Српска историја је бременита сталном и тешком борбом за опстанак нације и вере. Још у школи нам је то објашњавано познатом флоскулом – „па кад смо кућу на путу правили.“

     То прављење куће на путу би могло да буде објашњење за многе наше недаће кроз које смо у протеклим вековима прошли као народ још од Стефана Немање па на овамо.
Оно што нас је вековима рањавало ипак нас није убило као народ, јер смо ту кућу на путу, некад разрушену и до темеља, поново градили захваљујући неупитности ко смо и шта смо по нацији и вери, сваки пут се надајући да је то последњи пут.
Читајући пре неки дан један текст угледног писца Светислава Басаре у коме он за сву нашу српску несрећу, поготово ону из четрдесетих година  20-ог века (а која се сад већ одвија као агонија без краја и којој се у овом моменту још не види ни решење ни крај), оптужује саме Србе, мораћу ипак да се не сложим са њим.
Оно што се провлачи кроз његов текст је мисао да смо највише пострадали сами од себе, те да су злочини у Јасеновцу и сви други  према овом народу ништавни и мали у односу на све што смо сами себи урадили.
Уз све страшне чињенице о нашим  међусобним убијањима, како оним династичким тако и идеолошким и сваким другим, таква оцена ипак не стоји.
Она се може делимично прихватити само са једног аспекта  — да смо много више него неки други народи највише једни друге оптуживали и једни другима  судили (изузела бих ту догађања у бившем СССР-у).
Узроке овога добро је описао наш врхунски интелектуалац  проф. др Мило Ломпар у свом „Духу самопорицања“, где управо говори о тој најтежој српској болести од које морамо тражити хитног лека иначе ћемо овог пута  заувек нестати побеђени не од других, него сами од себе.
Корени трагедије српских неслога у новијој историји, а која управо прети горе наведеном, треба тражити управо у духу самопорицања и идеологији која је најдубље поделила српски народ на оне који су Срби и оне који су Срби, само то неће да признају.  Код ових других, корене таквог става треба тражити у идеологији југословенства и комунизма, а која је подметнута од стране других држава и туђих интереса, и која је појам  великосрпског национализма вешто користила како би од српске нације створила анационалну и аморфну масу којом се том идеологијом може лако управљати.  Такви смо опчињени југословенством, ненационални, окренути од вере, допустили да нам прво подметну лажну историју, расцепкају државу, па смо крај века после грађанских ратова у бившој заједничкој држави, дочекали без дела територије и са Србима разасутим по бившим братским републикама . Идеологија у којој су пре распада Југославије васпитавана многа покољења Срба, те последичног некритичког клањања и дивљења  свему што није српско, створила су своју контра тежу и на другој страни медаље и идеологије. Та наизглед сасвим идеолошки супротстављена групација је то вешто искористила и у медијском и реторичком промовисању примитивног новонационализма и шунда. Ово друго је коришћено вешто зарад лакше контроле осиромашеног становништва које је кроз историју увек и без много питања давало животе за ову земљу.
И како Басара у једној реченици добро каже — колико би Срби требали да имају дедова да би се број српских несрећа који нас је задесио могао побројати у свакој српској породици?
Та констатација је тачна за наша страдања кроз целокупну историју али недовољно истинита кад се говори о истинским страдањима и људским жртвама.
Далеко је тачније рећи да су последице српских подела оставиле огромне последице по српско друштво у целини, толике последице да се због будућности нације хитност у њеном санирању више не сме остављати за касније.
Није за очекивати да ће ова садашња власт која управо доприноси том раздору схватити нужност и начин спречавања даљих подела у српском друштву.
Бивша власт из 90-их, која је сада поново власт, огорчено мрзи ону власт која је била после 2000-те. Она која је била власт тих 2000-тих до ове, огорчено мрзи ову сад.
И једна и друга настављају са међусобним оптужбама разних врста, а које се све своде на једно- ко је више крао док је био власт.
Све то се зачињава идеолошким мржњама као одличним потпомагалима за заборавно српско бирачко тело. Једно које се још само сећа шта се дешавало после 5. октобра и друго које се само сећа шта се дешавало тих 90-их година прошлог века.
Дубока идеолошка подељеност се у ствари код свих који су се окористили у периоду док су владали своди на пуки материјални интерес без јасног пута којим би нација и држава требала да иде, бар се не види искреност већине релевантних актера на садашњој политичкој сцени да се нешто заиста набоље и промени.
Власт је у својој огорченој борби да сатре сваког ко другачије мисли од ње своју мржњу толико пренела на своје бирачко тело да имате осећај да живите у послератној 45/46 години.
Писац ових редова се и лично уверио колико нам је тај глиб у коме смо изменио породичне, рођачке и пријатељске односе па смо почели једни друге да посматрамо «преко нишана». У делу моје породице која је својевремено доста пострадала од комуниста и дуго година се борила да рехабилитује свог деду данас неки њени потомци се понашају као тадашња власт према ономе од ког су потекли. Очување личних материјалних позиција које је постало приоритет довело је до тога да без обзира на неке идеолошке разлике које имамо, више не можемо да задржимо оно што је морално и социјално нужно — блиске пријатељске и рођачке односе.
Истина је, нажалост, следећа — иза свих подела у српском друштву у последњих 30-ак година стоји искључиво материјални интерес интересних група. Припадници претходних и садашњих власти инфилтрирали су своје личне интересе у  војнике својих партија који раде на њеном додатном јачању у српском народу.
Очигледно је да је проблем у лошем систему који је труо и који као хидра уништава српски народ.
Ако жели да опстане и крене путем просперитета, српски народ се мора вратити својим коренима захваљујући којима је успео да опстане на овом прометном аутопуту туђих интереса.
Српски народ, а у томе му мора помоћи неукаљана, неострашћена и родољубива интелектуална елита, која се некако уплашена држи по страни, мора у будућности дати поверење онима имају јасан националан правац, који су родољуби, имају морално поштење, осећај за традицију, веру, који цене породичне вредности и боре се за социјалну правду и који нису били на власти и нису се страначки обогатили у овим годинама тајкунских приватизација које су осиромашиле српски народ и довели нас у стање моралног безнађа и државе стараца.  
Ми другачије нећемо моћи да поново ојачамо темеље наше куће која ће, ако се овакво стање у друштву настави, овога пута заиста бити срушена од најјаче силе која сада влада светом — силе  глобализма.
 
Ивана Стојановић
Члан Председништва Двери