Mandžurijski kandidat Ana

Nedavno me jedan prijatelj podsetio na film „Mandžurijski kandidat“ iz 2004. sa Denzelom Vošingtonom i Meril Strip u glavnim ulogama, u kojem kandidat za potpredsednika SAD tehnikom manipulacije ljudskim umom i uz pomoć savremene tehnologije biva apsolutno kontrolisan od strane moćnika iz senke, koji preko njega žele da ostvare svoje prljave planove, a da on toga nije ni svestan.

Taj „Mandžurijski kandidat“ neodoljivo me podsetio na Anu Brnabić i njenu ulogu na mestu predsednice Vlade Srbije.


Anu sam poznavao onako usput, kao i većinu za godinu dana starijih srednjoškolaca Pete beogradske gimnazije, jer smo bili učionica do učionice. Povučena, uvek ljubazna, nasmejana, uvek se pozdravimo, ali uvek u nekom svom svetu, koji je u to vreme ratnih devedesetih bio u mnogo čemu različit od mog.


I kako to obično biva, putevi se razilaze, da bi se u nekom trenutku ponovo ukrstili. Verovatno ni ona, a ni ja nismo mogli da pretpostavimo da će to biti hol Doma Narodne skupštine. Ona kao ministarka u Vladi Aleksandra Vučića i budući mandatar, ja kao savetnik poslaničke grupe Dveri u Narodnoj skupštini. Ona u vrhu vlasti, ja u ljutoj opoziciji. Ona prvi gej-premijer, ja borac za tradicionalne i porodične vrednosti, ona u službi Slobinom ministru za informisanje u Vladi 99-e, ja protiv i tada i sada.


Ona kao „Mandžurijski kandidat“ za potpisivanje nezavisnog Kosova, ja bezuslovno protiv toga ikada i pod bilo kojim uslovima. Valjda i zato Skupština služi da se ljudi ponekad sretnu i popričaju i kad ne razmišljaju isto. Siguran sam da nam je 94. i 95. razmišljanje bilo slično, ako ne i isto. Muka nam je bilo od ratova, mrzeli smo dizelaše koji skidaju patike po podzemnim prolazima na Terazijama, strahovali smo za svoju perspektivu, ali nas je nosila mladalačka energija i želja da nešto postignemo u svojim životima, nešto veliko i značajno. Voleli smo Srbiju, onako iskreno, mladalački. Želeli smo da Milošević više ne vlada Srbijom, jer nam je bilo dosta krimosa i sankcija, prostakluka i ratova, Spomenke Jović i Dnevnika 2, Dafine i Jezde, jednog zglobnog autobusa na sat vremena svakog jutra kad krećemo do škole: „Sredina malo napred!“


Sećam se kako su me pred kraj 90-ih kao studenta FON-a i člana Nacionalnog trening tima AIESEC-a zvali da se priključim najužem marketing timu „Otpora“. Imao sam samo dva pitanja: Ko vas finansira i kod koga su pare? Odgovor su izbegli da daju, a ja sam izbegao da ikada budem član „Otpora“. Bio sam protiv Slobe, ali nikad protiv svoje države Srbije.


O Ani dalje znam onoliko koliko može svako da pronađe na internetu. Da je Srpski informacioni centar u Londonu lobirao protiv režima Slobodana Miloševića tokom bombardovanja Srbije se zna. I da je Ana tamo bila zadužena za administraciju i medije takođe znamo. Možda je baš ta ljubav prema otadžbini i želja za smenom režima i najpogodnija za izgradnju „Mandžurijskog kandidata“. Istorija nam govori da nema jačeg svetskog centra od Londona, koji „proizvodi“ smene režima širom planete i trasira decenije unutrašnjih politika mnogih nesamostalnih država, kojoj, svesnom i nesvesnom krivicom svih nas, pripada i Srbija.


Koliko god u javnosti potcenjivali Anu, ona je postala predsednica Vlade i zbog nekih svojih vrlina i osobina. Više me brine za koga radi, osim što priča da radi za interes građana Srbije. Ne zaboravimo da ponekim tajnim arhivama u Srbiji imaju pristup samo predsednik države, predsednik Skupštine i predsednik Vlade.


Bez obzira na sve, siguran sam da je volja naroda najjača snaga i da se možemo izboriti za Srbiju u kojoj ćemo ostaviti barem uslove našoj deci da i oni nešto korisno i vredno ostave svojoj deci. Najpre da te dece uopšte i bude. Beogradski izbori su prva u nizu prilika za to.


A „Mandžurijskog kandidata“ obavezno pogledajte.


Autor je viši savetnik Poslaničke grupi Dveri u Narodnoj skupštini Republike Srbije