Маја Митић: Трагедија Уставног суда

На сајту Уставног суда објављена је вест да је суд одбацио све иницијативе којима је тражено да се оцени да ли је  проглашење ванредног стања  било у складу са Уставом, као и да ли су мере уведене одлуком о ванредном стању, било  да се односе на одржавања избора, изборних рокова, било да се односе на забране кретања илити скајп суђења, у складу са Уставом. Пред судом се нашло око 40 иницијатива. Поводом ове одлуке суда у медијима су се појавили обмањујући и таблоидни текстови. Читалац би помислио, на основу наслова и текстова у медијима, да је Уставни суд утврдио како је ванредно стање уведено на уставан начин, а чињеница је да се Уставни суд није ни бавио овим питањем, већ је одбацио свих 40 иницијатива без да се бави њиховом суштином.

     Медији су погрешно информисали јавност да је суд донео одлуку коју није донео. Уставни суд је заправо одлучио да  не започне поступак оцене уставности јер сматра да нема основа за његовим покретањем. Другим речима, судије Уставног суда су става да су питања уставности проглашења ванредног стања и одржавања избора по његовом окончању, правно и у сваком другом смислу неприхватљива. Оваквим поступањем Уставни суд није успоставио чврсте темеље институционалног очувања владавине права и заштите људских и мањинских права и слобода, овај суд није одлучивао по мери Устава већ по мери политике и пролазних политичара.

 Сетимо се да  исти Уставни суд немо посматра свакодневно урушавање законодавног поступка, у којем се закони усвајају по хитној процедури, без јавне расправе, да је одбио да одлучује о Бриселском споразуму из формалних разлога, као и да је резултате неуставне реформе правосуђа поништио тек кад је помислио да од њега то очекује нова власт. Када се свега присетимо, оцена о раду Уставног суда сама се намеће.

Ова институција има маргиналну улогу у консолидацији демократије у нашем друштву. Уставни суд је заробљена институција. Институција која служи као декор, која је претворена у интересну групу, плаћену парама овога народа. Питање које погађа шест милиона људи и њихова права, за Уставни суд је правно ирелевантно. Очигледно постоје далеко важнији послови и нека далеко важнија правна питања која треба разрешити. Који су то послови и питања, вероватно никада нећемо сазнати.