Појам политичког деликта у општем или ширем смислу обухвата напад на државу и појављује се почетком 19. века.
Објект кривичноправне заштите је држава, њена спољна и унутрашња безбедност, територијална целовитост, независност и њена одбрамбена моћ – с тим у вези су појмови као што су шпијунажа, оружана побуна, издаја домовине, геноцид, тероризам итд. У питању је и уставом утврђено друштвено економско-политичко уређење као и слобода и право човека.
Демократско друштво и демократија заступају став да се друштвене противуречности и конфликти не могу решавати оштрим казнама и политичком репресијом. Демократска држава мора укинути примену одредаба етатистичког кривичног права. То је право које пружа заштиту владајућем режиму и политичком уређењу, а драстично смањује заштиту човекових основних слобода и права. Под етатизмом се подразумева подређивање друштва држави.
Демократској држави приличи демократско кривично право које има позитивну димензију и прихватљив однос према осетљивом питању као што су политички деликти.
Свака држава има право да штити себе, али та заштита треба да почива на поштовању права, а не на позицији моћи.
Ако је право продукт људске културе и цивилизације, онда то подразумева да је оно и носилац одређених општељудских начела и вредности. Та начела и вредности представљају критеријуме за оцену легитимности насиља које постоји у односима између државе, друштва и појединца.
Право као легитимна вредност и израз легитимне моћи постоји само у демократским државама и демократском друштву под одређеним условима.
Први услов је политички који се изражава у томе да нема легитимне моћи права ако је друштво равнодушно према правди, људским слободама и правима.
Други услов је правни који се изражава у томе да право добија легитимну моћ ако је судство аутономно и подржано од јавности и ако уз то постоји контрола уставности и законитости.
Држава је по природи носилац конзервативних и статистичких тежњи, што је један од услова за одржавање стабилности сваке државе, друштва и његовог уређења.
Не може се прихватити теза која идентификује државу и друштво, друштвени и појединачни интерес, јединство власти и грађана. Теза о идентичности води у тоталитаризам.
Заштита државе и њеног уређења подложна је идеолошким и политичким утицајима, политичким питањима шта треба штитити на подручју државе и њеног уређења, где су границе кажњивости и друга питања у вези са тим. Ово се односи на слободу човекове мисли, његова уверења, политичке и друштвене активности човека, односно његово јавно наступање, говор, писање, научно и уметничко стваралаштво.
Демократска држава и њено право, по питању идеологије, на прво место ставља човека, а не државу, ставља грађанина као носиоца власти, ствараоца друштвених вредности од којих зависи напредак друштва и појединца. Редослед је јасан – прво човек, па друштво, па тек онда држава. Ипак, треба рећи да је Србија још далеко од идеалног.
Као носилац власти, грађанин мора имати неограничену могућност за контролу непосредних носилаца друштвене моћи и власти. Могућност да утиче на политику. Претпоставка је постојање грађанске слободе да се критикује власт и прилике у земљи. Држава и власт која прихвата само умерену критику, критику без значења, критику без “пецкања“, онда у тој држави нема слободе мисли, нема потребне борбе мишљења.
Устав предвиђа судску заштиту слобода и права али исто тако предвиђа одговорност за злоупотребу права и слобода.
Кривично право као грана права има своје уставне обавезе. Оне произилазе из тога да кривично право треба да штити државу и њено уређење односно спољну и унутрашњу безбедност, а не да буде заштитник владајуће идеологије и текуће дневне политике. Кривично законодавство се мора ослободити оних инкриминација којима се сужава контрола јавности над непосредним носиоцима власти.
Политички систем једне модерне државе мора бити такав да ствара и развија јавну, јасну и отворену расправу идејних, политичких и интересних суочавања. Друштво ће успети да ограничи на разумну меру функцију државе и власти уколико грађанско друштво буде опозиционо јако.
Теорија и пракса, домаћа и упоредна, помиње да у политичке деликте би требало убрајати дела против државе и њеног друштвеног уређења, односно спољне и унутрашње безбедности.
Затим се помињу дела против угледа државе, против слобода и права човека и грађанина која су уперена на повреду равноправности грађана, употребе језика и писма с обзиром на разлику у националности, раси, вероисповести, политичком или другом уверењу итд. Такође говори се и о злоупотреби вере и цркве у политичке сврхе као врсти политичког деликта, док дела против човечности и међународног права су блиска овој категорији.
Држава се свим средствима мора борити да не дође до покретања и вођења исценираних политичких процеса и држава не сме дозволити да судови поступају волунтаристички и да успешност поступка оцењује само ако је завршен осуђујућом пресудом.
Држава се мора дистанцирати од било каквог туторства над судовима и не сме дозволити да суд постане оружје у сузбијању дневно политичких догађаја. Исто тако, држава не сме формирати режимске судове за суђење идеолошких деликата.
Она мора спречити јачање улоге политичке полиције како полиција не би постала ударна песница владајућег политичког режима. Овлашћења полиције не могу бити изнад овлашћења тужилаштва и суда. У супротном, држава постаје полицијска држава.
Идеологија и политика у правној држави нису ствар казнене репресије, већ борбе мишљења, аргументованог сучељавања и расправе која се заснива на уверљивости расположивих чињеница.
Коришћена литература : Д. Лакчевић, Политички деликт у функцији заштите државе и права човека, 1995 година, НИП ТВ Новости дд Београд.
Адв. Михаило Лакчевић
Члан Савета за уставна питања, правду и законодавство СП Двери