Искуство пада Призрена после пада Книна опомиње нас да Грачаница и Патријаршија данас чувају будућност Бања Луке и Требиња

        Прошле су читаве три деценије од упокојења комунистичког партијског једноумља, а српски народ и даље има слепце за политичке вође. Зато последње три деценије Срби упадају из једне у другу јаму безданицу, остављајући у тим јамама једну по једну тековину наслеђену од предака, од националне територије преко националног иметка, све до доброг имена и угледа плаћеног мученичком крвљу милиона знаних и незнаних Срба. Грдно се вара свако ко мисли да је завршено са нашим губицима и поразима. Све док нас уместо окатих буду водили духовни слепци, наш национални пут биће препун јама српских пораза и губитака.

Зашто имамо слепце за вође, објашњава нам Господ у Јеванђељу речима: „отврднуло је срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмирише“ (Мт. 13,15). Према тврдоћи срца окаљаног грехом братоубиства и комунистичког безбожништва, већ тридесет година бирамо за вође оне чија су срца била отворена за земаљска лакомства, а отврднула за богонадахнуту мудрост најумнијих српских глава. Такви вођи, ослепели од грамзивости, прогласише своју лудост за врховну политичку мудрост, а она нас није могла никуда друго одвести до из амбиса једног у амбис другог националног пораза. Те поразе је наравно плаћао сатрвени српски народ, како би се испунила старозаветна истина како народ често тешко страда због грехова својих вођа.

Једна од лудости коју Александар Вучић већ месецима преко свог сужња, несретног Милорада Додика, покушава да „прода“ Србима као врховну политичку мудрост је компензација Косово за Републику Српску. Позивајући се на реал-политичку „мудрост,“ Додик нас убеђује, у Вучићево име и за Вучићев рачун, како постоје озбиљни изгледи да трампимо „ионако изгубљено“ Косово за Републику Српску. При томе овакав „посао“ Србима треба да уговоре, нико други, него наши врли „пријатељи“ Американци. Они који су 1995. бомбардовали Српску како би је натерали у Босну и Херцеговину, а 1999. извршили агресију на СРЈ и Србију како би нам отргнули Косово и Метохију. Сада би према Вучић-Додиковој „мудрости“ ти исти Американци требало да нам уговоре границу на Уни (70 км од Загреба) као компензацију за границу на Копаонику или чак на Ибру у Косовској Митровици.

Милорад Додик и Александар Вучић (Извор: Све о Српској)

Права сврха ове већ одавно обнародоване политичке лудости показује у данима после закључења Вашингтонског споразума. Прича о наводној америчкој благонаклоности према српским националним интересима и територијалним компензацијама била је само пропагандни мамац за лаковерне Србе да безболније ревидирају своју перцепцију америчке политике и тако анестезирани безболно прихвате нову улогу америчког сателита на Источном фронту.

Док лаковерни Срби буду ишчекивали територијалну компензацију са Републиком Српском, Вучић треба бесповратно да ампутира Косово и Метохију од Србије и изручи га Великој Албанији. После тога би заиста дошла на ред компензација, али не национална и територијална већ лична, јер ће Велеиздајник сасвим оправдано очекивати заштиту оних за чији рачун, а у наше име, треба да се одрекне Косова.

Шта би после тога било са Републиком Српском јасно су нам ових дана поручили амерички конгресмени (овде). Поводом двaдесет пет година од закључења Дејтонског уговора амерички Конгрес ће донети резолуцију. Иако су демократе и републиканци предложили посебне текстове резолуција, заједничко им је то што промовишу муслиманско-хрватску верзију ратних догађаја, посебно истичући „етничко чишћење“ и „геноцид у Сребрници“ који су до сада били кључни аргументи за укидање Републике Српске. Најважније је то што се амерички конгресмени залажу за даље „евроатлантске интеграције“ БиХ и „уставну реформу,“ што није ништа друго него еуфемизам за централизацију БиХ и даље ревидирање дејтонске уставне позиције Републике Српске. Једном речју, Бела кућа, ко год буде у њој, тражиће после признања тзв. Републике Косово укидање Републике Српске. Колико да се покаже да се у САД стратешки циљеви не мењају од избора до избора. „Савезништво“ са Белом кућом може само да убрза остварење ових циљева америчке политике, јер одавно је речено да је од америчког непријатељства, горе само пријатељство са Вашингтоном.

Резолуција о БиХ коју спремају амерички конгресмени поново показује сву мудрост богонадахнуте мисли Св. Николаја Велимировић о непријатељима, за коју су глуви слепи вођи српског народа: „Само онај мрзи непријатеље ко не зна да непријатељи нису непријатељи, но сурови пријатељи.“

Да би схватили који пут води у још једну националну погибељ а који пак у народну обнову и препород, Срби треба да окрену уши и очи од својих слепих вођа и да их управе према својим непријатељима. Нека послушају уместо заводљивих речи својих политичких вођа опору али истину реч својих гордих непријатеља, јер се љут лек ставља на љуту рану.

Нема трампе „наше за наше!“ Искуство пада Призрена после пада Книна опомиње нас да Грачаница и Патријаршија данас чувају будућност Бања Луке и Требиња.

 

Др Драган Весовић, члан Председништва Српског покрета Двери

Извор: Стање ствари