Основно – Српство не може без синтезе националног и демократског.
УМЕСТО УВОДА
Шта је српска идеја? Светосавско – косовски завет нашег народа са Богом. Против тог завета и српског народа у целини борбе одавно трају. Жарко Видовић, у својој студији „Поетофилософија и коментари“ јасно каже:“Ситуација Срба је светска, јер је Источно питање светско, јер је светско питање источних граница империје Запада, светско ( ватиканско ) довођење Срба ( и Светог Саве ) у питање“. Такође, непријатељска геополитика исламског џихада, која наш простор третира као свој плацдарм за ширење ка Западу, не сме се губити из вида. Ми смо, на тај начин, на двоструком удару – и Запада и Истока, јер нам је задато да, како рече Владика Николај, будемо изнад Истока и Запада.Жарко Видовић је јасан:“Запад ( империјални!) рушио је наше државе ( наше домове!) комунизмом, а сада анархијом либерализма, аморалним индвидуализмом, агресивном заштитом индивидуализма у нашој држави/…/Запад у служби сатане управо на тај начин жели да уништи Исток, једини ослонац МЕДИТЕРАНСКЕ цивлизације, хармоније, завета, искона и саме Европе.Он уништава Исток најпре унијаћењем, па комунизмом, па тито-комунизмом, па агресивним сатано-национализмима ( Хрвата, „Бошњака“, Шиптара ), па либерал – анархизмом који ужива заштиту Америке против могуће праве државе Срба, па „екуменизмом“, индијским религијама/…/Ту је и подршка Сороша „шесетосмашима“, аморалним индивидуалистима“. Зато нам је увек потребно да се сећамо шта је основа СРПСКЕ ИДЕЈЕ. У томе нам помаже српски емигрантски мислилац Стеван Д. Тривунац. Он је рођен другог марта 1906. године у селу Кисиљеву, у слободној Краљевини Србији. Завршио је Правни факултет у Београду. Радио као адвокат у Скопљу до 1941. године. После рата емигрирао и живио у Француској бавећи се националним деловањем. У Паризу је издавао на српском језику часописе ‘Радикал’ и ‘Ослобођење’. Објавио је више књига, међу којима се по својој синтези политичке историје истиче књига ‘Српски народ данас'“. Из ове књиге доносимо текст „Српска идеја“ који је прави манифест националног деловања, и данас као и онда када је објављен. Основно – Српство не може без синтезе националног и демократског. ( приредио Владимир Димитријевић )
1. ПРВО ПОСВЕДОЧЕЊЕ СВЕТОСАВЉА
Када је отоманска најезда збрисала балканске феудалне државе, на њиховим згариштима су остале да ропски вегетирају аморфне етничке масе без одређене националне мисли. Изузетак смо чинили само ми — Срби. Не само да је агонија наше суверене државе потрајала дуже од осталих, но је од првог дана наше потпуне државне пропасти било јасно, и Турцима и нама, да је српска држава освојена, али да Срби нису покорени.
Први дан турске пуне власти у Србији (под овим појмом подразумевамо све српске земље), значио је уједно и први дан српског устанка против турског освајача. Та српска „резистанса“, како би се данас рекло, трајала је тачно толико, колико и сама турска власт у Србији. То јест све дотле док јој није успело да се ослободи турске власти и да обнови слободну српску државу.
Уобичајено је било да се овај наш српски историјски феномен приписује у заслугу тзв. „Видовданске етике“. Она је оличена Лазаревим опредељењем за „царство небеско“, из кога је народни епос исковао познату програмску крилатицу:
„И ако смо царство изгубили
Душе своје губити немојмо!“
И гесло:
„За крст часни и слободу златну!“
Ми не прихватамо овакво схватање и објашњење, из ових разлога: по нама тзв. „Видовданска етика“ није нешто самостално самосвојно, но је само прво историјско посведочење Светосавља као српске народне и националне мисли. Сава Немањић је за неколико векова претеча каснијег европског национализма. Он је творац нашег потоњег тројства: српски народ са српском црквом у српској држави. Он је разумео истину да ће се државе одржати убудуће само тамо где буде било свесног народа, и да ће се државни суверенитет убудуће поклапати са националном свешћу народа, а не са аморфном феудалном планиметријом властеле и владара. Лазарево опредељење за „царство небеско“ зато није никакав самоубилачки, нити чисто религиозни акт, но реално процењивање, не само тренутно ситуације, но и далеке будућности. Ваљало је изабрати начин неизбежне државне смрти: или херојску погибију на бојном пољу, или поступно распадајуће трулежно одумирање, кроз уговор о вазалству. Лазар је изабрао смрт кроз јуначки, иако очајнички, подвиг. Он је предосећао да ће та трагедија српске државе и српске националне слободе на Косову, за вечита времена погодити психу и машту српског народа. Да ће српски народ разумети да је државу, и са њом и слободу, изгубио на сабљи, то јест, у борби, и да их само сабљом, то јест борбом, може повратити. Да вазалство може само да продужи агонију, али не и да избегне смрт, и да та агонија, све срамнија што дуже траје, може само да шкоди здрављу српске народне и националне мисли.
Потоњи догађаји су му дали потпуно за право. Клеветништво његових наследника, давање српских принцеза у султанов харем, само су загађивали бистри студенац народне вере у себе и у своју будућност. Потомци ће, по Његошевом рецепту, дати сваком своје. Лазара ће посветити и капље крви из његове посечене главе биће им кроз столеће борбе живодајна национална транфузија. Осталих ће се стидети, препуштајући их потпуно забораву.
2. ОСВЕТИТИ КОСОВО
Захваљујући Лазаревом опредељењу за овакво „царство небеско“, српско устаништво је, од првог дана, знало шта хоће и зашта се бори. Како би се то данас рекло, изградило је одмах и идеологију и програм своје борбе. И то свега у две речи: „Осветити Косово!“ То, међутим, није значило освету у буквалном смислу. „Осветити Косово“ значило је ослободити се ропства, протерати Турке, обновити српско царство, то јест суверену српску државу. За разлику од неких својих суседа, Срби су имали снажну државну традицију. Успомена на српску државност није била никаква химера о некаквом „хисторијском државном праву“, но се конкретно оличавала очевидним материјалним споменицима. Многобројни манастири (Савино непосредно и посредно дело), са својим фрескама, књигама, повељама, рукописима и записима, сведочили су, више и живоданије од разорних царских и властеоских кула и дворова, постојање једне изграђење стварне државне и културне националне баштине. Србин, у ропству под Турцима, није морао да измишља своје претке и да присваја туђе владаре за своје. Он је са манастирских фресака могао да чита и да визуелно доживљава своју историју. Он је знао да своју државу и своју слободу није изгубио у преварним „нагодбама“, то јест у трговачким махинацијама своје властеле, но на бојном пољу, а не кроз државоправна парничења.
И док су остали Балканци трпели ропство у некој врсти летаргичне затрављености и неотпорне помирености са судбином, Србин се петовековној турској окупацији супростављао својом петстолећном устаничком борбом.
3. ТРИ ВИДА СРПСКОГ УСТАНИШТВА
Три вида су тог српског устаништва. Прво, калуђер, који је чувао царске лавре и најмања црквиштва и бдио да се не угаси пламичак угрожене вере, која није била само израз религиозног убеђења, но још више саставни део свести о припадништву српском народу. Друго, гуслар, то јест Србин који је у себи осетио божје давање да кроз певану реч очува и преда потомству спомен старе српске државне и народне славе и величине, како би се знало и умело свесно борити за њихову обнову и за своје сопствено ослобођење од ропства. Треће, хајдук, ускок, или устаник, то јест Србин који је, оспособљен учењем калуђера и предањем гуслара, јатаганом или пушком убојитом, примењивао у дело аманет о освети Косова и наук да се само кроз доследну крваву борбу може доћи до народне слободе и до обнове изгубљеног царства.
Та српска национално-бунтовна Света Тројица — калуђер, гуслар и хајдук — су творци свеукупне српске народне енциклопедије, која се отелотворила кроз српски национални епос. Вековима је десетерац народне песме био можда још ефикасније оружје од мача или ватрене шешеане, јер је калио и челичио српску душу вером у Србију и српску будућност. У рукама такве душе, јасно је било потом да свака пушка буде убојита.
4. НАРОД — КОЛЕКТИВНИ НОСИЛАЦ СРПСКЕ ИДЕЈЕ
Неупоредива знаменитост у овом нашем српском подвигу је околност да га је на својим плећима носио народ, кроз столећа и изнео на светлост слободе — човек из народа. Како је Пашић магистрално формулисао „гуњ и опанак“.
После изгубљене битке на Косову, деспотске кћери су даване у султанов харем, вазализирана властела је одводила чете у турску ордију да с њом туче и поробљава хришћанску браћу. А кад је нестало и те сенке српске државе, властела је отишла под сечу победника или се потурчила да спасе живот и имање.
На мегдану је тако остао само слуга Голубан, односно његови потомци. Једини верни Савиној народној цркви и успомени на изгубљено царство. Једини решени да врате себи слободу, а са њом и своју суверену државу.
Током свих пет векова непрекидне жилаве борбе за слободу, српска крв је повремено отицала и у туђе жиле. Прво, кроз принудни „данак у крви“, то јест јаничарења даровите српске деце, а потом добровољним напуштањем мукотрпне родне груде и тражењем уточишћа и лакшег животног опстанка у туђој земљи. То и такво печалбарство дало је неколико Срба за генерале руске и аустријске војске, од којих су неки ускочили и у најближе царске љубимце. Српски народ од тих својих тако одрођених синова није, по правилу, имао никакву вајду.
Српско име, српску реч, српску свест одржали су они који су се грчевито држали родног тла, на њему паћенички живели, на њему се јуначки борили и на њему мученички умирали. То јест — „гуњ и опанак“.
5. СРПСКИ ДЕВЕТНАЕСТИ ВЕК
Само се руски деветнаести век може мерити са нашим српским.
Из петовековне помрчине ропства пред јавност тадашње Европе одједном избија метеорски засењујући обновљена српска држава. Српски „гуњ и опанак“, сам и само сопственом снагом, раскива ропске ланце. Сам изграђује своју државу. Хришћанска Европа му је у томе више сметала но помагала. Зато је своју националну политику одређивао сам, љубоморно је чувајући од мешања великих сила. Поучен издајом Русије у 1813, Милош Обреновић неће узмакнути ни пред кумоубиством да би сачувао тек укресани жижак српског државног кандила од било које и било какве међународне ватрометине. Само захваљујући тој мудрој опрезности, тој прожетости аксиомом „у се и у своје кљусе“, обновљена Србија је могла свој деветнаести век да проведе кроз све међународне и унутрашње Сциле и Харибде.
Заслуга припада „гуњу и опанку“ који, ослободивши се туђег ропства, није дао да га потом ропски зауларе сопствени владари и прваци који су изникли из његове средине и из њихове заједничке борбе. Двема бунама против националног душманина — странца, за народну слободу, у истом деветнаестом веку Србин је додао и унутрашњу буну за своја грађанска права и за своју политичку слободу.
У том српском блистателном деветнаестом веку, објективни посматрач не зна коме и чему пре да се диви. Да ли полуписменом вожду Карађорђу, чији је „војинствени гениј“ признао и прославио главом Наполеон. Или потпуно неписменом првом кнезу српском Милошу Обреновићу, који по владарској мудрости не уступа узорима светског државништва. Или даровитом дипломати, Србину-Маћедонцу Петру Ичку, чији ће мир 1806. остати ремек-дело дипломатске способности и вештине. Или језичном реформатору, оцу српског народног књижевног језика и најсавршеније азбуке на свету — Вуку Стефановићу Караџићу, који је, уз то, својим Зборником српских народних песама одједном, муњевито и громовито, увео српску књижевност у ризницу светске литературе, и то у прве редове. Или још недовољно оцењеном песничко-философском горостасу владики Петру Петровићу Његошу, који је својом сопственом генијалношћу порекао своју мисао да само у „великим народима генију се гњездо вије.“
У цигло неколико десетина година, српски народ је на свим пољима државне, културно-националне делатности, прескачући векове заосталости, успео да остане са свим европским културним народима.
Било да се ради о науци, или књижевности, о музици или уметности, наш српски XИX век пружа истинска сведочанства о том свом подвижничком и успелом напору да се ужљеби у светску културу и цивилизовану заједницу.
6. СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ И ДРЖАВНИ ПРОГРАМ
У том истом XИX веку, српски народ је и дефинисао уобличио своју националну мисао и определио свој народни и државни програм. Обновљена српска држава је обухватала једва трећину српских земаља и приближан део Српства. Остали делови српског народа и српских земаља се живели под влашћу два туђа царства — турског и аустријског. Са тим стањем, ни слободни ни поробљени део српског народа нису могли да се помире. Будућност се сагледала само у ослобођењу неслободне браће и у њиховом уједињењу са већ слободним Србима. Већ седамдесетих година XИX века Пашић ће свеопште осећање и ту заједничку тежњу васцелог Српства да јасно и гласно изрази и да јој да оквир беспоговорног политичког програма. Он се неће устезати да, противно аустрофилској политици династије Обреновића и полицијском ненародном режиму, означи одважно Аустрију као главног душманина општег српског народног ослобођења и уједињења. Али ће ослободилачку улогу Србије условити претходном демократизацијом њеног унутрашњег живота и режима. Да би могла да ослобађа своју поробљену браћу, сама Србија у својим границама мора да буде потпуно слободна. Само својим демократским политичким слободама Србија може да привлачи своју неслободну браћу, да у њима буди и снажи жељу за присаједињавањем. То јест, у српској држави Србин мора да буде паралелно и национално и политички слободан. Грађанин слободне Србије мора да буде носилац суверених права, то јест да буде субјекат, а не објекат у држави.
После дуже борбе са аутократским експериментима, Србија је ушла у XX век баш тако опремљена како ју је замишљао и желео Пашић. Државом је управљао народ путем потпуно демократског система. Србин је представљао грађанина, слободоумног и свесног својих права, али и својих дужности. Својој неслободној браћи Србија је обећала не само националну, но и пуну политичку слободу. У савременом животу човечанства једна слобода није ишла без друге. Сама Србија се већ била спремила за своју историјску мисију. Кроз породицу, школу, друштво, цркву, касарну, политичке, државне и националне установе васпитавала су се поколења за остварење тог задатка, тог историјског аманета. Од владара до ратара; Србин је знао шта национално хоће и био је свестан шта треба дати од себе за остварење тог свог хтења. Најбољу формулу за ту српску националну самосвест испевао је Милан Ракић:
„Ја ћу дати живот, Отаџбино моја,
знајући шта дајем и зашто га дајем!
7. ПОГРЕШКА ПРЕД ЦИЉЕМ
Тако морално опремљен, Србин је ушао у ослободилачке ратове 1912. снагом која је неодољиво срушила турско царство у Европи. На Косову је српски сељачки војник брао ослобођене божуре и служио победоносни помен свом мученичком кнезу-апостолу Лазару. Стара Србија и Македонија су се умивене слободом вратиле у оквир српске отаџбине.
Та иста српска национална стихијска снага пребила је потом кичму и Хабсбуршкој монархији. У 1918. српска победоносна војска је стигла до циља. Косовски аманет је био остварен: васколико Српство и све српске земље ослобођени. Остала је била само још међународно-правна формалност: прокламовати њихово уједињење са Србијом и Црном Гором у јединствену српску државу.
И тада ту, пред самим циљем, ми смо Срби скренули са свог петовековног историјског српског пута на југословенску странпутицу и своју крваво заслужену победу искрцали на споредни несрпски (и противсрпски) колосек.
Стеван Д. Тривунац
Српски народ данас, Српска мисао, Мелбурн, 1973, Први део, стр. 9—15
* * *
„СТЕВАН Д. ТРИВУНАЦ је рођен 02.03.1906. године у селу Кисиљеву, Србија. Завршио Правни факултет у Београду. Радио као адвокат у Скопљу до 1941. године. После рата емигрирао и живио у Француској бавећи се националним деловањем. У Паризу је издавао на српском језику часописе ‘Радикал’ и ‘Ослобођење’. Објавио је више књига, међу којима се по својој синтези политичке историје истиче књига ‘Српски народ данас'“