Припадамо оној групи људи који се боре ненаметљиво али упорно за слободу, сигурност и правду за све и по свим питањима. И када нас не будете чули и када се не будемо оглашавали, знајте да се и тада и на тај начин за исто боримо.
Први основни суд у Београду донео је првостепену пресуду којом се председник СНС (и Републике Србије) Александар Вучић проглашава кривим због повреде угледа и части председника Српског покрета Двери Бошка Обрадовића. У образложењу овакве пресуде судиница је између осталог навела: …“да је тужени овакве изјаве дао у својству председника државе и на телевизијском каналу са националном фреквенцијом, што је предметним изјавама дало додатну тежину. Такође, додатну озбиљност оваквим наводима туженог даје чињеница да је тужилац председник политичке странке која је у време давања ових изјава била парламентарна и која је учествовала у раду Скупштине Републике Србије, те да су стога изјаве дате од стране председника државе којом је председника једне парламентарне странке окарактерисао као лопова и фашисту на телевизији утицале не само на углед тужиоца као појединца већ и на углед странке чији је он председник.“
Нисмо склони еуфорији, не желимо да од муве правимо слона, желимо да ово прихватимо реално. Пре свега и истини за вољу, није Вучић први председник Србије који је прекршајно кажњен. Пре дванаест година тадашњи председник државе Борис Тадић је од стране београдског судије за прекршаје Зорна Пашалића (садашњег заштитника грађана!?) осуђен и кажњен јер је на стадиону Црвене Звезде, уз шампањац, са министарком Снежаном Самарџић и председником скупштине града Александром Антићем (СПС) славио победу наше фудбалске репрезентације над Румунијом у квалификацијама за светско првенство.*
Међутим, ипак је ово за све нас припаднике, а посебно активисте покрета Двери једна велика морална сатисфакција и на неки начин правна заштита, а можда и гаранција. Сви смо у протеклим годинама нашег опозиционог деловања, мање или више, били изложени оваквим а понекад и још жешћим нападима, увредама и клеветама. Свака наша критика рада актуелне власти, поготово ове СНС, у локалу и на републичком нивоу, изазивала је салве оркестрираних увреда и понижавања. Није се водило рачуна ни о годинама, професијама, угледу, породици, приватности и много чему другоме. Важно је било само да си се усудио да имаш другачије мишљење и да то изнесеш јавно. Није се презало ни од неистина, уцена па и претњи члановима породице и блиским пријатељима.
То што смо у мањини не значи и да нисмо у праву, односно тачније би данас звучало, то што их има више не значи да су апсолутно и у свему у праву. Припадамо оној групи људи који се боре ненаметљиво али упорно за слободу, сигурност и правду за све и по свим питањима. И када нас не будете чули и када се не будемо оглашавали, знајте да се и тада и на тај начин за исто боримо.
Закон о јавном информисању и медијима у члану 8. јасно каже:
„Изабран, постављен, односно именован носилац јавне и политичке функције дужан је да трпи изношење критичких мишљења, која се односе на резултате његовог рада, односно политику коју спроводи, а у вези је са обављањем његове функције без обзира на то да ли се осећа лично повређеним изношењем тих мишљења.“
Чињеница је да су код нас медији на националном нивоу, као и регионални и локални које су купили или сами основали, у рукама Српске напредна странка и њеног председника. А ако то спустимо на локални ниво то право недвосмислено припада председницима општина и градова из редова владајуће странке.
Сви они, па чак и њихови коалициони партнери, имају и прилику и могућност да јавно и непосредно вређају своје политичке противнике, као и остале који им се успротиве. Логично би било да пошто имају тај против законски и неуставни медијски монопол, трпе критику много више него опозиција. То до сада није био случај. Видећемо да ли ће ова пресуда нешто променити. Због клевете и лажи није кажњен само председник СНС-а већ и сви његови послушници, а посебно они на најважнијим државним па и осталим руководећим функцијама.
Нисмо и нећемо никога тужити, не тражимо извињење, нећемо никада и ни у ком случају да посегнемо за реваншизмом. Али се надамо да је судиница Александра Чулин Вујић са својом, слободно можемо рећи историјском пресудом, многима отворила очи и дала наду.
Медијски тим ОО Двери Горњи Милановац