Не каже народ тек онако да не пада снег да покрије брег, него да свака зверка покаже свој траг. Поготово не пада у августу, мало пре предизборног септембра који и у редовном стању обилује турбуленцијама. Избори су на пролеће, али је већ јасно видљиво да драгоцено време лагано истиче. Само наивни могу веровати да ће победник бити одлучен на сам дан избора. И било би дивно, да није бајковито, да то буде неко „школован, одмерен, благ, културан и образован, да разуме време у коме живимо и коме материјално није примат“. Реалност је ипак сурова, пријатељи! Биће снажно подржан или онај ко је довољно кооперативан или онај који може понудити више, брже и јаче.
Што се тиче Двери, ништа ново. Само што рафална паљба тренутно долази са друге стране, скоро па са леђа. По интензитету и количини увреда види се да је дуго тињало и да је у једном тренутку морало доћи до ерупције. Почело је у априлу када су Двери правилно процениле да је од две фарсе од преговора о изборним условима мања она која се одвија без европарламентараца, којима је стало до демократије у Србији као до већ поменутог снега у августу, док владар ипак има жељу да бар минимално поправи сопствену слику у њиховим чврсто затвореним очима. Двери не гаје наду да су могући регуларни изборни услови, али је ваљда и барем толико јасно да сваки и било где изборен уступак од стране власти доноси добро свима у опозицији, како онима који се боре за место под сунцем тако и онима који гаје далеко веће амбиције.
Оно што је препунило чашу декларативно либералном и декларативно левом сектору у Србији и њиховим новоформираним десним изданцима и довело до потпуне ескалације, било је присуство Двери разговорима о Косову и Метохији и Републици Српској са државним врхом Србије и Републике Српске. Суштински извор проблема је у оном о чему и садашња и бивша власт имају исту, дубоко погрешну идеју наслеђену из једнопартијског система, да су владајућа странка или њена персонификација и држава нераскидиво повезани. Тако исконструисана реалност је плодно поље на коме цвета „издаја“ и расту „издајници“. Бити огорчена опозиција власти еквивалент је издаје са једне, а подржати је у било чему што је добро, бар и у намери, издаја је са друге стране. У таквој „реалности“ критика власти је опасна, а гласање за владајућу странку патриотски чин.
За Двери, држава и њени интереси не могу бити партијска ствар без обзира ко је на власти и каква је та власт. И ту нема трговине и „куповине“ било чије наклоности. Ово вреди у истој мери и ништа мање и за опозицију. Доличну власт је тешко притиснути, а видимо да су притисци су све јачи. Било би дивно да су сви они бар примерни, али нису и чак су веома, веома далеко од тога . Са друге стране, времена нема, тренутак је преломан, а сваки евентуални губитак може бити тешко или готово у потпуности надокнадив.
Што се тиче салве увреда упућених како председнику, тако и целокупном чланству Двери мора се нагласити да се ми никада нисмо огрешили о Србију, нисмо изневерили своја уверења, нисмо били на власти, међу нама нису очеви оснивачи тренутно владајуће странке, нисмо јој поплочали пут ка власти, нисмо кажњавали градове и општине који погрешно гласају, нисмо урушили вредносни систем, нисмо исмејали правни и школски систем и нисмо ставили подаништво на пиједестал. Али јесмо и бићемо, што је добро смислио један од наших бројних душебрижника, контраендорфин на српској политичкој сцени. И то двоструки. И за садашњу и за бившу власт. И од тога се не може побећи, пријатељи! Бићемо досадни као мушице и иритираћемо како заклетог официра, тако и осталу дружину која са бројних пешчаних кула осматрачница жустро повлачи увек деликатну границу између демократског и националног, при чему за прво важе највиши стандарди, против чега немамо ништа, а од овог другог шта остане. Са тим се никада нећемо сложити, као ни са дневном злоупотребом крупних државних питања у пропагандне сврхе. Ићи ћемо свуда где ми мислимо да је потребно, ма колика била цена. А ако било ко, са било које стране има добар предлог за промену овог накарадног система бићемо врло конструктивни.
На древно питање „Quo vadis?“ („Где идеш?“) давно је одговорено. “Romam eo iterum crucifigi!“ („Идем у Рим да ме поново разапну!“).
Др Синиша Јагодић
Члан Председништва Двери