Питање компаративног кривичног права које се односи на санкције би могло бити важно за наш кривични поредак и репресију, сходно чињеници да је неке установе и постулате Србија већ применила или ће можда применити или променити у тој области.
Италијански закон о депенализацији из 1981.године предвиђа као нову казну – полузатвор који подразумева обавезу да осуђени проведе најмање 10 сати у затвору, што се врши с обзиром на захтеве рада осуђеног. Ово предвиђа, суспензију возачке дозволе, враћање пасоша и обавезу да се чува одлука судије која мора да се покаже сваки пут на захтев полиције.
Користи се и термин полуслобода, па је Европски комитет за кривичноправне проблеме предвидео да је полуслобода мера која ублажава последице казне затвора, а полузатвор чини меру која представља казну и намеће рестрикције слободе у погледу места становања.
Шпански и португалски законици предвиђају и викенд казне које подразумевају да осуђени казну издржава само суботом и недељом, али је у Португалији овај институт предвиђен само за казну затвора до 3 месеца.
Постоји и забрана која је предвиђена у common law систему, а која није у вези са учиниочевом професионалном делатношћу или делатношћу блиској професионалној. То је обећање да се неће нарушавати мир. Наиме, реч је о једној врсти санкције која би могла представљати делимичну меру безбедности превентивног карактера. Она се може применити према неком лицу које константно узнемирава телефоном друго лице или које га стално прати на улици.
Налаже се од стране суда да нападач потпише обавезу да неће нарушавати мир. Ова обавеза може бити праћена депоновањем новца и може се односити на одређени период.
Постоје и обавезе. Оне се односе на накнаду штете жртви и реституцију. Међутим, канадско кривично законодавство третира накнаду штете као самосталну казну.
Тачније, учинилац дела се може осудити на накнаду штете жртви која се односи на оштећена или изгубљена добра, с тим да се не може досудити више од онога што би жртва добила на основу грађанског права.
У компаративном кривичном праву истичу се и моралне санкције. То су казне које погађају углед учиниоца и квалификују се као понижавајуће.
Француска предвиђа плакатирање – објављивање пресуде на тај начин, а Немачка лично извињење жртви.
Португалски законодавац прихвата опомену ако је за то дело предвиђена казна до три месеца затвора и ако делинквент поседује осећање достојанства.
Укор, и то јавни, може се наћи у Русији где судија представља друштво које је осудило тај чин и то јавним путем.
Код избора санкције важне су смернице законодавца и принципи доброг познавања делинквента од стране судије и праведне казне.
Смернице се односе на индивидуализацију, конзистенцију, пропорционалност и тоталитет. У бројним законодавствима се примећује постулат да судије пре доношења одлуке треба да установе досије личности окривљеног.
Он би се односио на његову породичну и социјалну прошлост, карактер, окружење, занимање, образовање, здравље…
Фактички, ствара се једна социјална анкета која се однос и на понашање окривљеног и његову средину.
Кад судија поседује све потребне елементе које се односе на дело и учиниоца, неопходно је да изрекне праведну казну.
Тада мора да води рачуна о ефикасности казне – да она испуни захтеве општег интереса, степена кривице, ресоцијализацију… и о једнакости казне – да се избегава сувише велика разлика између санкција односно да дође до усклађивања казни и да њихова примена буде слична онима које су изречене за слична дела у сличним околностима.
Том приликом предвиђени су критеријуми – смернице законодавцу за одређивање санкција. С тим у вези разликујемо законодавства која се ограничавају на начелну прокламацију.
У Француској, рецимо, судија је суверен, а закон предвиђа само максимум. Индивидуализација је овде основни принцип и то уставног значења, а сличност принципу пропорционалности произлази из тога да су врста, висина и режим изречених казни одређени тако да измире фактичку заштиту друштва, санкцију осуђеног и интерес жртве са потребом да се поспешују интеграција и предупређење новог дела.
Енглеска инсистира на неопходној пропорцији између кривице и казне,сходно америчком ретрибутивизму, али упркос томе законoдавац не даје било какав критеријум за одређивање трајање казне, нити доњу границу коју би процењивао судија.
Канадски КЗ види као основни циљ изрицања казни у доприносу поштовања закона и очувању праведног,мирног и сигурног друштва применом праведних санкција.
Од законодавстава која више обавезују судију, интересантан је аргентински кривични закон из 2003.године који предвиђа једну општу отежавајућу околност која се примењује на сва кривична дела.
Она се односи на чињеницу да је пунолетно лице уплело малолетника млађег од 18 година у извршење кривичног дела. Тада се минимум и максимум казне прецизно увећавају за трећину.
Уочава се и јака тенденција да се у страним законодавствима предвиди само максимум казне. Ту спадају Немачка, Холандија итд. У Енглеској је за крађу предвиђена казна до 7 година затвора, али је такође предвиђено да обична крађа у продавницама не заслужује казну затвора.
Немачки КЗ искључује кумулацију новчане казне и казне затвора, осим у посебном случају дела којим је стечена имовинска корист.
Сједињене Америчке Државе садрже смернице математичког карактера. Дозирање висине казне се заснива на схватању правичности,правде и једнакости што је оличење ретрибуције. Овај кривични алгебризам функционише по систему табела које су судије у принципу обавезне да примењују.
Хоризонтална лествица у табели представља судску прошлост окривљеног и подељена је у шест рубрика заснованих на систему бодова, нпр. 2 бода ако је учинио дело у периоду пробације.
Вертикална лествица чини степен тежине кривичног дела који чини део од један до четрдесет три, нпр. дело преваре је на нивоу шест.
Судија одређује казну тако што чита бројке које произлазе из пресека линије које се односе на ове две лествице.
Судија може изрећи пробацију ако је минимална бројка равна нули или кад је граница између минимума и максимума између један и шест месеци.
Могуће је прилагођавање у случају олакшавајућих или отежавајућих околности. Тако судија може повисити за два нивоа казну ако је учиниоцу била позната рањивост жртве или спустити за два нивоа у случају његовог недвосмисленог признања кривице. Исто тако, ако нема квалификаторних околности, судија може да не примени смернице, али ово удаљавање треба да буде образложено и против ове одлуке дозвољена је жалба.
Ипак, Врховни суд је мало ослабио систем смерница у погледу њихове обавезности у Америци.
Неки закони намећу веома рестриктивне критеријуме за казну лишења слободе. Тако, немачки КЗ преферира новчану казну и није склон казнама затвора у кратком трајању. Наиме, он одређује да казне од једне до шест месеци затвора могу бити изречене ако постоје посебне околности које би се односиле на генералну и специјалну превенцију.
Грчки кривични закон предвиђа да судија конвертује све казне лишења слободе до шест месеци у имовинске санкције.
Други закони све то предвиђају на прећутан начин – не одређује се никакав критеријум и нуди се судији могућност коришћења алтернатива казни затвора.
У Холандији још од 1983.године, новчана казна се може наметнути као казна за сваки злочин, чак подложан казни доживотног затвора.
Висина казне лишења слободе посебна је у два случаја. Пре свега, то је исход покајања где законодавства предвиђају поред високих казни за организовани криминал, и благост према онима који открију саизвршиоце / саучеснике или напусте своју криминалну делатност.
Делинквенту се нуди бенефиција драстичног смањења казне уколико поткаже властима своје сараднике у кривичном делу.
Овај криминално-политички метод не постоји од јуче у правним системима. Штавише, познавао га је још француски КЗ из 1810. године.
Други случај се односи на питање најмање мере казне. Он изричито предвиђа обавезу судије да изрекне казну затвора прописану законом, без могућности да прихвати нижу казну.
Дакле, он не може изрећи казну нижу од оне прописане за то дело, односно, не може ићи испод минимума казне.
Може се рећи да је англосаксонско право креирало овај концепт најмање мере казне, али да га нису сва европска законодавства испратила у том погледу.
J.Pradel, Droit Penal Compare, Компаративно кривично право – Санкције, едиција Сrimen, ПФ, Београд, 2009, стр. 35-70.
Адв. Михаило Лакчевић
Члан Савета за уставна питања, правду и законодавство СП Двери