Председник СП Двери Бошко Обрадовић  потпуно је оправдано пре неколико недеља спомињао лустрацију након смене ове власти. 

Овде пре свега, треба напоменути да је Србија донела још 2003. године Закон о одговорности за кршење људских права са роком важења од 10 година и чије је важење истекло 2013. године. За тај временски период ниједном није дошло до његове примене и овај тзв. Закон о лустрацији никада није заживео у пракси.

Сама суштина тог закона имала је неколико спорних одредаба о којима би ваљало водити рачуна приликом доношења новог закона.

Прво, један од облика кршења људских права је радња лица предузета у вршењу дужности односно задатка која представља кривично дело или друго кажњиво дело за које се гони по службеној дужности, а за које је наступила застарелост кривичног или другог казненог гоњења у чијем извршењу је лице учествовало или чије извршење није спречило у складу са својим законским овлашћењем итд.

Нигде се не помиње да ли ће бити лустрирано лице које је извршило кривично дело које није застарело. То што се то вероватно претпоставља није довољно. Непрецизност и неодређеност законодавца је присутна.

Даље, кршење људских права постоји и када је радња извршена по наређењу претпостављеног као и када радња није била противправна према унутрашњим прописима који су важили у време њеног извршења, али је била противна одредбама Међународног пакта о грађанским и политичким правима.

Постоје законски прописи када лице не подлеже одговорности ако је радњу предузео по наређењу претпостављеног. Друго, чињеница је да  међународно право јесте део домаћег правног поретка, али да радња није била противправна према позитивном праву једне земље у време њеног извршења, то ово правно питање чини изузетно осетљивим.     

Овај закон је предвиђао да је искључена одговорност лица ако је његова радња извршена давањем информација БИА или ранијој односно другој одговарајућој служби, у изјави приликом саслушања у полицији, односно задржавања у полицији, затвору или притвору.

Поново непрецизност и неодређеност законодавца на делу. Зар један од разлога за лустрацију није да се сарадници служби безбедности који су кршили људска права онемогуће да врше јавне функције ?

Карактеристике поступка по овом закону су да су учесници у поступку  странка односно лице чија се одговорност за кршење људских права испитује, Комисија пред којом се води поступак, затим могућност учествовања Омбудсмана у поступку, а пре тога јавног тужиоца, примењују се правила ЗКП, право на одбрану и браниоца. Такође наводи се и питање урачунљивости лица у време вођења поступка лустрације.

Питање је да ли је процесноправно поступак лустрације кривични поступак или дисциплински поступак, а материјалноправно о урачунљивости лица које се лустрира се мора водити рачуна и у време кршења људских права, а не само у поступку лустрације. Нигде се не стиче утисак да је овај закон предвиђао контрадикторност овог поступка, иако би он то морао бити по својој природи.

Право кандидата који пледира да буде на јавној функцији, а према коме се води поступак лустрације било је да поднесе приговор Комисији која о том приговору на седници одлучује. Ако приговор буде одбијен, имао је право жалбе тадашњем ВСС. 

Уколико се то лице већ налази на одређеном друштвено – политичком положају, Комисија покреће и спроводи накнадни поступак лустрације по службеној дужности. Ово лице има право да затражи у приговору да Комисија закаже и одржи усмену расправу ради извођења доказа о кршењу људских права. На одлуку Комисије и ово лице имало је право жалбе ВСС.

Остаје нејасно по ком основу лице које се налазило на јавној функцији има право да затражи усмену расправу о својој лустрацији, а лице које је кандидат за јавну функцију то право нема. Пре свега, нигде се у закону не помиње која врста одлуке Комисије је у питању и да ли је то пресуда, решење, закључак итд.

Подношење приговора истој Комисији које је донело одлуку о лустрацији је правно неодрживо. Можда би боља опција била да је оформљена другостепена комисија која би као другостепени орган решавала по жалби лустрираног лица. Такође, неопходна је и могућност да ово лице има судску заштиту и да покрене управни спор управном тужбом, на пример.

Већа Комисије и Комисија у поступању примењују правила Законика о кривичном поступку.

Комисија за испитивање одговорности за кршење људских права је по овом закону требало да има девет чланова, а било је предвиђено да три члана буду судије ВСС. Поступак лустрације воде већа Комисије, а била су предвиђена три већа. Председник сваког већа је судија ВСС.

Закон помиње усмену расправу која припада терминолошки  управном поступку. Такође, Комисија покреће и спроводи лустрацију и доноси одлуку. Опет се овим законом крше права лустрираног лица. Не види се функција правног лека приговора Комисији као првостепеном органу. Наравно да жалбе као правног лека мора бити, али је проблем што је закон предвиђао да се жалба подноси ВСС, а председник сваког већа комисије је управо судија ВСС. Два озбиљна правна питања су спорна  –  надлежност Комисије и њене границе, као и да су судије ВСС биле у Комисијама, а о жалби је управо требало да одлучује тај исти суд, односно тадашњи Врховни суд Србије.

Чланове Комисије предлаже председник Народне скупштине, а бира Народна скупштина тајним гласањем.

Јавно саопштење Комисије било је предвиђено кроз средства јавног информисања, а увек у Службеном гласнику. Оно се састојало у објави саопштења са подацима о кршењу људских права које је извршило одређено лице. Један од разлога за јавно саопштење Комисије био је ако ово лице не искористи правне лекове, то јест ако не уложи приговор или жалбу у складу са овим законом.  

На овај начин сам закон о лустрацији опет је кршио људска права лустрираног лица, јер би га фактички приморавао да пише правне лекове на одлуке Комисије, иако он то можда не би желео.

Питање које се само намеће јесте зашто за све ове године до сада није било лустрације. Реформисани комунисти, а касније и реформисани радикали су вероватно одлучили да кроз своје коалиције то питање оставе по страни, јер многима од њих би се лустрација смешила.

Лустрацијом се из обављања функција власти искључују односно дисквалификују лица која су због свог чињења или нечињења на раду у органима претходног режима кршила људска права и не могу да учествују у новом, демократском вршењу власти.  

Лустрација није институт кривичног права,  јер је српско кривично материјално и процесно право не познаје. Могуће је да се крше људска права кроз јавне функције, а да се на тај начин не врше кривична дела, као што је наравно могуће и да се на тај начин врше кривична дела. Лустрација је мера правне природе сама за себе. Њена суштина је у ствари проста. Да онемогући да носиоци диктаторског режима, вршиоци тоталитарне власти  на разним нивоима система не крше људска права и у будућности, а која су чинили у претходном периоду.

Оно што се лустрацији замера јесте питање ретроактивности и важења закона уназад и разграничењу да ли је реч о кршењу људских права или кривичним делима. Такође, да се ограничава њоме једно од основних људских права, а то је право на рад. Наравно, ту су и сличности са мером безбедности забране вршења позива, делатности и дужности прописане Кривичним закоником РС, као и са кривичноправним институтом чији је назив правне последице осуде.

О свему овоме би ваљало водити рачуна када Двери постану владајућа странка у Србији и о свему овоме детаљније када се о лустрацији буде одлучивало и доносио квалитетан закон на ову тему.

Михаило Лакчевић,

Адвокат из Београда

Члан СП Двери