Пре неки дан изашао је текст у коме се наводи да су власти у југозападној индијској држави Керале срушиле два луксузна стамбена комплекса на обали језера Венабанад, те да ће још неки комплекси на истом месту, такође бити срушени.
Власти су остале неумољиве на захтеве и молбе како инвеститора тако и купаца станова и спровеле одлуку Врховног суда, који је уважио налаз специјалног комитета да је изградња тих стамбених објеката (један од 19 спратова и висине преко 60 метара, и друга два од 55 метара висине) нарушила прописе о заштити обалског подручја.
Наиме, локалне власти су издале дозволу за градњу истих, али нису добиле одобрење од надзорног органа – Власти Керале за управљање обалским зонама- (КЦЗМА) која је основана како би се спречило уништавање обалских и поморских области.
Иако су луксузни станови већ били продати, зграде су срушене, иста судбина чека још зграда, а локалне власти ће морати да исплате купцима „привремену компензацију“.
У великој земљи каква је Индија, држави којој не недостаје ни квадратних километара земљишта нити природних и биљних ресурса, забринути су за очување животне средине.
Код нас је сасвим другачија слика. Гради где ко хоће и шта хоће. Најважније је бити близак са локалним политичким моћницима.
А изрека, „и над попом има поп“ је једино у домену – не законодавства, него искључиво јачине политичких мишића одређених чинилаца власти.
У Србији законом није регулисано а преко је потребно постојање надзорног органа, налик овом у Индији чија ће реч бити последња у оваквим случајевима и бити изнад одлука локалних политичара.
Таква потреба се показала и пре неколико година у случају „Савамала“ где је, преко ноћи и без претходно прибављене дозволе, срушено читаво насеље.
На том месту је данас никао „Београд на води“, чијом градњом су добро намирени и рушитељи „Савамале“ и инвеститори овог мегаломанског пројекта.
Поред овог случаја треба навести и већ познати угоститељски објекат на Панчићевом врху на Копаонику. Наиме, иако је овај нелегалан објекат судским поступком одређен за рушење, на извршење те одлуке још се чека.
У Новом Саду локалне власти су одлучиле да скину заштиту Завода за заштиту споменика културе са старе барокне зграде Комуналне банке, исту сруше и на том скученом простору направе модерну вишеспратну зграду – „Пупинову палату“. При томе су, да би маскирали учињено, „налепили“ део предвиђене фасаде која би требала да личи на некадашњу зграду и утеши незадовољне грађане.
Наравно, ово су само неки од примера онога што се данас дешава у Србији у домену градње која је толико узела маха да неки градови убрзано губе свој идентитет и постају неудобна места за живот.
Новац комбинован са политичком моћи постао је симбол нових властодржаца, који без било каквих контролних надстраначких институција попут ових у Индији, могу да раде буквално шта пожеле.
Грађани незадовољни оваквим стањем ствари су почели да се самоорганизују у разна удружења како би на тај начин покушали да утичу на власт. То је добар пример једне врсте директне демократије где би грађани, као заинтересована страна, морали бити укључени у одлучивање о свим предложеним грађевинским решењима за делове града где живе, али то само по себи није довољно.
Потребно би било, поред оваквог вида организовања грађана, законски регулисати формирање контролног надзорног органа, који би чиниле независне и нестраначке личности од струке и заната , чија би реч била последња и одлучујућа у случајевима свих потенцијално штетних грађевинских и архитектонских решења, а која би могла лоше да утичу како на природно окружење, екологију, здрав живот грађана, тако и на штетност и очување архитектонског и историјског наслеђа у градовима.
Једино би се тако „ни по бабу – ни по стричевима“ могло утицати на овај буразерски систем одлучивања – „ја теби – ти мени“.
Ивана Стојановић, члан Председништва Двери