Ових дана и месеци навршава се 80 година од једног од најстрашнијих погрома који је начињен над српским народом у Босни, Херцеговини, Далмацији, Лици, Банији, Кордуну, Славонији и другим деловима тзв. Независне Државе Хрватске. Био је то покољ који је имао све карактеристике геноцида – по намери, организацији, делу, а и по резултату. И то је био план, а не одмазда за устанак, како се данас прича у Хрватској, чак и за Јасеновац.

       Можда ова превара и успе у даљој будућности ако се инсистира само на Јасеновцу, а заборави на постојање система логора Јадовно који је почео са радом много пре устанка и где је за четири месеца рада убијено минимум 10 000 људи, убедљиво највећим делом српске националности. Број страдалих је наведен само из разлога указивања на високу ефикасност уклањања православног живља које је планирано давно пре почетка рата. Иначе, никаква расправа о бројевима убијених нема смисла из простог разлога што је убијен највећи могући број људи у датом тренутку и у односу на тренутну „технологију“. Да се физички могло убити више, било би и више страдалих, што сваку овакву расправу чини беспредметном и прилично увредљивом за потомке жртава.

За Огњену Марију 1941. године у ливањском крају у јаме је бачено око 1600 људи. Тих врелих, летњих дана ливањским Србима задат је тако тежак ударац, од кога се никада нису опоравили. Данас је њихов број у Ливну сведен на ниво статистичке грешке, иако је број католика и православних половином деветнаестог века био једнак. Нису тај погром пре тачно 80 година починиле никакве војне “постројбе“ него обично „пучанство“ које је са ретким, али часним изузецима било на заједничком задатку са својом црквом и својим „цвијећем“. Највећи број римокатоличких свештеника је сакрализовао и директно подстрекавао невероватне бестијалности над својим комшијама истог језика, а различите вере са жељом да се на ширем плану, у будућности, између католика и православних ископа дубок и непрелазан ров.

Прво су, и то пре почетка устанка под изговором да иду у Србију, одведени и ликвидирани највиђенији Срби интелектуалци, лекари, свештеници, судије и адвокати, а потом у другом таласу, такође пре устанка, чиновници и трговци. Потом су на „попис“ позивани пунолетни мушкарци, да би се све завршило масовним бацањем жена и деце у јаме за Огњену Марију 1941. године. Црквене и матичне књиге су спаљене, црква опљачкана, црквени архив и библиотека уништени, преостале жене и деца покрштавани. По ослобођењу јаме су забетониране, а учињени геноцид, иако није донет никакв закон о томе, је тако ефикасно негиран да 50 година нико од потомака није смео ништа да помене сем у дубокој тајности најужег породичног круга.

Деведесетих година жртве су достојно сахрањене у новоизграђеној капели посвећеној Огњеној Марији. Врло кратко потом црква Успења Пресвете Богородице у Ливну, која је иначе културни споменик БиХ је спаљена, капела разорена, а кости мученика разбацане по околини. У немоћи да нађу довољно живих, потомци злочинаца из 1941. по други пут су убијали жртве у жељи да укину свако постојање и сећање.

Којим именом назвати све ово што се десило у Ливну? И да ли је упоредиво са неким другим догађајима на другом месту и у другом времену? Прошло је 80 година, а и даље се у Србији институционално ћути и тако негира геноцид који се заиста десио и то у поврату. Нема званичних резолуција, нема скупштинских декларација. Можда их неће ни бити. Покушај Двери да по уласку у скупштински сазив стави на дневни ред овакву декларацију о геноциду превиђен је широм отворених очију. Мора се, изгледа, схватити да је и само наше постојање успех. То је већ довољан разлог да широк дијапазон мера уклањања добије ако не јавну, онда сигурно тајну подршку једног моћног дела међународне заједнице. Ред би био да и ми Срби коначно почнемо да инсистирамо на властитом постојању.

Шта да се ради? Само оно што је још пре 80 година урадио мудри Марко Бошковић из ливаљског поља, а што је забележио и описао Будо Симоновић у једном од најпотреснијих сведочанстава у својој књизи Огњена Марија ливањска, можете прочитати овде Освета Марка Бошковића

 

Аутор је др Синиша Јагодић, члан Председништва Двери