Тад још ништа нисам знао
И још нисам веровао
Да на свету туге има
Ђорђе Балашевић: Прва љубав
Застрашујуће је живети у земљи у којој се дешавају чудовишни злочини, и у којој је мафија у вези са влашћу на такав начин да нормалан човек не може да поверује шта нам се дешава.(1)
Страшније је кад Врховни Кловн наших живота, маскиран у председника државе, каже да о везама власти и мафије ништа није знао, и, попут лика из песме „Прва љубав“, није веровао да на свету туге има. ( Па је уписао неке спортске студије, јер му је једино важно било да постане лево крило ил` центарфор школског тима ). (2)
Најстрашније је кад престанемо да се било чему чудимо.
Сви смо ми као неки несрећници које је манијак везао за шине: чекамо да нас прегази воз, а он нам, што би деца рекла 24/7, прича глупе вицеве. А само је њему смешно. Нама, наравно, није смешно. Нама је језиво.
НАЈМРАЧНИЈА ТАЈНА НАШЕГ РОПСТВА Како дођосмо довде?
Авај : победили су нас Титови џелати, који су створили најмрачнију издајничку причу српског народа, звану УДБА. УДБА је „породица“ злочина, настала да, у име „светлије будућности“, онемогућава било шта човечно и српско да завлада простором на коме живи овај народ.
О томе је, још 2010, писао Бошко Обрадовић, који је показао разлог наше пропасти:“Разлог је дефинитивно тај што овом државом већ пуних 65 година влада иста Породица. Ко не познаје тајно функционисање ове Породице, тај не зна суштину владавине над Србијом већ много више од пола века. Из ове Породице до наших дана регрутују се главне друштвено-политичке снаге које запоседају све водеће функције у нашој држави. Они су на свим руководећим местима у политици, економији, култури, медијима… Ван Породице нема социјалног успеха, позиције, моћи, власти. Зато у Србији није и неће бити промене док са историјске позорнице не буде склоњена Породица, управо она која је увек корак испред историјских промена.“ (3)
Корак звани УДБА. Ђавоља радионица, клоака маскирана у дом културе.
КАКО ЈЕ УДБА СТВАРАЛА СВОЈУ СТВАРНОСТ?
Године 2007, у „Политици“, Слободан Кљакић је објавио текст „Паукова мрежа српских тајкуна“, у коме је писало (сва подвлачења су потписника ових редова): „Генекс је некада био једна од најмоћнијих фирми у Европи, а не само у нашој земљи. Та моћна фирма је давно остала без своје комплетне мреже у иностранству, са непроцењивим капиталом, од чега ништа није враћено у нашу земљу. Број њених организационих јединица у иностранству био је далеко већи од броја поменутог ових дана у штампи. Моја сазнања из осамдесетих година прошлог века говоре да их је било више од 150, а не 70. Иста судбина прати и остала наша спољнотрговинска предузећа о којима се коначно мора знати истина. Тада ћемо имати и одговор на питање ко управља и влада привредом у овој земљи.“ Ово су речи професора Костадина Пушаре, редовног професора Универзитета у Новом Саду и Београду, визитинг професора у Русији, Италији и Румунији, аутора десетак књига из области финансија и међународног банкарства. Наш саговорник је годинама био ангажован у државној управи и у спољној трговини, а био је и први девизни инспектор који је у иностранству контролисао пословање наше спољнотрговинске мреже. Нажалост, био је и последњи наш експерт ангажован на том тешком послу. Још 1972. године извештај о установљеном стању, др Пушара је предао Јосипу Брозу Титу, Џемалу Биједићу и Станету Доланцу. Изнео је „чињенице и доказе о илегалном изношењу капитала из земље и подривању њене економске моћи“. Колико сутра, из Југославије је побегло 130 генералних директора, а контроле у иностранству су обустављене. Пушари је забрањено да износи податке, мада је „све тачно, али није време да се то саопштава.“(4)
Наравно да није било време. Јер је врхушка Титовог режима управо и производила такве. Огрезли у српској крви до рамена, они су своје бандите гледали са симпатијама. У Стаљиновој Совјетији криминалце у затворима управа је, из идеолошких разлога, звала „социјално блиским елементом“.
ПО ДУБИНИ И ШИРИНИ
Када је 1971. донет закон о нашим представништвима у иностранству, УДБА се размилела и на Истоку и на Западу, и код капиталиста и код комуниста. Кљакић бележи Пушарине речи:“За мање од три године, ондашњи Савезни девизни инспекторат је процењивао да у иностранству већ има око 18.000 наших предузећа и различитих организационих јединица. Углавном су их оснивали домаћи спољнотрговински и производни гиганти и пословне банке, а „мрежу су ширили по моделу паукове мреже, по дубини и по ширини“. С изузетком привредних представништава у државама ондашњег социјалистичког блока, све те фирме су осниване као приватне. „Вођене су на име и презиме нашег човека и неког физичког лица дотичне државе, а пословале су под другим називом у односу на своју матицу у Југославији. Фактички и формално, већ тада, пре тридесет година, извршена је приватизација целокупне југословенске спољнотрговинске оперативе у иностранству“, тврди др Пушара. Савезни девизни инспекторат у оно време није могао адекватно да контролише ту приватизовану хидру, „јер је у регистру спољнотрговинских предузећа у нашој земљи, крајем 1972. године, било пријављено да свега 250 њих има своје предузеће у иностранству.“ Иако је та мрежа прекрила свет, у билансима матичних фирми у нашој земљи није било ни трага о њеном пословању. Савезни девизни инспекторати је вредност приватизованог, неконтролисаног капитала ван земље, за период од 1972. до 1974. године, процењивао на око 12 милијарди америчких долара. „Данас ту вредност треба помножити са пет-шест пута“, каже др Пушара. Тај огромни капитал је задржан у иностранству, „под контролом појединаца, директора тих предузећа а за нас је то био страни капитал који је на вешт начин коришћен као извор за скупе кредите сопственим предузећима у нашој земљи“.(4)
На шта вас ово подсећа?
Наравно да Слободан Милошевић није измислио „Кипар“. Он га је наследио. А УДБА га је, такође наравно, сервисирала. А онда су дошли Динкић и Ђелић, којих се данас ( гле, чуда! ) нико више ни не сећа. И све се наставило. Као што се и данас наставља.
УТИЦАЈ СТРАНОГ ФАКТОРА
Пушара је Кљакићу рекао да је „у међувремену процес глобализације и еуризације све више јачао структуру корпоративног сектора, транснационалних корпорација које се намећу „као владаоци права и носиоци утицаја на актуелну политику у складу са сопственим интересима“. Сазнања др Пушаре говоре да је „огроман утицај тих привредних и финансијских структура на политичке партије, нарочито у земљама у транзицији, јер им се у изборној трци и у борби за власт дају огромна средства да освоје позиције у власти, како би ти центри моћи могли да владају. Огроман је и њихов утицај на медије, који се држе под контролом“. Баш ти центри моћи су „одлучујући и у процесу приватизације и у одлучивању ко ће купити које атрактивно предузеће у нашој земљи, или која ће се нова банка под страним именом појавити у нашој земљи“, каже др Пушара. „Скривање од очију јавности, а нарочито од стручне јавности, делова уговора о појединим атрактивним приватизацијама или концесијама, представља генерисање непрекидног ланца корупције из највишег врха. У таквим околностима се не може избећи злоупотреба власти и снажење организованог криминала, његово испољавање током или након одређене приватизације, као што је случај и са Генексом“.(4)
Страни моћници и србијански удбаши – то је смртоносна комбинација која и данас влада нашом ојађеном земљом. ПАУКОВИ Пушара је помињао три нивоа домаћих тајкуна у удбашкој екипи, од којих је први формиран још осамдесетих година прошлог века:“Данас су то зрели светски бизнисмени који су тада запосели мрежу наших предузећа у иностранству. О њима никада ништа није речено, иако располажу огромним капиталом и утицајем на процесе у нашој земљи, преко фирми под страним именима“. Не може се занемарити ни структура људи који су у иностранству оснивали ове фирме. „Биле су то особе едуковане од стране Удбе, у име које су контролисали целокупну структуру и мрежу спољнотрговинских предузећа. Поменућу Генекс, Инекс, Центротекстил, Југометал, Ину, Искру, Енергоинвест, Енергопројект, Астру, Македонијуекспорт, Комбинат алуминијум… Без сагласности Удбе нико није могао да се запосли у тим предузећима“, подсећа др Пушара. Према његовим увидима, други ниво „тајкуна“ створен је почетком деведесетих година. „Реч је о мањем броју људи из власти или уз актуелну власт, или о појединцима на значајним местима у привреди који су у ери хиперинфлације, захваљујући свом утицају на власт, подизали огромне девизне кредите у банкама, без уговорне клаузуле о начину враћања. Тако су ти кредити на крају отписани а њихови корисници су постали девизни милионери. Новцем тако стеченим, лако су развили своје империје, а њихов утицај на власт у свим режимима од онда је огроман.“ Трећи ниво „тајкуна“ чини једна криминализована, повећа група људи, „који су у протеклим временима кризе у нашој земљи на недозвољен начин дошли до новца. Новокомпоновани богаташи и актуелне власти, били су у спрези с тим подземљем, што најбоље илуструју земунски и сурчински клан“, каже др Пушара. Упркос таквој, невеселој ситуацији, или баш зато, питамо нашег саговорника како он види расплитање тог чвора на омчи која нас снажно стеже? „Државне институције и власт морају да се дистанцирају од утицаја транснационалних корпорација и центара моћи. Мора се забранити финансирање политичких партија у изборима и уопште, од стране тих центара моћи и спречити њихов утицај на медије. Сва три нивоа тајкуна треба подврћи испитивању порекла имовине, у крајњем случају опорезивању. Слично је урадила и Русија и тиме решила своју незавидну међународну дужничку позицију“, каже др Костадин Пушара.“(4)
То је Породица о којој је Обрадовић писао још 2010. године. Она и данас влада Србијом која умире.
РЕЧЕНО ЈЕ НА ВРЕМЕ Бошко Обрадовић је рекао на време.
Случај Невоље ( без кога међу тзв. „напредњацима“ нема богомоље, пошто се сви моле Богу да их не повежу са Беливуком, који је стао на жуљ Вучићу – колико вукова, прави чопор!) дубински је наговештен у Обрадовићевим порукама из 2018. године (ако се сећате, он се са тада суочио Дијаном Хркаловић, мало полицајком, мало криминалком). Са мафијашком хоботницом Покрет Двери се нарочито упознао приликом избора у Лучанима, када је дотична глуматала „свету праведницу“(5) Обрадовићева књига „Криминални кругови“ појавила се, пак, пре годину дана, и у њој су скоро сва имена која се данас појављују у афери „Веља Невоља“. А почело је од лажне школе. Сетимо се:“Антикорупцијски тим Српског покрета Двери дошао је до ексклузивних података који се тичу образовања актуелног министра полиције Небојше Стефановића: Небојша Стефановић не само да нема докторат, већ нема завршен ни факултет. Др Небојша Стефановић има завршену само средњу школу!“(6) Такав је дошао на чело МУП. И био десна рука Вучићу. А сад га напредњаци, у име Врховног Кловна, „таргетирају“, али га по имену не помињу, још увек. Вероватно чекају неку нагодбу између увређеног и увредиоца, вође и потчињеног ( а одметнутог! ) А Вучић је, о туге, Стефановића свога, као Лазара Крстића, „економског генија“, својевремено грлио и мазио у јавности, као верно чедо и послушника.
ЛАЖНЕ ШКОЛЕ И ТРОВАЧКИ МЕДИЈИ
Дакле, све почиње од лажних школа и лажних диплома. Али то није довољно. Лажне школе повезане су са тровачким медијима. И о томе је писао Обрадовић: “Испитивање разорне улоге ТВ ПИНК и Универзитета Мегатренд у српском друштву и држави у последњих 30 година представља лакмус тест озбиљности будуће власти. Очекивања од политичких промена у Србији не смеју донети само промену власти, већ пре свега промену комплетног коруптивног система чији су ТВ ПИНК и Мегатренд симболи. Биће много оних који ће покушати да зауставе ове промене, јер су дубоко огрезли у криминал и корупцију, али без ове промене система сама промена власти неће ништа донети.“(6)
И још:“Где су данас и шта раде декан Универзитета Мегатренд који је нострификовао лажну диплому Небојше Стефановића, као и чланови Комисије за проверу подобности магистарске тезе и кандидата Небојше Стефановића? Сви они налазе се на високим друштвеним и најбитнијим државним функцијама из области образовања. /…/ Сви они који су директно учествовали у лажирању академске каријере актуелног министра полиције данас су на највишим функцијама у српском образовању. Да ли су то награде за њихово саучествовање у криминалним делима?/…/Приватно мегатрендовско образовање у Србији на овај начин преузело је власт над комплетним образовањем у Србији. О овој афери не смеју да се огласе ни Министарство просвете (чији министар је такође дошао из приватног образовања), ни Национални савет за високо образовање, ни Национално акредитационо тело, ни Комисија за акредитацију, ни Конференција Универзитета, ни Тужилаштво, ни МУП, ни Агенција за борбу против корупције. Како да реагују када се и међу њима налазе многи који су на овај исти или сличан начин стекли своје дипломе, а данас су главни у српској просвети, правосуђу, полицији, Народној скупштини, Влади и на другим најзначајнијим политичким и државним функцијама?/…/Оно што је председник Савета Универзитета Мегатренд академик Љубиша Ракић објавио као студентски досије Небојше Стефановића је тежак фалсификат и нова криминална превара за коју ће сви надлежни на Универзитету Мегатренд на челу са академиком Ракићем морати да одговарају. Из објављеног досијеа сазнали смо још низ информација које апсолутно иду на руку доказима да је факултетска диплома Небојше Стефановића на фантомском иностраном Мегатренд факултету непостојећа.“(6)
У земљи у којој министар полиције нема ни факултет, а има фалсификовани докторат, Веља Невоља је само ситан извршилац ситних радова, тачка на крају страхобне реченице наше пропасти.
ПРИСЛУШКИВАНИ ПРИСЛУШКИВАЧ
Све је то рециклирана удбашка стратегија и тактика, чији је циљ да сваког прати, прислушкује, надзире и кажњава. Обрадовић је у „Криминалним круговима“ писао:“Александар Вучић је – према сведочењу Војислава Шешеља – још док је био у опозицији купио приватни прислушни центар за 35.000 евра, прислушкивао своје страначке колеге из СРС и транскрипте прислушкиваних разговора носио Шешељу у Хаг. Када је ово радио док је био у опозицији – шта ради данас када је на власти и када су му све државне могућности на располагању? И ово је требало сакрити од јавности и скренути пажњу на другу тему, за шта је послужила контракампања да је заправо Вучић прислушкиван последње 24 године.“(6)
Сада Вучић вапије да је, по ко зна који пут, он „жртва прислушкивања“. Вучић је, у ствари, прислушкивани прислушкивач, као што се, у једном од првих филмова браће Лимијер, појављивао „поливени поливач“.
КАКО ИЗ АМБИСА?
Шта је тајна наше пропасти?
Обрадовић каже:“У Србији неће бити политичких промена док ствари не назовемо правим именима и док не поставимо праву политичку дијагнозу, без обзира колико нас то може коштати. Србијом не влада Влада Србије – како то налаже Устав, већ мафијашка пирамидална политичка организација на челу са браћом Вучић. Због њихове страховладе мало је оних који смеју да изговоре имена политичких мафијаша у врху власти и државном систему. Криминалци носе полицијске униформе, обучени су у тужилачка и судијска одела, налазе се у Влади Србије, медијима, спорту…“(6)
А то је, у ствари, УДБА. Стара УДБА – нова демократија, како је говорио покојни чика Антоније Ђурић.
Обрадовић је смело рекао истину. Ризиковао је. Али сам сигуран да данас, кад се све збива онако како је описано у „Криминалним круговима“, у њему нема никаквог тријумфализма. Јер, какав тријумфализам је могућ у земљи која, на наше очи, пропада? Какву ћемо земљу оставити својој деци?
Никада се не сме одустати од борбе за истину и правду, макар све изгледало узалудно. Ако ништа, том борбом ћемо сачувати своје душевно и морално здравље. Ако ништа, кад нас деца буду питала где смо били и шта смо радили кад је Србија пропадала, можда ћемо, с Божјом помоћу, моћи да кажемо – ево, то смо радили, тако смо се борили да ова земља не пропадне до краја.
РЕШЕЊА ИПАК ИМА
Бошко Обрадовић зато каже: “Ако политичке промене које морају доћи не буду подразумевале обрачун са овом политичком мафијом – ништа нисмо урадили! Ако дође само до смене власти, али не и до кривичне одговорности и промене читавог корумпираног система – то неће бити никакве истинске промене. Питање обрачуна са политичком мафијом је бити или не бити за Србију: или они или ми. Уколико не зауставимо деловање ове мафије наставиће се урушавање свих државних институција, пљачка државе и грађана и масован одлазак младих у иностранство. На располагању имамо и више метода за решавање овог проблема: нови закон о високој корупцији, који ће омогућити деловање специјалног тужиоца за високу корупцију и читавог одељења специјалне полиције за високу корупцију, закон о испитивању порекла имовине, као и давање слободе, подршке и заштите многим часним људима и професионалцима у српској полицији и правосуђу да могу да раде свој посао и обрачунају се са овом политичком мафијашком хоботницом.“(6)
То није лако. УДБА је спремна да у(д)бија.
Но, то је једини пут.
Да нас деца не би презирала кад остаримо.
др Владимир Димитријевић
УПУТНИЦЕ ( Интернету приступљено 13.3.2021. године )