ШТА ЈЕ ДУХОВНО ТРУЉЕЊЕ?
Људи као да су се навикли да више никад ништа неће бити нормално. Престало се да се мисли на нормално. Непрестано се прича о корони и вакцинама, а зато време се све око нас руши. И трули, пропада коначно. Зар не осећате ту трулежност света у коме смо се обрели? Свештеник Павле Флоренски нас подсећа да реч ‘тленност’ (срп. „трулежност, пропадљивост“) потиче од словенске речи „тло“, која означава дно, тло, основу. „Жито је иструлело до дна“, тј. у потпуности, колико год га је било. Очигледно је да се руски глаголи ‘тлет’ и ‘тлит’ односе на процес труљења, уништења које допире до самог темеља ствари, до земље. У таквом случају, ‘трулежност, распадање’, рус. „растленние“ означава или потпуно распадање тј. уништавање душе до краја, до дна, или, што је правилније, као и „разврат“, означава исквареност темеља човековог бића, последњи степен искварености, растројеност, распад личности, поткопаност, разбијеност, расејаност духовног живота, његову уситњеност, стање мучне непостојаности; другим речима, то је „распад личности који почиње и пре геене, њено расецање грехом (в. Мт. 24; 51 и Лк. 12; 46).“(1)
Свет у коме је разврат не само телесни, него и духовни, свет у коме се стварност претворила у највулгарнији ријалити, управо је свет такве трулежности.
И немојте мислити да је то случајно.
ГЛОБАЛИЗАМ И ТРУЉЕЊЕ СВЕТА
Србија, да поновимо, као и цео свет, у најдубљем, духовно – моралном смислу, трули. Разлози су како лични и национални, тако и глобални ( глобалистички ). Наиме, труљење се свим силама подстиче. Нарочито у образовању, без кога нема будућности. О томе пише италијански философ Дијего Фузаро: “Неолиберални капитализам се, свим силама, бори против свега што представља препреку несметаном ширењу капиталистичког модела израбљивања човека и света. Зато су му непријатељи породица, вера, нација. Ова идеологија је, по Дијегу Фузару, идеологија „монотеизма тржишта“, која има три основне догме: крајњи индивидуализам, ратовање у име хуманизма и демократије (а за интересе крупног капитала) и начелна демонизација сваке алтернативе, која се одмах проглашава за тоталитарну и антидемократску. На тржишту заснованом на англосаксонском моделу сви треба да буду потрошачи којима је идеал „american way of life“. Зато глобалним капиталистима смета традиционална школа која је, уз универзалне, нудила својим ученицима и националне вредности: „Код нас, у Италији, грчки и латински су представљали основу културе у гимназијама захваљујући реформи образовања коју је извршио велики неохегелијански филозоф Ђовани Ђентиле. Образовање је било осмишљено у континуитету са грчким идеалом παιδεία, просветитељским raison и романтичним Bildung. Све се то свакодневно уништава трансформацијом школе у капиталистичко предузеће (директори као менаџери, „кредити“ за оцењивање студената, манијачко коришћење енглеског језика уз незнање латинског и грчког итд). Нису поништени само грчка и латинска култура, већ и њихов језик: ко још зна грчки и латински? Језик традиције и национални језик ипак изражавају комунитарни карактер у националној држави и у цивилизацији. Они формирају народе у њиховим традицијама и чине могућим развој – а појединаца код којих је лингвистички идентитет темељни услов како за њихове интерсубјекатске односе, тако и за њихову заједничку историјску судбину. Наиме, језик у својој еволуцији поставља се као исход историјског процеса који проживљава заједница оних који га говоре. Данашња принуда на енглески као једини дозвољени језик усклађена је са разарањем националних држава и, синергички, фетишистичком апсолутизацијом међународног и хомологационог тржишта људског рода сведеног на прах међуразменљивих атома лишених културне традиције која је у стању да одоли сили капиталистичког негативизма. Само тако, уосталом, објашњава се данашњи свеприсутни парадокс, уопште, принуде на одустајање од свог националног језика (у мом случају од језика Дантеа и Леопардија) и на конвергентно непроменљиво прихватање операционалног енглеског језика финансијских тржишта, који свакако није језик Шекспира, нити Вајлда. Тај аспект открива, ако за тим још има потребе, нашу неспособност да разумемо и говоримо другим језиком осим економским. У капиталистичкој апсолутизацији садашњости посредује пустошење будућности и присилно укидање прошлости“(2,34-35)
НЕ ПРИСТАЈЕМО
То им је циљ.
Зато се немојте чудити што се у Србији влада помоћу ријалити програма ( између осталог ). Мило Ломпар је јасан – то није плод непромишљености, него плана. План Вучића и његових сеиза је вулгаризација свега, да нико не би био спреман да иде за узвишеним идејама људске слободе и достојанства.
Па ипак, против тога се морамо борити.
„Двери“ су, између осталог, призване да на такву вулгаризацију никад не пристану.
др Владимир Димитријевић
УПУТНИЦЕ:
(1) Павле Флоренски: Стуб и тврђава истине, https://predanie.ru/florenskiy-pavel-ierey/stolp-i-utverzhdenie-istiny/chitat/, приступљено 8.маја 2021.
(2) Дијего Фузаро: Европа не постоји, приредио и превео Драган Мраовић, Београд: Досије студио 2016.