе не развију подједнако као и Србија. Оне ће се развијати управо преко наших леђа.
Обарање цене рада и обарање цене хране је баш оно што треба диктатору за кога иначе гласају најсиромашнији. Обарање цене рада је ту да би сиромашни остали сиромашни, и тако приковани за егзистенцијални минимум остали под пуном контролом, уцењени радним местима или поткупљени да дају глас за 1000 динара. Сада када је потписан мини шенген, Вучић може да одахне јер је тима минимизирана могућност за повећање стандарда грађана Србије, а повећање стандарда грађана је опасност за режим, који би изгубио могућност да уцењује бираче послом и егзистенцијом. Обарање цене хране је ту да би гласачко тело имало шта да једе за ту малу плату или пензију коју добија. Као колатерална штета свега овога(а заправо корист за режим), биће уништен српски сељак, чија ће имања онда да откупе у бесцење они који су се обогатили у овом режиму и да започне нови циклус инвестиција, овога пута у храну – али тек када српски сељак не буде више конкуренција братији.
Интересантно је да ССП (Споразум о стабилизацији и придруживању), који је некритички отворио наше границе, није изазвао у Србији ефекат изједначавања нашег стандарда са стандардом ЕУ, али је довео до феномена изједначавања наших цена са ценама у ЕУ. То се није десило само из следећег разлога: клика која влада Србијом није дозволила да ефекат примене ССП буде повећање стандарда грађана Србије! Богате грађане Србије нико не би могао да уцењује за глас на изборима, нити би Србија била Мека за мултинационалне компаније које не желе да поштују еколошке стандарде и да плаћају раднике као у ЕУ. Дакле, само док је систем овако наштимован, диктаторски режим може владати.
Сада, уместо уласка у ЕУ и дизања стандарда, пролонгира се агонија тако што се на уштрб нашег БДП подиже стандард Албанији и Северној Македонији и «Косову» у перспективи. Зашто би се Србија одрекла стратегијске предности које има у односу на земље које је окружују, када западне земље за ту стратегијску предност на глобалном нивоу воде ратове, не допуштајући никоме да својим убрзаним развојем компензује исту? Примери Либије, Сирије довољно говоре.
Да ли се наставља процес слабљења Србије науштрб других, све док се Србија не ослаби толико да буде лак плен дословце свакоме?
Управо са Српским мини шенгеном, који предлажу Двери (Србија-Црна Гора-Република Српска), Србија би свој друштвени и економски потенцијал ставила у службу развоја других српских средина попут Републике Српске и Црне Горе, а не држава у којима Срба скоро уопште да и нема.
Такође, са резервом према ЕУ, Србија би могла да размишља о томе да са ЕУ испреговара боље услове за сарадњу од ових вазалних, који су тренутно на снази. Да не причамо да се овим албанским мини шенгеном отварају врата за усељавање Албанаца у Србију, што је прва фаза у будућој албанизацији наше отаџбине, по Косовском рецепту.
Да ли је опстанак режима Александра Вучића заиста вредан тога да се све ово деси?
Др Милорад Маринковић
Члан Председништва Двери