Као и друге земље и Србију погађа старење становништва. Свака четврта особа је старија од 60 година, а како се процењује средином века то ће бити и свака трећа. Сиромаштво, усамљеност, неинформисаност, насиље, болест – тако би се укратко могао описати живот великог броја најстаријих грађана Србије.
Већ више месеци свет се суочава са највећим здравственим проблемом модерног доба. Корона вирус је невероватном брзином освојио све земље добивши карактеристике пандемије. Да би сачували наше најстарије суграђане, који су проглашени најугроженијом категоријом становништва, један од савета Кризног штаба а након тога и обавезна мера власти била је физичка дистанца и затварање у домове током ванредног стања најстаријег дела становништва, свих грађана старијих од 65 година. Упркос томе, велики део заражених и преминулих био је управо из ове категорије људи. Случај Геријатријског центра у Нишу, где је од последица вируса преминула готово четвртина од укупне званичне бројке преминулих у Србији, јасно о томе говори.
Међутим, оно што се никако не сме допустити је да се социјална дистанца претвори у социјалну изолацију најстаријих суграђана.
На који су се начин власт и институције односиле према потребама старијих суграђана током епидемије и карантина?
Недопустиво је понашање актуелног режима који о најстаријима води рачуна искључиво у предизборној кампањи.
Стари су посебно усамљени па ће им додатна отуђеност тешко пасти, тј. она може имати јако неповољан утицај на њихово ментално а тиме и на физичко здравље.
Социјална изолација и физичко дистанцирање од осталих категорија становништва, праћење конференција за медије режимског Кризног штаба, а на шта су стари људи били искључиво упућени, резултирали су тиме да је један велики број старијих људи ушао у депресивна стања. Наша старачка домаћинства су углавном једночлана или у бољем случају (који је и ређи) старији живе у домаћинству са још једним лицем сличне доби. Увођењем ванредног стања и полицијског часа, који је за старије важио читава 24 часа, контакти старих са члановима породице и са пријатељима, лекарима и неговатељима били су веома ограничени. Држава, здравство и надлежне институције за помоћ и негу старих лица нису реаговале адекватно у ситуацији епидемије како би помогли старијим суграђанима. Не само у државним институцијама већ је и приватним установама за негу старијих лица услед мера током ванредног стања био онемогућен или јако отежан рад на помоћи при основном одржавању хигијене старијих лица, а о осталим комплекснијим потребама тешко је и говорити.
Држава, а ни систем здравствених установа нису радили ни на превенцији депресије и анксиозности старијих суграђана, а изостала је и било каква обука о томе како да старији испуне дане проведене у непрестаном карантину. Било је потребно да се подстакну на нови начин дружења. Поред честих позива телефоном требало им је показати како да евентуално користе паметне телефоне и компјутере за онлајн разговоре и комуникацију. Наглувост је карактеристика трећег доба и она може још и више да отежа сваки, па и овај вид комуникације.
Поред тога, већина старијих особа болује од неке хроничне болести. У доба карантина веома је важно обезбедити им терапију како не би дошло до компликација и прогресије болести. Није се смела пренебрегнути ни потреба физичке активности. Чак и када наши старији и вољени не могу ван, рекреација у затвореном простору не сме изостати. Захваљујући њој чува се виталност организма и ментално здравље.
За државу су старије особе биле по овим питањима невидљиве!
Да ли су видљиви само онда када треба да изађу на бирачка места?
Свакој четвртој старијој особи у Србији, чак и када новца има, потребни су помоћ и подршка.
То јесте задатак државе и институција као и облика заштите коју плаћају сви грађани Србије.
Посебан нагласак стављамо на питање здравствене заштите најрањивије међу рањивом категоријом старије популације – то су сеоска старачка домаћинства, често и старачка и самачка домаћинства у удаљеним, па и напуштеним селима – њихов се глас готово и не чује. Проводећи своје последње дане усамљени и запостављени ти су људи, осим у ретким документарним емисијама, били потпуно заборављени током карантина.
Све указује на то да држава мора систематски да се посвети овој најугроженијој популацији. Тиме се до сада није ни озбиљно а ни одговорно бавила. Њихове потребе нису и не смеју бити изопштене од потреба осталог дела становништва.
Љиљана Јовановић
Приватни предузетник у области неге и заштите старих и болесних лица
ГрО Двери Ниш