ТАЈНА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ
Када су 1814. младог ђакона Авакума из манастира Благовештење у Трнави код Чачка, после Хаџи Проданово буне, повели да набију на колац на Стамбол капији, понудили су му да се потурчи да би спасао живот. Он им је, сведочи Сима Милутиновић Сарајлија, рекао:“Нема вјере боље од хришћанске!/ Срб је Христов, радује се смрти;/ Страшни Божји суд и Турке чека, Па ви чин’те што је вама драго! Скоро ћете и ви долијати. Бог је сведок и његова правда“. Отац Јустин пише: “Пред Калемегданом, његова болом скрхана мајка гласно закука за својим јединцем, који мирно, као и Христос на своме голготском путу са Крстом на леђима, носаше заоштрен колац. Мајка не могаше одолети своме материнском болу, и у родитељском грчу са очима пуним суза приступи му и последњу молбу изрече, да се потурчи и спасе свој млађани живот. „Бог ће ти синко, опростити, јер то чиниш у невољи“, говораше му она. И на ову, пуну бола и ужаса, мајчину молбу Ђакон Авакум кроз Богом надахнуту песму одговори:
„Мајко моја на млеку ти хвала!
Ал’ не хвала на науци таквој!
Брзо ћеш се обрадоват’ сину!
Док пред Божје изидемо лице;
Смрт избавља од свакијех беда;
Цвет пролетњи тек за зимом иде,
Благо томе ко раније умре,
Омање је и муке и греха,
Па што коме Бог и вера дадне,
А још има браће на свијету“.
Дошавши на место погубљена, Турци поново почну саветовати Ђакона Авакума да се потурчи, те да тако млад не умре пре времена.
„А збиља, умиру ли и Турци кадгод“? упита младић смешећи се.
„Е, па умиру дабогме“! – „Онда је свеједно а пре а после. Што пре умрем омање ми је греха“, одговори он одлучно.“ Српски народ, са свим својим слабостима, народ је васкрсења. Ђакон Авакум је то потврдио. Једном и заувек. Зато треба да останемо своји.
СВОЈ ИЛИ НЕПОСТОЈЕЋИ
Песник Милан Ружић нас подсећа: “Треба немати образа па бити нечији, а човек си и имаш име и презиме. Они више нису битни, јер не одређује човека ни име ни презиме, већ припадност туђим именима и презименима. Када неко одговара чији је, онда је огрезао у идолопоклонство. Ако каже ко је, онда је он онај којег је Господ начинио по свом лику. Човек који се одређује тиме чији је није човек, него својина.“ Уосталом, по песнику:“Чији год био, никада неће бити свој. Коме год припадао, вазда ће пропадати. Колико год деловао срећан, фасада ће се ољуштити. Испод онога што изгледа као човек крије се обични привезак с именом газде на њему.Такви људи не постоје.“
А сво приче о једном који је постојао – Антонију Ђурићу.
ЈЕДАН КОЈИ ЈЕ БИО СВОЈ
Отишао је, 2020, из наше долине плача, велики памтилац српски – чика Антоније Ђурић, светло име међу именима оних који су нашу историју носили не само у уму и срцу, него и у костима. Отишао је међу своје сапутнике и сапатнике, међу солунце и равногорце, међу робијаше незгрбљене и непропузале, који нису хтели да се одрекну себе и свога ни у најтеже време брозоморе, кад је гуја гују за реп уједала. Отишао је и остао. Отишао је по силама биологије и метафизике, кад се тело истрошило, и кад је душа позвана Оцу. Изашао је пред, његошевски говорећи, умну силу која торжествује над грдном мјешавином историје која је од овог народа тражила толико крви, али га узвисила на пољима славе и части, стечених у борби за крст часни и слободу златну. С друге стране, остао је међу нама, да сведочи, онако како је само он умео, својим књигама, текстовима, речима које вербализам надилазе, јер кроз њих зари сушта човечност.
Задојен духом слободољубља, своје младићке године чика Антоније провео је по комунистичким робијашницама, где себи није дозволио да падне у сенку страха и колебања. Робијао је са најбољима: од проте Саве Банковића, који је захвалио комунистима што су га на смрт осудили уочи Великог Петка, кад је Христос распет, па су га они „помиловали“, и бацили га на дугогодишњу робију, до Борислава Пекића, који је, као и чика Антоније, своју младост провео утамничен да би, једног дана, у Србији победила слобода. Упамтио је храбро држање Драгића Јоксимовића, славног браниоца ђенерала Михаиловића на монтираном процесу; био је са Стеваном Мољевићем, Костом Куманудијем, Војином Андрићем и другим духовним кичмењацима. Био је седам година у робијашници у Сремској Митровици, да би, као Солжењицин у Русији, памтио и подсећао ко смо, шта смо, одакле смо и куда треба да идемо.
Кад је изашао са робије, као књижевник и новинар „Политике експрес“, подухватио се заветног задатка: да запише сећања, тада још увек живих, солунских бораца, које је ( у доба кад су били под паском као краљева војска, макар и из Првог светског рата ), требало пренети младима што долазе. И задатак је извршио одликујући се, као да су му га задали сами краљ Петар и регент Александар, војводе Степа, Бојовић, Мишић и Путник. На основу његове књиге „Солунци говоре“ направљена је позорична представа коју је режирала Цисана Мусуридзе, и која нас је, у најтеже време кад смо били оптуживани за „великосрпски хегемонизам“ и кад нас је „Дебели Мртвац Гроз“ ( израз блаженопочившег владике будимског Данила ) давио својом леденом шаком, одржавала у свести да, како рече Алекса Шантић, ми знамо судбу и све што нас чека, ал` страх нам неће заледити груди.
Виђали смо чика Антонија, нашег часног суграђанина, како, са својом оданом супругом Душком, или сам, хода, упсраван, улицама Чачка. Чак и када је обневидео, био је на ногама, и гледао свет око себе, изнутра, погледом часног борца за правду, која, како наш народ каже, држи земљу и градове. До последњег даха је радио и сведочио, и позивао на покајање. Јер, мирења нема без покајања оних који су зло чинили. И чика Антоније је на то покајање позивао, и многу сузу пустио над судбином свог доброг и намученог народа, надајући се да ће Богу и себи вратити и залутали синови, који су, у име светлије будућности, увели сународнике у мрачну садашњост.
ЗАВЕТНЕ РЕЧИ АНТОНИЈА ЂУРИЋА
Цитирамо, за крај, његове заветне речи: „Боже, колико је живих међу мртвима, и колико је мртвих међу живима!
Ова давнашња мисао Светог Владике Николаја односи се, у првом реду, на оне који су својим делима обесмртили странице српске историје и тако ушли у вечни живот, у вечно памћење. Владика, очевидно, мисли и на ону другу категорију људи који трају животом, а не слуте да су – мртви!
Заиста, колико је мртвих међу живима!
Гледамо сваког дана те мале, ситне, гмизаве сподобе без психолошке кичме – гледамо их како ходају, једу, пију, смеју се, певају, улагују се земаљској сили, клече пред њом, величају је. Јасно се види: нема у њима човека, умро човек у њима, мртви су – а живе!
Следећи ову мисао Светог Владике Николаја, лако је доћи до закључка да човек није мртав само онда када престане да куца његово срце, него оног часа када се из њега исцеди свака кап људске врлине.
Није било људи, а није било ни оне помиритељске речи, оне отрежњујуће, лековите; није било оне речи дуго жуђене, искрене, вапијуће, неодољиве. Речи није било, а душе било: душа се била отворила, чекала, спремна, да уђе реч – да је, ледену, загреје, преплашену осоколи, ојађену развесели, клонулу подигне, снену расани, самотну умножи, обездуховљену обожи, готово мртву оживи.
Могла је та реч, дуго жељена, ишчекивана, да начини преокрет; да нас разгали, охрабри, одобровољи, можда и уједини, могла је да нас учини здушним у опозиву зла.“ Чекајући ту реч, надамо се да ће је изговорити сви они који имају разлога да то учине. Позив на покајање је отворен. А покајање је, како рече наш народ, најлепши цвет људског поштења. И његова гаранција је Васкрсење Христово.